Више од три милиона грађана без кућног броја

У адресном регистру Србије, који води Републички геодетски завод (РГЗ), на почетку ове године евидентирано је око 54.859 улица. Након спроведеног пројекта ажурирања адресног регистра, утврђено је да Србији недостају подаци о још близу 66.480 улица и за сваку од њих су израђени елаборати.

Према подацима МУП-а 3.028.020 грађана има пријављено пребивалиште у улицама без одређеног кућног броја, од чега је 2.676.898 грађана пријављено на адресама за које није одређен ни назив улице (познато као "нема улице - бб").

Иницијативу за успостављање адресног регистра покренула је председница Владе Ана Брнабић, још као министарка за државну управу и локалну самоуправу.

Премијерка Брнабић наводи да је ажурирање адресног регистра велики корак у правцу даље модернизације државне управе, дигитализовања услуга и увођења реда у државу.

"Циљ владе су ефикасне и лако доступне услуге свим грађанима Србије и због тога ће ускоро сваки становник Србије имати своју адресу са улицом и бројем. Заиста желим да похвалим Републички геодетски завод на сјајно урађениом послу", истиче Брнабићева.

Запослени у РГЗ су за 10 месеци израдили елаборате улица за сваки град и општину у Србији. 

"Сада нам следи фаза доделе кућних бројева свим објектима за које су утврђене нове улице и овај посао ће РГЗ радити током наредних месеци", навео је директор РГЗ Борко Драшковић.

Да би и остале спорне адресе биле уписане у регистар, неопходно је да им локалне самоуправе доделе назив. Због тога Влада апелује на све јединице локалне самоуправе да до краја 2018. године именују све улице, јер ће у том случају трошкове промене личних докумената за грађане и набавку таблица кућних бројева и улица сносити Влада.

Вукашин Гроздић из кабинета председнице Владе каже да постоје локалне самоуправе које су после две месеца све завршиле али и оне које чекају са називима. 

Непостојање централизованог адресног регистра у прошлости је проузроковало много проблема. Jавне институције и службе су водиле сопствене регистре адреса и онда би се подаци о становању грађана разликовали у зависности од институције или установе.

На примеру здравствених картица најбоље се могао уочити тај проблем, јер да је постојао централни, проверен и ажуриран адресни регистар и да су сви грађани имали дефинисане адресе, све здравствене картице биле би послате поштом.