Симовићи потомством очували завичај, али очекују и подршку државе

Обилне падавине августа 2018. године Симовићима у Гривској уништиле су прилазни пут према кући.

Упркос обећањима, помоћ је изостала, па је Радован сам решио тај проблем од надница и скромних прихода са имања које још није регистровао као своје пољопривредно газдинство.

"Ја овде где сам прешао на ово домаћинство, треба да платим порез на промет. Имам уговор о доживотном издржавању. После дедине смрти, ја треба да платим неки порез, нисам могао да издвојим та средства. И то стоји дан данас, шта ће бити, како ће бити, не знам. Немам паре, не могу да издвојим. Школујем троје деце, не могу. Немам одакле. За децу морам да имам, за остало шта буде, како буде", каже Радован Симовић.

Симовићи су скоро две деценије у браку. Загледали су се једно у друго када је Весна имала четрнаест, а Радован деветнаест година.

Добили су Немању, Катарину и Марка. На послу око имања за бројну породицу увек посла, а најмлађи члан жели да остане на селу. Са четири године научио је и да рабаџија.

"Па боље су игре овде на селу него у граду. Може све да се игра, жмурке, јурке, леденог чике. И да се буде са животињама, да се игра са њима", прича Марко.

Иако је заселак Симовић опустео, најупорнији житељи одлучили су да потомством очувају живот. Ипак, очекују и подршку државе.

Радован Симовић поручује да треба обратити пажњу и на мала села.

"Нити ко долази, нити пролази, све обећавају пред изборе, остало ништа", сматра Радован.

Али Симовићи опстају на селу радом и уз љубав.

"Не кажем да је било лако, али имало је успона и падова. Понеки пут и свађа и свега, али увек све то прође, сване други дан, огреје сунце иде се даље", наводи Весна Симовић.

Нису успели да продају вагон кромпира, ни од оваца није било прихода, зато се сад надају да ће малина донети добар род и да ће бар ове сезоне град заобићи тај крај.