Све мањи узгој коња у Србији – долазе ли ипак бољи дани за коњарство

Не баш тако давно готово свака друга кућа у сеоским срединама широм Србије имала је пар коња. Тако је било све до појаве првих трактора који су заменили те племените животиње. Али и у 21. веку на обронцима Таре са шумовитих стрмина посечена дрва једино је могуће извући на древни начин – коњима.

"Три сина имам, сви се бавимо овим делом посла, ово је велики посао, много тежак, много ризичан за све", прича Слободан Милосављевић, дрвосеча.

Вељко Милосављевић, такође дрвосеча, истиче да је све то веће мучење за њих него за животиње.

"Животиња је на четири ноге, ми смо на две и они ово као што видите лагано носе. И не претоварамо их, нормално товаре носимо са њима и без икаквих проблема. Као што видите коњи су уходани, ухрањени и добро спремни за овај рад", објашњава Вељко Милосављевић.

Ергела "Келебија" тешко одржива

Ергела "Келебија" једна је од највећих у региону, јер већ готово три деценије узгаја липицанере, имају школу јахања, вожњу кочијама и фијакерима и музеј кочија. Кажу да је ергела финансијски тешко одржива.

"Наше коње сматрају веома успешним. За сада смо их у 13 земаља продавали, значи радо долазе и данас и купују их и траже", наглашава Анита Такач из Ергеле "Келебија"

То значи, додаје, да су створили неку своју, аутохтону расу "келебијску" која се мало разликује од осталих  да се показује веома успешном на такмичењима и код нас и у иностранству.

"До сада је неких 250 грла рођено код нас у протеклих 28 година. Тренутно бројимо неких 65  грла", наводи Такач.

Председник Коњичког клуба "Бачка" из Суботице Миодраг Загорац указује да још увек имају, иако, како каже "то звучи невероватно" велики фонд коња.

"Сваке године то се броји на основу ождребљених ждребади новорођенчади. Да кажем, ми имамо сваке године од 120 до 150, у зависности ту варирамо негде, што у окружењу није тако" рекао је Загорац.

Младе све више интересује коњички спорт

Оно што посебно охрабрује свакако је чињеница да код младих генерација влада све веће интересовање за коњички спорт.

"Деца су данас више заинтересована него моја нека генерација, јер је то можда неки субјективни осећај јер ја нисам била у таквом окружењу. Сада када се овим бавим уочавам да доста девојчица, посебно девојчица буде овако заинтересовано за коње и за ову врсту спорта", сматра Јелена Петровић из Школе јахања ЈМЛ "Богојево".

Најскупље грло код нас, купљено је у Енглеској за 55.000 евра, са 30.000 динара држава субвенционише узгој домаћег брдског коња и нонијуса, док за племените расе нема подстицаја.