Зашто је део правосуђа у банкроту

Драгана Бољевић, судија Врховног касационог суда и један од чланова радне групе, за Магазин на Првом Радио Београда Један, објашњава да ће у изради Закона о судијама највише пажње бити посвећено условима за избор и евентуално напредовање судија. 

Када је реч о Закону о уређењу судова, идеја је да се "под једну капу" Високог савета судства стави и комплетно судско особље да би се коначно сазнао прецизан број запослених у систему.

Према њеним тврдњама, највеће промене ће бити у Закону о Високом савету судства. Савет ће, као и до сад, имати 11 чланова, од којих шест бирају судије, а седми је председник Врховног суда.

Уместо досадашњих чланова: министра правде и председника скупштинског одбора за правосудђе, и по једног представника професуре и адвокатуре, преостала четири члана ће бирати Народна скупштина из реда истакнутих правника.

"Ови закони морају да почну да се примењују од 9. фебруара наредне године. Међутим, радне верзије би требало да буду готове већ до септембра, како би остало довољно времена за јавну расправу у друштву, али и због прибављања мишљења Венецијанске комисије", објашњава Бољевићева.

На констатацију да је годишњи Извештај о раду судова у Србији показао да у нашој земљи има знатно мање судија него што је потребно, она као кључни разлог наводи увођење Закона о забрани запошљавања у државним органима. 

"Потребно око 3.050 судија, а ради њих 500 мање"

Истиче да би требало утврдити ко одређује оријентациона мерила на основу којих се процењује потребан број судија.

"Пројектовано је да је нама сада потребно око 3.050 судија, а ради њих 500 мање. За почетак, било би пожељно да се бар та празнина попуни, што би се директно осетило у пракси", каже Бољевићева.

Требало би, додаје она, такође, утврдити колико је заосталих предмета и колики је прилив нових, што би била добра претпоставка о томе каквим темпом ће се радити у наредним годинама. Треће мерило је норма за решавање случајева, јер се она разликује у зависности од тога да ли је реч о грађанској или кривичној материји и да ли је у првом или другом степену", каже Бољевићева.

Ми, додаје она, акутно имамо мањи број запослених у систему и не бисмо морали да причамо о повећању броја, можда би било довољно попуњавање по досадашњој, важећој систематизацији.

Када је реч о старим предметима, њихов број се смањује, а пројектовано је да на крају 2025. године они који су старији од три године учествују у укупном броју нерешених предмета са нешто више од два посто, поручује Бољевић.

Коментаришући тврдње да се у Привредном апелационом суду тренутно налази нешто мање од 5.000 предмета по жалбама на одлуке о одштетама због повреде права на суђења у разумном року и да је део правосуђа у банкроту због плаћања накнада грађанима услед предугог трајања процеса, она каже да је таква ситуација у свим градовима где је постојала јака индустрија и где су фирме отишле у стечај.

"То је специфична врста поступка која, не само у нашој земљи, може да траје и дуже од једне деценије јер је процедура компликована, почев од оглашавања па до продаје имовине. 

Указује да се својевремено размишљало и о томе да ли би требало у Закону о заштити права на суђење у разумном року направити дистинкцију у односу на стечајне поступке због њихове посебности.

"У односу на једног стечајног дужника постоји десетине хиљада малих поверилаца, односно бивших запослених који имају своја потраживања. Код нас се дешава да грађани, уколико се не поступи по налогу судије који је утврдио повреду права на суђење у разумном року, а то је четири месеца, што је изузетно кратко време, они поново подносе исти захтев, тражећи имовинску и неимовинску одштету", каже Бољевићева.

Имовинска им се, додаје она, сваки пут досуђује, а неимовинска се досуди једном. Реч је о стопостоном потраживању из стечајног поступка, с тим што се надокнада не врши из имовине стечајног дужника, него од државе. У питању су огромна средства из буџета и скидају се са рачуна судова.

"Друштво судија је одавно упозоравало да би овако нешто могло да се догоди. Сматрали смо да је требало утврдити узроке због којих процеси толико трају и да се они отклоне, између осталог и да се запосли више људи. Сада скупо плаћамо последице неких законских решења", закључује Бољевићева