Добио је стан у наградној игри, али бивши пилот "мига-29" има још невероватније приче

Једанаест милиона према један, била је шанса Јовице Николића да добије стан у наградној игри "Узми рачун и победи". У изјави, након што је добио главну награду, Јовица је скромно рекао да је војни пилот. Али иза његових леђа видела се слика пилота са кацигом и "мига-29". На "двадесет деветки" лете само најбољи, што је био знак да Јовица није само "обичан" пилот, већ да је иза њега сјајна летачка каријера.

Упечатљива је била и његова изјава да је желео аутомобил, и да је зато слао коверте. Занимљиво – неко ко је летео надзвучним брзинама жели аутомобил... Како је рекао, његов је већ стар и време му је за замену. Живи у малом стану са женом и ћерком студенткињом. Иако му је по заслугама и чину припадао већи стан, никада га није добио.

Шта су искривили људи, исправила је судбина: добио је стан, и то у Земуну где каже да је провео најлепше дане и за који је његова породица везана. 

Када смо га позвали да се договоримо за интервју за портал РТС-а, на питање да ли је он Јовица Николић, некадашњи командант 127. ловачко-авијацијске ескадриле "Витезови", поносно је рекао: "Тај сам!"

Из Пирота у Мостар, па у сусрет облацима 

Рођен је 1956. године у Пироту. Како је рекао, жеља за летењем јавила му се на крају основне школе. Очи су му засијале када је угледао конкурс за пилоте. Његовом брату није пошло за руком да се упише у војну школу, па је он решио да окуша срећу.

"Први преглед био је у Пироту, други у Земуну. Ето, од тада почиње моја веза са Земуном. И примљен сам у Мостар у гимназију", објаснио је Јовица.

Први лет имао је у другој години, на једрилици у Никшићу. Сећа се инструкторке Олге Шошкић и датума 19. 6. 1973. који је сам тог дана истетовирао на руци, у хотелу.

"Било је предивно. Вукао ме је спортски авион, једрилица је била иза. Подигли смо се горе, откачила се сајла и после смо летели, кружили изнад аеродрома", навео је.

Затим се Јовица школовао у Битољу, Задру, Пули, Подгорици. По завршетку војне академије произведен је у чин потпоручника као пилот подзвучне бобене авијације. Тада су били потребни пилоти за "мигове-21", а Јовица је до тада имао искуства само са "галебом" и "јастребом".

Прошао је провере и прегледе и стигао је у Батајницу, прво на теоријску обуку, а затим је почео да лети на, до тада, најбољем авиону који је био саставу Ратног ваздухопловства Југославије. Осећај описује као посебан.

"Био сам већ искусан пилот. Али огромна је разлика у брзинама, у слетању, полетању. "Галеб" слеће спорије од 200 километара на час. Ово слеће са 300. А био сам добар. Добио сам и неке награде, редовно сам напредовао по чиновима", истакао је Јовица.

"МиГ-29" као потпуно ново искуство 

Године 1987. Југославија је била прва држава у Европи која је набавила "мигове-29". Сви успеси током претходне каријере кандидовали су и Јовицу да отпочне преобуку за тип авиона који је и данас у саставу ратног ваздухопловства Србије. Летећи на њему Јовица ће доживети круну пилотске каријере, али и најтеже дане.

Сећа се када су авиони слетели на аеродром у Батајници.

"Ми смо сви дошли и гледамо. Разлика је огромна у односу на 'МиГ-21'. Био је виши, имао је велика крила, два репа...", описује своје први сусрет са моћном летелицом.

Преобуку је завршио 1988. године, а летење на "двадесет деветки" описује као уживање и потпуно ново искуство.

"'МиГ-21' је можда међу најтежим авионима за летење. Поготово за слетање. Не дозвољава никаква одступања и грешке. Он је ракета. Без мотора пада као камен. А 'MиГ-29' је сасвим другачији. Има крила, два мотора. Много већа оптерећења трпи. Много боље летне карактеристике има", прича нам.

Долазак на чело "Витезова"

Нови авиони су тада ушли у састав 127. ловачко-авијацијске ескадриле, а Јовица је имао ту част да буде њен командант од 1993. до 1996. године. Занимљиво је да је у том периоду ескадрила добила чувени назив "Витезови".

Јовица се сећа да је познати знак ескадриле, орла са мачем и шлемом направио пилот, који је био и сликар – Предраг Милутиновић и то у сарадњи са командом ваздухопловства. Милутиновић је познат као један од хероја који су 1999. године полетели током бомбардовања. Избегао је неколико НАТО авиона, али је на крају његов "МиГ-29" погођен и Милутиновић се катапултирао.

Јовица Николић је као командант ескадриле 1994. године заслужио и највише летачко признање – златни летачки знак, који ми је доделио тадашњи командант ваздухопловства генерал Љубиша Величковић.

Међутим, пре доделе, Јовица је доживео мали инцидент. Једном приликом су техничари, приликом угуравања авиона у капонир, закачили крило "мига-29". Генерал је критиковао Јовицу, али му је ипак ускоро доделио признање.

Јовица се сећа и једног упечатљивог лета са чувеним пилотом Иљом Аризановим, који је оборен 1999. године изнад Дренице и који је два дана и две ноћи пролазио кроз подручја која контролишу ОВК, до аеродрома у Приштини.

"Ја сам као наставник седео иза, он је био у предњој кабини. Нисам захтевао да ме ословљавају са 'господине мајоре', ми смо сви били другари. Каже он мени – Јоцо, укључила се сигнализација 'пожар десног мотора'. Ја му кажем – Иљо, знаш поступак, гаси мотор. Он каже – знам, али где да гасимо. Ипак га је угасио и слетели смо", прича Јовица.

Додаје како слободно може да се искључи један мотор, и да је био пробни пилот, те је током летова наизменично гасио један па други мотор.

Повратак на Батајницу и ратна 1999. година

У периоду када је био командант ескадриле, његов заменик је био чувени Миленко Павловић, који га је и наследио на том месту.

Јовица је тада једно време провео у генералштабној школи и у корпусу на Бањици. Али када је бомбардовање СРЈ било извесно, враћен је на Батајницу. Тада је Миленко Павловић већ постао командант пука, а овога пута Јовица је био његов помоћник.

Пред сам почетак напада, Јовица је извршио један пробни лет, током којег му је, како је истакао, све било јасно.

"Авион је изашао из радионице. Све сам проверио кад је реч о моторима. И слетим, треба да потпишем књижицу. Кажем техничарима да је све у реду, али да радар нисам проверио јер нисам имао захват. Нигде није било авиона у околини. Ми кад радимо пробни лет, увек нађемо неки цивилни авион или нешто у околини, али нигде ничега није било. А то је био 24. март 1999. године, негде у четири поподне, пре бомбардовања", навео је Јовица.

Истиче да је то била најтежа година у његовој каријери.

"Ја сам можда и највише преседео у 'броју један'. Шта је 'број један'? Седиш у авиону и чекаш да ти командују да полетиш. Гарантовано највише, пошто сам био помоћник команданта за летачке послове. Преседео сам. Али ето, нисам имао среће да полетим, или сам имао среће па нисам полетео", рекао је Јовица у осврту на месеце у којима је су трајали ваздушни напади на СРЈ.

Наравно да су најтежи тренуци за јединицу били губици људских живота. Прво је настрадао пилот Зоран Радосављевић, који је у пару са Слободаном Перићем полетео у правцу БиХ.

"Када је Зоран погинуо, ја сам био на командном месту. Он се тада није јављао. Слободана Перића сам чуо и командовао сам му да искочи из авиона. А Зорана су потрефили тако да није имао шансе", сећа се Јовица.

Нерадан дан и погибија Миленка Павловића 

Херојски је 4. маја 1999. године погинуо и командант Миленко Павловић, који је, када је стигла наредба, избацио млађег колегу из кабине и сам полетео у јато НАТО авиона. Јовица се сећа да је баш тог дана узео слободан дан.

"И тако ја одем кући. Враћам се у стан, комшија ми каже да је Паја погинуо... Да је било другачије, можда бих и ја био у тој ситуацији. Тако је испало само јер је понедељак био нерадни дан", каже Јовица и додаје: "Толико су га притискали. Ракеташи су оборили један авион, ми још ништа нисмо направили. Он је с нама седео у 'броју један', ми смо чекали. Толико су га притискали да је он рекао – кад буде прво полетање, ја морам да идем".

Јовица описује и период када је чекао у авиону, да види да ли ће да полети. Каже да се дешавало да чека и по два сата. На питање да ли се плашио, истиче да је свако нормалан имао неки страх, али да нико од пилота који су летели није имао никакву дилему: "Чекаш да полетиш, па џа или бу".

Сећа се и свакодневних контаката са породицом, којој је јављао да је све у реду. Јовичина жена Невенка је испричала како јој се једном приликом није јављао и колико је бринула. То је било када је погинуо генерал Љубиша Величковић, који је погођен пројектилом приликом обиласка положаја ракетних батерија ПВО у селу Омољици.

Каже да јој се тај дан Јовица јавио касније него уобичајено и да се сећа неизвесности.

Како је "МиГ-29" вучен по Ибарској магистрали 

Тачно у то време Јовица је био у Краљеву, где је слетео мајор Бора Зораја после дугог лета, иако му је неколико уређаја на авиону отказало. Тај "МиГ-29" је остао у Краљеву, али је према Јовичиним речима тамо све било разорено и авион је стално морао да се премешта. Имали су само мали трактор који га је вукао.

Премештање је било незгодно, а једном приликом је точак пропао у меку земљу и крило се накривило и то са прикаченим ракетама.

"Звао сам команданта аеродрома, дали су ми неку дизалицу. Народ се окупио, јер су около биле куће. Кад су почели изнад нас да круже авиони, сви се разбежали, остали ја и техничари да осигурамо авион. Сутрадан смо га извукли на Ибарску магистралу", описао је Јовица.

Наводи и да "миг 29" није могао да прође кроз капију аеродрома, па су мајстори морали да исеку ограду, због чега се, каже командант аеродрома и љутио.

"Ми смо на сваких пола сата морали да померамо тај авион, милиција је у ратном стању потчињена војсци. Звао сам да затворе магистралу од Лађеваца до Мрчајеваца. Сваких пола сата само га померали по магистрали без паљења, јер би на асфалту остајали трагови, само га је трактор вукао. После су поправили стазу, и успели су да авион врате на Батајницу", рекао је.

Поглед остао уперен у небо

Јунацима који су полетали 1999. године у одбрану земље опрема на авионима је често отказивала и они реално нису имали никакве шансе против бројчано надмоћнијег непријатеља.

"Дешавало се да на земљи све буде у реду, а радари откажу када би полетели. Нисмо имали право одржавање. Авиони су били у летном стању, али не баш у борбеном. Али не би много помогло ни да су исправни радари били. Са нашим авионима морали смо да приђемо много ближе да бисмо лансирали ракете. А они нас гађају са 60-80 километара", навео је Јовица.

Живо је сећање и на последњи лет на "мигу-29". То је био кратки лет са Абдулом Еметијем. Једини двосед који је преостао после рата пребацили су на ремонт из Батајнице у Сурчин.

Јовица Николић је у пензију отишао као пуковник, 2003. године. Од тада највише времена проводи у викендици у Гроцкој. Бави се воћарством и пече ракију.

Каже да му је у почетку недостајало летење. Сада ужива кад види "мигове" како прелећу и припремају се за војне вежбе и митинге. За ове који су данас у саставу Војске Србије каже да су модернизовани и да имају боље наоружање.

Када пређе са супругом и ћерком у Земун, и тада ће му поглед бити уперен ка облацима, јер пилоти увек остају загледани у небо.