Поражавајући подаци - скоро 80 одсто жена на селу доживело насиље у породици

Удружење жена Пешчаник из Крушевца спровело је истраживање о томе колико жене у сеоским срединама трпе насиље у оквиру породице.

Према резултатима, скоро 80 одсто испитаних је макар једном у животу доживело психичко насиље. Скоро половина је доживела економско, више од половине је доживело претње физичким насиљем, више од половине је било изложено физичком насиљу, а сексуалном скоро свака трећа.

У свим овим категоријама у највећем броју случајева насилник је био бивши или садашњи муж или партнер. Следе и остали мушки чланови породице, а у појединим случајевима жене су пријавиле и свекрву као насилницу.

Подаци показују и да је више од половине испитаница било физички повређено током последњег насилног догађаја.

Од задобијених физичких повреда, више од трећине испитаница задобило је модрице, посекотине или огреботине имало је више од 15,1 одсто жена, опекотине њих 1,7 одсто, прелом или ишчашење 5,9 одсто, док је 1,7 одсто њих известило о последицама попут отока на глави и оштећења слуха.

Да ли се насиље пријављује

Иако је већина испитаница имала физичке повреде, свега 2,5 одсто њих се обратило здравственој служби ради лекарске помоћи и санирања повреда.

Не треба заборавити да су све ове жене претрпеле озбиљне психичке последице малтретирања, које нису видљиве голим оком.

Скоро трећина жена није никада ни покушала да напусти насилника. Када их питате зашто, разлози су у четвртини случајева егзистенцијалне природе. Немају где да оду, немају од чега да живе, плаше се за децу, за свој живот.

Неке кажу да, иако су пријавиле насиље, нису добиле помоћ од државе.

Заблуде - ко може бити жртва а ко насилник

Маја Ђундић из УНДП-а je, гостујући у Београдској хроници, истакла да свака жена може током свог живота да доживи неки облик насиља - без обзира на то да ли je високообразованa или не, да ли je запосленa или незапосленa, имућнa или сиромашнa, да ли живi на селу или у урбаној средини.

"Заблуда је и да насилници потичу из таквих средина. Исто као што жртве могу припадати различитим друштвеним слојевима, бити различитог степена образовања, исто тако и насилници могу врло често бити угледни грађани, високообразовани, који врло често могу имати доста моћи и угледа у друштву", наглашава Ђундић.

Ипак, образлаже да је женама које живе у граду лакше да насиље препознају и пријаве јер су им институције и информације доступнији.

"Врло је важно да и женске невладине организације раде са женама из сеоских средина, јер њима је потребно дати информације и коме да пријаве насиље, шта да очекују од самог поступка, а потребна је подршка и када уђу у саму пријаву", истиче Маја Ђундић.

Објашњава да је женама да пријаве насиље увек, где год да живе, лакше када имају подршку, било да је то шира породица, разумевање комшија, пријатеља, заједнице.

"Када живе у срединама у којима се насиље не сматра саставним делом породичног живота и где неће происпитивати - па зашто си њега бирала, зашто са њим остајеш, него ће подржати сваку њену одлуку", објашњава Маја Ђундић.

Шта ако институција не реагује 

Коментаришући податак да су само прошле године за насиље у породици процесуиране 21.542 пријаве, Маја Ђундић је рекла да верује да то показује да су се жене охрабриле да пријаве насиље, као и да имају више поверења у институције.

"Од доношења Закона о спречавању насиља у породици се сваке године бележи пораст броја пријава", каже Ђундић и подсећа да је овај закон институцијама дао могућност да одмах реагују на пријаву насиља изрицањем хитних мера - забрана узнемиравања и комуникације са жртвом и исељавање насилника.

Такође, каже да превентивно и охрабрујуће делују и чешћи иступи представника институција који о насиљу говоре, али и то што у медијима има више едукативног садржаја о овој теми.

Подсећа и да је сваки полицијски службеник и сваки тужилац који поступа у оваквим предметима морао да прође специјалну обуку, те да закон предвиђа и дисциплинарну одговорност уколико се по њему не поступа.

Осим СОС телефона и невладиних организација, жртве се увек могу обратити директно институцијама.

"Увек могу да се жале надлежним институцијама али и вишој инстанци. Ми имамо и институције као што су Заштитник грађана и Повереник за равноправност, који су дужни да поступају у оним случајевима у којима институције нису обавиле свој део посла или нису биле ефикасне", рекла је представница УНДП-а који такође пружа подршку и обуке за представнике институција.

Истиче да су континуиране обуке врло важне, јер је сваки случај насиља специфичан. Међутим, додаје и да је за 15 година рада у овој области наишла на велики број професионалаца који су веома посвећени свом послу.

Говорећи о економском оснаживању, будући да жртве насиља неретко економски зависе од својих партнера, истакла је да би се као мере за помоћ жртвама насиља морале примењивати и оне које се односе на дугорочну заштиту и оснаживање.

То се односи и на оне које излазе из сигурне куће, јер су им у том тренутку неопходни сигурност и посао.

"Потребно је радити и са послодавцима и њиховим предрасудама, јер они често имају страх или отпор да запосле те жене, плашећи се да ће насилник доћи, или како ће те жене имати одређене проблеме", напомиње Маја Ђундић.