Иако без ноге, Радоман се не предаје – успева да обави све послове

За дугу зиму на обронцима Камене Горе шездесетједногодишњи Радоман се већ спремио, сено је у штали, дрва крај куће, а затекли смо га у врту који већ припрема за пролећњу сетву, и то све на штакама...

"Не може овде протеза, урађене су оне добро, али не може, ја одем на једну страну супер, а ако је сад отуд навијено, и кад се враћам мени дође височије та нога. Возим трактор и кола помало, купила ми ђеца да имам за прву помоћ", каже Радоман.

Има и коња кога користи кад је велики снег. "Ишао сам богами до Камене Горе, до амбуланте тамо била", прича Радоман.

Ни њега, ни супругу није обесхрабрило ни када су, као кројачи у "Текстилном комбинату" пре 17 година, остали без посла, годину касније остао је и без ноге, јер тројица синова су се морала школовати, који су отишли даље али увек се на њих могу ослонити..

"Ако клонеш, ако се предаш, онда ти је још горе, ако само сједиш у кући и размишљаш како ово како оно, што, онда нема - готова је ситуација. Идем ја и по кафанама и на свадбе и на славе, ђе ме год ко зове, ја идем", каже Радоман.

Зову га, да им с трактором довуче дрва, узоре њиву за кромпир, извуче ауто из зимских сметова, при том не смањујући обавезе на имању од 16 хектара.

"Једино мало што смо смањили стадо оваца, то смо једино смањили, а друго нисмо. Раније смо држали волове, можда по 2, 3 краве, а сад како смо купили трактор имамо четири краве. Раније нисмо имали малине, сад имамо и малине... Кад неко пита шта ради Радоман, ја кажем он стигне са једном ногом, што не би неко са три ноге", каже Вера, Радоманова супруга.

Не крије Радоман да то не би могао без Верине подршке; ни туђу негу није остварио, јер, пише у решењу нема право, али док га служе руке, додаје, њих двоје неће стати, а све у жељи да ни у чему не оскудевају синови и унуци кад дођу.