Читај ми!

Не питајте зашто жртве ћуте, већ зашто смо дозволили да се плаше да пријаве насилника

Вест о напаствовању ученица познатe школe глуме уземирила је јавност која је пружила велику подршку жртвама и захвалила им на храбрости да јавно проговоре о свом искуству и пријаве насилника. Иванa Милосављевић Ђукић из Центра за заштиту деце и омладине каже за РТС да деца обично познају своје сексуалне злостављаче, као и да их је веома тешко пријавити јер се злостављање дешава у четири зида. Због тога, истиче, деца често брину да ли ће им одрасли веровати.

Иванa Милосављевић Ђукић је, гостујући у Јутарњем дневнику РТС-а, навела да нам овај случај говори да деца обично познају своје сексуалне злостављаче, да су то особе у које деца имају поверења и то су особе из њиховог окружења.

"Овде имамо да деца познају људе који су напаствовали, али о томе јако дуго ћуте и не говоре о ономе што им се десило", рекла је Милосављевић Ђукићева.

Навела је да истраживања показују да некада прође осам до 15 година пре него што се дете усуди да пријави шта се десило.

"То су особе које су из њихове околине, који могу бити њихови наставници, комшије, рођаци, особе у које деца имају поверења и те особе у ствари маме децу, врло дуго улазе у неке добре односе са њима, злоупотребе дечје поверење и некада прете деци уколико желе да их разоткрију", додаје Милосављевић Ђукићева.

Истакла је да се деца некада плаше да им други одрасли неће веровати ако то кажу.

"Што особа има већи углед у друштву и више моћи, тешко је поверовати да неко коме смо ми поверили наше дете може и да га злоставља", наводи Милосављевић Ђукићева.

Много снаге и храбрости потребно да се насиље пријави

Нагласила је да је свако време добро да се пријави насилник и да је потребно много подршке, као и да су девојке добиле велику подршку и од институција и јавности.

"Много снаге и много храбрости је потребно да се насиље пријави. Сексуално злостављање се дешава у четири зида, ретко када имате материјалне доказе. Обично имате реч детета против речи злостављача – тешко је тада у тој ситуацији да пријавите злостављање", каже Милосављевић Ђукићева.

Врло је битно да онај ко пријави сексуално злостављање добије подршку своје околине, својих родитеља, али и подршку система.

"То значи, да би се злостављање прекинуло, треба да се пријави, и да би се умањиле последице злостављања, такође је битно да деца пријаве. Али деца која пријаве сексуално злостављање пре свега треба да добију подршку система и да, када су пријавила некога, треба да их испитују само једанпут, не треба да дају исказе више пута и да понаваљају своје трауматично искуство, јер када говоре о томе, њима се поново јављају оне исте емоције које су имали када се десило злостављање", објаснила је Милосављевић Ђукићева.

Указала је да што их више испитујемо, деца ће одустати од свега и неће желети да о томе говоре.

"Када једном добро узмете исказ од детета, онда нема потребе да се дете испитује у свакој фази поступка поново и битно је да се деца осећају сигурно и да имају поверења у особе које воде разговор с њима и да могу да верују одраслим особама", рекла је Милосављевић Ђукићева.

Нагласила је да када се деси сексуално злостављање, деца поред тога што се брину да ли ће им одрасли веровати, осећају страх и кривицу.

"Страх и кривица је из тог разлога – да ли сам могао да спречим сексуално злостављање, да ли сам ја крив и одговоран за све оно што ми се десило? Уколико особа није обучена да узме исказ од детета, некада и нехотице може да пребаци одговорност на страну детета, а онда ће то блокирати дете и неће даље говорити о свом трауматичном искуству", рекла је Милосављевић Ђукићева.

Сексуално злостављање прати вео тајновитости, а важно је разговарати са децом

Кључно питање је како родитељи да препознају проблем и како да дође до тога да им се дете повери, а Милосављевић Ђукићева истиче да је битно да и родитељи и деца говоре о томе.

"Сексуално злостављање прати вео тајновитости и зато је битно да о томе са децом разговарамо, да не будемо и ми део те тајновитости. Да будемо отворени и да кажемо деци шта све може да им се деси – да нико не сме да их додирује, да дира њихове интимне делове тела", нагласила је она.

Поред родитеља који разговарају са дететом о томе, како каже, важно је да о томе почнемо и системски да разговарамо са децом – од предшколских установа, основних и средњих школа.

"Да деца знају шта је сексуално злостављање и шта то подразумева, коме могу да се обрате када се нешто тако деси и коју ће подршку и заштиту добити", нагласила је Милосављевић Ђукићева.

Поред тога, додаје, важна је и улога медија.

"Ја радим у Прихватилишту за ургентну заштиту злостављање деце и знам како се деца осећају када читају о себи и ономе што им се десило. Битно је да остане анонимност жртве. Деца се осећају социјално обележено када им се тако нешто деси, осећају се да су изгубили власт над сопственим животом и тешко им је онда да о томе говоре", рекла је Милосављевић Ђукићева.

"Чини ми се да су у овом последњем случају медији показали да су много тога научили из претходних година и да су жртве које су желеле да остану анонимне то и остале и да ништа није изашло у јавност", закључила је Милосављевић Ђукићева.

четвртак, 28. март 2024.
16° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво