Марији је комшија ушао у стан у Приштини, има ли шансе да се она тамо врати са породицом

Присећа се Марија живота од пре 20 и више година. У родној Приштини, у стану у насељу Улпијана, где је у кругу породице одрастала. Удала се и засновала своју породицу. Приштину су напустили 1999. године, и од тада наступа лутање и трагање за новим идентитетом.

"После рата смо били свуда. Блаце, Прокупље, Београд, али нигде нисмо своји на своме. Тада нисам. Било ми је некако тешко да пронађем себе", прича Марија Новаковић.

Марија би се у Приштину вратила најпре са мајком. А онда би, како каже, дошли и супруг и два сина. Имају где. Имају стан.

"Комшија из другог улаза издаје већ дуго година наш стан. Године 2005. сам добила потврду од Хабитата да је наш стан. Можете то и да видите. Они су јавили ваљда том који је узурпирао стан и сада чекамо даље", каже Марија и додаје да очекује да стан ослободе, да може да уђе у њега и да остане да ту живи. 

"А ја, ако се вратим, онда ће да дође и моја породица", каже Марија.

Обилазећи стан, Марија је након 20 година видела први пут и бивше комшије Албанце. Пренели су јој, како каже, да не би имали ништа против да се врати.

Срба данас у Приштини има двадесетак. Углавном старијих особа, које нису напуштали своје станове и куће. Гро Срба продало је своје станове и имовину у Приштини.

Марија каже да је таква реалност не спречава да размишља о повратку, али је више брине да ли ће да јој врате статус запослене у предшколској установи, измештеној из Приштине у Грачаницу, у којој је радила до 1999. године.

"Захтев сам послала 30 јуна, још нисам добила одговор, чекам да ми одговоре, надам се успеху. Јер ако ме радно не ангажују, како да поведем своју породицу овде, како да доведем два сина", каже Марија.

Нема примера дуго времена да се неко од Срба вратио у Приштину. Случај Марије Новаковић ће бити тест. И за њу и њену породицу, а и ширу заједницу. Пробаће, може или не може. Ако успе, биће пример, малом броју људи, онима који још нису продали своје станове.