Како памте патриjарха Иринеја у његовом родном селу

Рођен је као прво дете у породици Гавриловић у питомом селу на обронцима Каблара. На крштењу добио је име Мирослав.

У Видови је похађао основну школу, а потом је у Чачку завршио Гимназију. На најстаријег брата Милијанка Ковачевић, каже, увек се ослањала. Био јој је и отац и брат.

Патријархова сестра се сећа да је он био добар у школи. Како каже, није имала оца, али је имала брата.  

У родном месту памтиће га као одмереног. Волео је да разговара са комшијама, са народом. А рођаци су поносни што су се често посећивали.

"Човек доста строг, без длаке на језику, значи оно што реши да каже то зауставити га нико не може, али увек негде ту у домену где не вређа никог и тако то", рекао је Слободан Ковачевић, сестрић патријарха Иринеја. 

Додао је да сада осећа огромну празнину.  

Снаја патријарха Гордана Ковачевић истиче да је он био изузетан човек

"Памтићемо га сви. Свима је нама чинио, свакоме и мојој деци је помагао и хвала му за све. Увек је говорио, ја кад сам питала једном кол'ко, како ми ујко да се вама одужимо за све то, а он каже – не треба ништа да се одужујете довољно је да памтите. Тако је и било и биће увек", навела је Гордана.

Пријатељство за цео живот са патријархом стекао је Јован Лукић у Призрену, где га је упознао као професора права.

"Српска православна црква и српски народ је изгубио великог Србина, великог родољуба. Човека правична, смирена, смерна, човека који се бринуо као епископ и као свештено лице о сваком и најмањем човеку", рекао је протојереј ставрофор хаџи Јован Лукић.

Видову и чачански крај патријарх Иринеј често је посећивао, као и манастире Овчарско кабларске клисуре. У једном од њих, у манастиру Јовање, биле су замонашене патријархова мајка и сестра од стрица.