Зашто ћемо славити 15. септембар – пробој нашег сећања на Солунски фронт

Председник Александар Вучић каже да ће овај празник бити заједнички обележаван у Србији и Српској и свим српским срединама широм света, где ће Срби, не сметајући никоме, не чинећи ништа ни против кога, показати да су исти народ.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, историчар Момчило Павловић је рекао да је 15. септембар – Дан пробоја Солунског фронта – дан који свакако треба обележавати. Истакао је да та иницијатива мора да прође процедуре да би се празник озаконио у смислу државног празника.

То је, како каже, политичка одлука и о томе ће бити дискусије.

Павловић је, говорећи о Солунском фронту, указао да се ту не ради о једној дивизији, ради се о 177.000 војника, десетинама дивизија, три српске армије. Друга армија, која је пробила фронт, имала је три дивизије.

Подсећа да је Солунски фронт пробила Шумадијска дивизија, у позадини је била Тимочка дивизија, а иза њих добровољачка југословенска дивизија. Са стране су биле две француске дивизије.

У Краљевини Југославији је обележаван на различитне начине – нарочито је спектакуларно обележавање било на десетогодишњицу 1928. и 1938. године, подвлачи Павловић.

Према његовим речима, многи пукови имали су славу тога дана, указом краља Александра, врховног команданта, многа удружења, посебно удружења резервних официра су тај дан славила као свој дан.

"Петнаестог септембра 1918. пробијене су линије бугарско-немачке које су утврђене на планинским висовима на северу Грчке, односно данашње Македоније, на висини од 1.600 метара, са различитим котама", рекао је Павловић.

Фронт је био дугачак више од 100 километара, а бреша где је пробијен фронт била је између седам и девет километара.

Дан пре тога, 14. септембра, систематском артиљеријском ватром направљена је припрема, али фронт је пробијен пешадијом, рекао је Павловић.

Шумадијска дивизија Друге армије је била ударна песница са Степом Степановићем на челу.

Шумадинци су добили похвалу од врховног команданта укупног фронта, француског генерала Депереа, који је нарочито ценио српско јунаштво.

У Краљевини Југославије то је био дан славе српске војске и дан слободе, каже историчар.

Повремене борбе, освојен Кајмакчалан и Битољ

Павловић је рекао да је 14 дана требало да бугарска војска капитулира под условом да српске јединице не пређу бугарску границу, плашили су се српске освете за све оно што су учинили, посебно на југу Србије у току Првог светског рата.

За 46 дана српска војска је ушла у Београд, прешла речне границе, вековне границе које још увек стоје. То су граница на Дрини, Сави и на Дунаву, ушла је у Темишвар, Суботицу, Печуј и доспела на Караванке.

Говорећи о томе зашто се три године чекало на пробој фронта, Павловић каже да је то због надмоћи непријатељских јединица, изграђене бетонске линије, утврђења на свим тачкама.

Две године пре тога, 1916. године, српска војска је успела да освоји Кајмакчалан и Битољ, било је повремених борби, али због снаге непријатеља, због процена команданата – донета је одлука у јесен 1917. да се почне са пробојем фронта пре зиме и велике магле.

Почетак слома Централних сила 

Тај дан означава почетак слома Централних сила и на другим фронтовима, јер тај фронт је наговестио слом Централних сила и победу савезника.

Последица тога је ослобођење Србије, али и ослобођење других народа које су с правом сматрали браћом.

Каже да је Аустроугарска нудила сепаратни мир, донета је декларација да она буде федерација, да сви Словени добију своје државе, али је тада било сувише касно.

Подсећа да је после пробоја фронта донето 14 Вилсонових тачака – које говоре о томе који народи имају право на стварање сопствених држава.

Директна политичка последица тог догађаја је била стварање заједничке државе са Србима преко Дрине, Хрватима и Словенцима.

Празници су идентитетске тачке 

Павловић сматра да су сви празници идентитетске тачке где се развија у тишини свест о јединству и сећање на прошлост.

Према његовим речима, свађа нас садашњост која се рефлектује на прошлост.

Истакао је да су последице у људским жртвама огромне, у току самог пробоја Солунског фронта, 5–7.000 људи је сахрањено на Зејтинлику и то би сваки Србин, сваки грађанин, Југословен који се осећа тако требало да посети, као и Кајмакчалан, Крф, мада је, како каже, то сада компликовано.

"Сва та гробља, која су запуштена, као и цркве, треба систематски обнављати и правити свест, преко школских екскурзија, посетити места пробоја фронта. То се иначе ради, али би било пожељно да то буде систематски", закључио је Павловић.