Друштво не сме да заборави породице особа са аутизмом

На 58 здраве деце у свету роди се једно са аутизмом, а број деце са аутизмом повећава се сваке године.

Весна Петровић упозорава да друштво не сме да заборави породице особа са аутизмом, нарочито не у Србији.

"Често без подршке у систему, поготово у унутрашњости Србије, у мањим местима, где не постоје никакви системи подршке и где се о свом детету једино брине породица која, на крају, не излази као победник. Већина родитеља поставља питање шта ће се догодити са њиховим дететом после њихове смрти", рекла је Петровићева.

Србија нема национални регистар особа са аутизмом. Петровићева каже да већ неколико година траје "борба" за регистар, јер би на основу броја особа са аутизмом могла да се утврди и стратегија о њиховим потребама. Међутим, још нема адекватне реакције оних који доносе одлуке.

Додаје да је неопходан и центар за особе са аутизмом који ће да обухвати рану дијагностику аутизма, рад са родитељима, као и да се под окриљем центра направи регистар.

Проблем са законом, утицај окржења и стручњака

Према њеним наводима, осим аутистичних особа, у регистру који је најавио министар здравља Златибор Лончар биће уписане и особе са другим сметњама у развоју, али само до 18. године. Поменула је и увођење услуге "Предах", захваљујући којој родитељи могу да оставе своје дете у специјализованом смештају до 45 дана у току године, мада и ту постоји ограничење у погледу година.

"Према Закону о социјалној заштити, 'Предах' смештај ће користити само особе са аутизмом до 26 година. Шта је са старијима? Њима је потребнија помоћ, тим родитељима је потребнија помоћ. Ми смо покушавали да укажемо на то, и даље ћемо покушавати", нагласила је Петровићева.

Србија има 24 стручњака који могу да дијагностикују аутизам. Петровићева сматра да је то велики проблем за родитеље који не живе близу великих градова и да треба да буде приступачније, као у другим државама.

Родитељи прво примете изостанак говора код детета и тада се обично јављају логопедима. Петровићева каже да то највише мучи родитеље, али да се и њима и њиховој деци може помоћи са више страна.

"Ви као родитељ мислите — кад би могао да ми каже да ли га нешто боли, да ли је гладан, шта хоће — онда не би био анскиозан, љут, а то се преноси на породицу. Логопед је јако важан, али ту је и читав тим — психијатар, психолог, дефектолог. Ту су и учитељи и много могу да дају, као и деца, која су у одељењу са другаром који има тај проблем. Они могу да буду сјајни, зато што је имитација вршњачке групе велика ствар", рекла је Петровићева.