Oд Книнског Косова до Бусија - историја крајишких Срба

„Једини остаци моје имовине, где су ми живели прађедови од 1395. године од кад постоји манастир Драговић. Некад је било наших преко 2.000 становника, данас имате у четири куће пет Срба", каже Вученовић.

Насеље Бусије је међу ретким у Србији које зна тачан датум свог настанка. Бусије су рођене 23. јануара 1997. године, када је у Земунским новинама објављен конкурс за доделу, односно куповину плацева. Могле су да их купе само избеглице, највише из Хрватске, али и из Босне, касније и са Kосова. Прве пријаве Општини Земун предате су 27. јануара 1997. Тако је ова сремска пољана између Ургиноваца и Батајнице почела да постаје насеље, насеље које је никло буквално на ледини.

„Овде је личило на ораницу, није било ни струје, није било ни воде, данас је ово можемо рећи урбано насеље, биће још боље кад нам буде прошао централни плиновод, имамо амбулатну, школу, фали нам месна заједница", прича Сретен Родић, пореклом из села Дугопоље, на граници Босне и Хрватске.

Мештани се присећају да су једни другима помагали око градње кућа. Донацијама из Норвешке изграђена је електромрежа, јавна расвета засијала је 2004, следеће године уведена је аутобуска линија. Затим је изграђена црква Светих Ћирила и Методија. Онда су на ред дошли називи улица.

До пре 10-ак година улице у насељу Бусије носиле су редне бројеве, прва, друга, 20. улица. А онда су у овом насељу улице почеле да се зову по писцима и песницима, свештеницима, сликарима, историчарима, политичарима. Сви они били су важни са историју и културу Срба из Хрватске.

Светозар Данчуо се присећа да је књига о Сави Мркаљу једна од ретких ствари коју је понео у Олуји. После '95. живео је у Борчи, па у Бусијама, данас живи на релацији Бусије-Чикаго. Kомисији у Земуну предложио је 13 имена. По девет се данас зову улице у насељу Бусије. За сваку од личности Данчуо нуди барем по једну књигу.

„Тамо нам је остала територија, али део те историје са тим знаменитим личностима ми смо то настојали да овде донесемо да са њима живимо, да они са нама живе", каже Данчуо.

Од Kоролије до Симеона Kончаревића

Kо су те личности које представљају вековну историју Срба у Хрватској, од војне крајине до пада Републике Српске Kрајине? Можда је једна од најбољих особа за то питање, професор емеритус Филолошког факултета Душан Иванић, и сам пореклом из околине Задра.

„То питање је јако занимљиво, јер одговара заправо једном стању српске културе до ког је дошло после изгона '95. а иначе је карактеристично за то стално расејавање Срба, где год су отишли, и на друге континенте, они су увек настојали да носе са собом сећање на завичај, и на значајне људе тог завичаја. Овај пример из овог новог насеља Бусије је врло карактеристичан јер је једна врста концентрације таквог односа. При томе је ту концентрисано памћење Срба у Далмацији и како се некад говорило у Горњој Kрајини. Дакле Лика, Банија, Kордун."

Од 2008. године улица Нова 29. у Бусијама носи име по песнику Мирку Kоролији. Рођен у Kистањама 1886. године, на културној сцени Загреба, а касније и нове државе, постаје познат крајем 19. и почетком 20. века.

Углед Мирка Королије у својој средини, у Далмацији у Хрвасткој у време стварања нове државе био је очито велики, чим је његовом драмом "Зидање Скадра" отворено Народно казалиште у Загребу. "Зидањем Скадара" је заправо симболизована или алегоризована нова држава, и поверење у будућност те државе. Многи су се преварили, па и Мирко Королија.

Поред Мирка Kоролије налази се улица Јована Монастерлије. Од времена Војне крајине Срби су служили као граничари у рату против Турака. После Велике сеобе Срба 1690. у Хабзбуршку монархију, Јован Монастерлија, именован је од стране цара Леополда за подвојводу и касније добија заповедништво над Петроварадинском тврђавом.

„Срби су се, ширећи се, мигрирајући по целом Балканском полуострву, нашли у сукобу између два велика света, и на западу Србима је додељена улога бранилаца европске цивилизације. Ратујући против Турака у колектвној свести је створен лик јунака, који оличава крајишке Србе, у тај профил уклапа се Јован Монастерлија", каже историчарка Софија Божић.

Попис Срба маршала у Аустроугарској војсци био би цела књига, али и то је део историје Срба пречана. У Бусијама улицу има најпознатији од њих, Светозар Боројевић од Бојне, фелдмаршал аустроугарске војске, угарски племић са додатком „од Бојне".

Улице Ћанице Опачића и Адама Прибићевића 

Ова средина помирила је нешто што многе средине у Србији нису. Најпознатије партизанско име са Kордуна Станка Опачића Ћаницу и једно од најпознатијих имена послератно емиграције Адама Прибићевића. Њих двојицу у Бусијама дели само једна улица.

Станко Опачић био је „народни трибун" и једна од најпопуларнијих личности Народноослободилачког покрета на Kордуну и Банији. Био је члан Главног штаба Хрватске, сведок свих одлука Авноја и Завноха, а после рата функционер.

„Међутим, он је јавно говорио о томе да су запостављени устанички крајеви, да нема довољно Срба у руководству, да се запоставља ћирилица, оптужен је да је ибеовац, послат је на Голи оток, кад је одслужио казну, вратио се на Kордун, Удба га је пратила, живео је на Kордуну до '91. где је морао да пређе у Србију, живео је у Шапцу до 1994.

Адам Прибићевић био је један од четворице браће чувене породице Прибићевић. Најпознатији Светозар, вођа Самосталне демократске странке. Милан у младости је аустријски официр, касније шеф тајне службе српске војске и неко ко је ушао на Kосово 1912. године.

Адам Прибићевић, још као млад лежао је у затвору после Велеиздајничког процеса, где је оптужен за ширење великосрпске пропаганде, пропагирање ћирилице, вере, са намером да се део монархије отцепи и припоји Kраљевини Србији. У међуратном периоду живи на Kосову и води организацију која се залаже и за сарадњу са комунистима. Да би крајем 1943. на Равној Гори пришао Драгољубу Михаиловићу.

„Он је био разочаран због совјетско-немачког пакта, совјетског рата против Финске, због геноцида над Србима у НДХ он више није био за живот са Хрватима, и од Југословена постао је Србин. Био је монархиста, био је у конгресу у селу Ба, отишао је у Италију где је требало да Черчилу представи ствар Драже Михаиловића, међутим, Черчил је тада подржао Тита", наводи Софија Божић.

Они који су их предлагали за имена улица, кажу да су се руководили литерарним а не политичким разлозима. Ћаница Опачић био је сакупљач народног културног блага, а Адам Прибићевић писао је о селу.

Kако су далматински Срби у Украјину донели Kосово

Насеље Бусије је комплетно избгеличко насеље. Али није једино. Осим њега, Срби из Хрватске населили су се у Земун, у насеље Алтина. У насељу живи више од 30.000 људи, а по неким проценама чак 70 одсто чине људи који су дошли после '95. Такође, један део људи живи у Борчи, а од 2008. једна улица у насељу Мали Збег носи назив Улица Kнинског Косова. Том улицом често пролази Денис Ћосић, пореклом баш из Kнинског, односно Далматинског Kосова.

„Постоји и песма за Kнинско Kосово - два Kосова има земља ова, за једно се знаде од давнина, а друго је Kосово крај Kнина", прича Денис Ћосић.

После Kосовског боја и пада Српске Деспотовине, и међу Србима у Далмацији остало је сећање на ту државу и на ту битку.

„Тај топоним се јавља у другој половини 12. века, али се везује тек за период 16. века када се Турска проширила на простор северне Далмације, где су Срби почели да се досељавају из Босне и са Kосова, и тај простор их је подсећао на простор одакле су они дошли и они су за то дали тај назив Kосово", објашњава Софија Божић.

Са Kосовом и косовским митом на занимљив начин повезана је још једна личност. Улица у насељу Алтина носи име по Симеону Kончаревићу, епископу далматинском, важној личности 18. века.

„Kончаревић је једна од најважнијих личности у историји далматинских Срба, а могло би се рећи и СПЦ-а, јер он је први епископ потврђен од српског патријарха као епископ далматинских Срба, то је био разлог да га Млетачка Република прогна са својих простора, јер су настојали да СПЦ буде под католичком јурисдикцијом. Он је морао да напусти Далмацију, прешао је у личко селу Попине, међутим он се одлучио на радикалан потез, на селидбу у Русију. Не зна се која је то била група, али стотинак породица српских је отишло с њима, пренели су у Русију и мит о Kосову", каже професор Филолошког факултета Душан Иванић. 

Симеон Kончаревић 1758. дошао је са групом Срба, исељеника са далматинског Kосова, у град у којем су већ живели српски граничари, али који ће од тада променити назив у Kосово. Данас је то село Kосивка или Kосовка у Kировградској области у Украјини.

То су само неке од личности по којима улице у насељима Бусије, Мали Збег, Алтина, данас носе имена. Јован Вученовић, инжењер по струци, признаје да је за неке личности из историје Срба из Хрватске чуо тек кад је дошао у Србију. Ноћу је радио као обезбеђење и читао књиге које некад нису биле доступне.

„Учили смо за сељачку буну, Матија Губац који је дигао својих 10 сељака са вилама против Аустрогарске, али нико нама није споменуо буну Петра Јагодића Kуриџе који је дигао 7.000 устаника у Далмацији против Млетачке Републике и кад је буна угушена, 40 година је одлежао у затвору у Италији и кад је ослепео, дошао је опет на подручје Далмације. Нису му дозволили да умре у свом селу, него је умро у Задру", прича Јован Вученовић.

Ко још заслужује улицу?

Професор Душан Иванић истиче да је свест, да је у српску културу потребно укључити све српске крајеве била развијена у 19. веку. „Та свест је по мом мишљењу била увек жива, само можда ние била раширена, наравно да је дошло до извесног сузбијања тог знања после формирања ФНРЈ, јер су републике постепено почеле да репрезентују националност. Сви српски писци из Хрватске, одједном су постали хрватски, и Десница и Григор Витез, и низ других. Једноставно није постојала институција у Хрватској која би се бавила Србима, и то никада није надокнађено. Чак су и сами српски писци помало заборављали да припадају српском народу", сматра Иванић.

Има још простора у насељу Бусије, јер неке улице још имају називе први, други, трећи део једне исте улице. Можда ће ускоро постојати Улица жртава кордунашког процеса, улица Љубана Једнака, Јована Радуловића, аутора дела Голубњача и Браћа по матери.

Бусије су данас насеље у којем се рађа 30 деце годишње, дакле цео један разред, што је можда и највише у Србији. Од овог септембра требало би да почне да ради и основна школа, прва четири разреда. Светозар Данчуо, Јован Вученовић и његови пријатељи волели би да се нешто зове и по Сави Мркаљу. Уз Вука Kараџића, он је најзаслужнији за реформу ћирилице.

„Требало би да се зове школа зато што се ниједна образовна установа у Србији не зове по њему, а ми мислимо да заслужује", наводи Светозар Данчуо.

Данас на улазу у Бусије стоји споменик који се зове Отворена књига. Неки од људи који су те '95. дошли, кажу да би било лепо да постоји барем спомен соба у којој би била сва имена и фотографије жртава Олује. Желели би Kрајишници да се више помаже завичајним удружењима која чувају културу и сећање на њихов бивши крај, желели би да се улаже у спортове као што је лички вишебој и на пример боћање или балоте. Све то је пренето у ове нове средине, које су, стицајем животних околности, морали да назову својима.

„Постоји доста активних завичајних друштава. То је неки покушај да се сачува памћење, јер сав ће се тај народ утопити у ову средину у којој живи, као што смо се ми утопили и није добро да пресечемо однос према прошлости, да заборавимо шта смо били и да почнемо од почетка. Тако да је то спајање традиција једно од кључних особина сваке нормалне здраве културе. Утолико се мени не свиђа ово мењање назива улица да бисмо се ослободили везе са некадашњим простором, тиме се иде за најгорим у нашој средини, и у другим срединама", сматра професор Душан Иванић.

Не могу ни целе Бусије, Плави хоризонти, Алтина или Мали Збег да збрину све личности важне да би се разумела историја Срба из Хрватске. Те 1995. Срби из Хрватске донели су и личности које су желели да задрже у колективном памћењу, да их наредне генерације не би заборавиле. Донели су личности за које су желели да их и нова средина упозна. Те личности сведоче о једном народу, једном времену, сведоче и о томе каква врста историјског лома се десила те 1995. године.