Кућа Ђорђевића из Грачанице у полураспаду, незадовољни понудом Општине

Стари, изнемогли, болесни… али кров над главом им је тренутно највећа брига. Кућа у којој живе је наслеђе. Зоран Ђорђевић не памти када су је његови прадеда и деда градили. Кров куће је налегао, зидови се накривили.

"Ништа не могу да направим, жена је много болесна, ја сам се оперисао од бруха, сад треба и штитну жлезду. Пијем лекове за притисак, болестан сам, идем сваких десет дана на контролу, у Лапље Село", каже Зоран Ђорђевић из Грачанице.

Зоран је на ногама, међутим супруга Весна на своје не може. Екипа РТС-а затекла је у старом кревету, у полумрачној просторији. Зимско сунце не може да продре кроз прозоре куће старе сто година.

"Немам где да легнем, види где спијем, у рупи. Цела сам укочена, примам инјекције, инсулин. Све ме боли, шта да вам кажем", јада се Весна.

Весна је десет година без вида. О њој брине ћерка Маја. Путује сваког дана двадесет и више километара. Ноћу када мајци треба помоћ, не може да остане код родитеља.

Ћерка Маја Максимовић указује на то да мајку мора да купа у кући без купатила, додајући да делу објекта прети урушавање. "Отац ми спава на клупи у 21. веку", прича Максимовићева.

Добили су Ђорђевићи пре више година део материјала за градњу нове куће. Прошле године су им општинске власти срушиле неуслован објекат. Понудили су им привремено пресељење док им не направе нову кућу.

"Они су обећали кућу да ми направе, али да ти кажем то је врло мало, то је шупа. Тако да није циљ да ми направи кућу од 40 квадрата, а где да живим ја, син ми долази, снаја и ћерка ми долазе, морају људи да негде седну", објашњава Зоран Ђорђевић разлоге за незадовољство понуђеним решењем.

Ђорђевићи су у срушеној кући имали стотинак квадрата. Били би задовољни са мање, али не и са 40 квадрата колико им нуди Општина. Са делом грађевинског материјала који имају и помоћи Општине, могу да имају пристојан објекат. Иде пролеће, а до лета би могли да имају нову кућу.