Откривен споменик војнику са Кошара – "Тибор Церна умро за сваког од нас"

Вучић је положио венац уз највише државне и војне почасти свим учесницима битке на Кошарама.

Венце су положили и министри у Влади Републике Србије и Влади Републике Српске, делегација Министарства одбране и Војске Србије, породица Церна, представници дипломатског кора, председник општине Ковачица и месне заједнице Дебељача, као и председник и представници Савеза удружења бораца САБОР, који су били иницијатори за подизање споменика Тибору Церни.

У име учесника битке на Кошарама окупљенима се обратио Војислав Вукашиновић.

"Осаманаест година смо чекали прво спомен-обележје, првом међу једнакима, хероју Тибору Церни. Он је један од 108 српских Обилића који је за нас још увек жив. Живеће у нама докле год смо живи и докле год будемо причали о, мало је рећи, херојским погибијама", рекао је Вукашиновић.

Присетио се приче када је Церна био у рову са саборцима.

"Тукао их је непријатељски снајпер, нешто је морало да се предузме. Тибор је устао да би га снајпер погодио, а наш војник је открио непријатеља и елиминисао га. Први метак га није погодио, али зато други јесте. Тибор је пао и рекао 'За ову земљу вреди гинути'", рекао је Вукашиновић.

Додао је да се нада да ће и сви остали хероји у блиској будућности добити централни споменик.

"Да никада не заборавите хероје, мајке, породице, инвалиде који су оставили делове тела на врлетима Проклетија, и српске ратнике који се нису освртали према сили која их напада већ према светињи коју бране. Знали су да је иза њих Пећка патријаршија, Високи Дечани, њихове мајке и сестре", додао је Вукашиновић.

Ката Церна, мајка Тибора Церне, захвалила се свима који су учествовали у подизању споменика и замолила је државу да води рачуна о борцима, "да не буде да су џабе дали живот али и о овима што су остали".

Поздравила је све који су дошли, а посебно јој је драго било што је видела Тиборове саборце. Рекла је да, када је видела споменик, тешко јој је било да дозове његов лик у сећање, јер Тибора никада није видела озбиљног, "увек је био ведар и насмејан".

"Био је храбар кад се родио и мислим да је био храбар кад је умро. То је урођено, али има нечега и у васпитању", рекла је Ката Церна.

Вучић: Тибор је умро за свакога од нас

Председник Александар Вучић је поручио да је историја Србије препуна славних битака и победа које су допринеле да наша земља буде слободна, независна, поштована у свету.

"Наш народ зна слободу да цени више од свега јер зна колико је крви пролио и колико је жртава дато", рекао је председник захваљујући војницима са Кошара.

Вучић је рекао да никада толико много нас није дуговало толико бескрајно много тако малом броју њих.

"На Кошарама их је било 108 мртвих, положених живота за све наше, прекинутих судбина да бисмо ми данас имали своју. Тибор Церна, над чијом бистом стојимо, један је од 108 оних којима дугујемо", рекао је Вучић.

Вучић је рекао да није могуће рећи колики је дуг према страдалом Церни, јер је погинуо у 21. години и зато што је, како је рекао, имао 20 милиона неостварених могућности, снова, планова, које је положио за све нас. "И то му дугујемо, све снове и могућности. Његов недоживљени живот који нам је дао, наш је дуг", истакао је Вучић.

Како је рекао, Церна је 28. априла 1999. урадио нешто што прави разлику између човека и јунака, што дели обичан од великог живота, и што чини да смрт не буде крај, већ почетак вечности.

"Стао је пред метак и изговорио највећу реченицу тог малог, прљавог и неописиво страшног рата који нам је агресор наметнуо. Рекао је: 'За ову земљу вреди умрети' и урадио је то, умро је за своју земљу и свакога од нас", рекао је Вучић.

Навео је да је крајњи циљ агресора из ОВК, НАТО снага и регуларне војске Албаније била копнена инвазија и пресецање комуникације Ђаковица–Призрен и продор у делове КиМ.

Како је рекао, то је била историјска битка у истом рангу као што је то био бој на Чегру, битка на Иванковцу. Та битка је завршена тријумфом – спречен је улазак непријатеља и копнена инвазија на нашу земљу.

"И данас када смо коначно почели да памтимо, важно је рећи не само да је Тибор Церна био Мађар, а био је, и да је био јунак, а био је, и да нам је све дао, а дао је, већ да је у тих 108 војника било и Срба, Црногораца и један Рус, и све време су знали да вечно остају ту, што је за њих била светиња, у својој земљи, Србији", рекао је Вучић у Дебељачи.

"Питома Дебељача је мало насеље колико је великог човека изнедрило и постала је симбол херојства и части", додао је Вучић.

Како је рекао, велики Тибор је остао на ногама после првог метка и даље стојећи и пркосећи албанском терористи и захваљујући њему су многи отишли својим кућама, али са сећањем на њега, на јунаштво и на светињу коју бране и битку у којој су учествовали – Српским Термопилима.

Председник је истакао да је то био рат који нисмо желели: "Бранили смо своју земљу, децу, будућност, оно без чега Србин не може да живи, ма које вере и нације био, бранили оно без чега не можемо да дишемо – бранили слободу.

Нико даље од Кошара због њих није могао. "Ово је моја земља – рекли су и умрли на њој тако славно да Албанци и даље чују њихове гласове и страшну опомену и клетву: 'Ово је моја земља'", рекао је Вучић.

Председник Републике је рекао и да је Србија данас земља за коју вреди живети исто како је вредело умрети и да морамо имати вере у земљу која је наша, која вреди.

Он је додао да ћемо за њу да живимо без страха, да сваки дан градимо нове путеве, нове фабрике, школе.

Вучић је рекао да овим обележјем одајемо само трунку захвалности Тибору Церни, али и показујемо, са великим закашњењем, да умемо да памтимо и чувамо своје јунаке.

Годишњица битке на Кошарама се од ове године први пут обележава у складу са Државним програмом обележавања годишњица историјских догађаја Србије.

Организатор државне церемоније је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Републике Србије.

Кошаре – борба са далеко надмоћнијим непријатељем

У борбама за караулу Кошаре, која је трајала од априла до јуна 1999. године, погинуло је 108 припадника Војске Југославије и најмање 200 припадника Ослободилачке војске Косова. ОВК је имала подршку регуларних јединица албанске војске и авијације НАТО-а.

Караула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана. У том тренутку на фронту је било нешто више од 100 припадника граничних јединица ВЈ, а због жестоких напада из ваздуха, али и диверзија ОВК, већа помоћ није могла одмах да стигне.

После пада карауле, стигло је појачање од више стотина припадника Војске Југославије из пешадијских и специјалних јединица, тако да је линија фронта стабилизована 19. априла и није било већих померања до краја рата.

НАТО је, ради директне подршке јединицама ОВК око Кошара, у Албанију упутио 24 јуришна хеликоптера "апач", пошто тадашње македонске власти нису дозволиле да ове летелице буду смештене на скопском аеродрому.

Уз хеликиптере, Американци су у Албанију као подршку послали и 6.200 војника, писао је тада Вашингтон пост.

"Апачи" стационирани у Албанији никада нису употребљени у борби, пошто су, после удеса две ове летелице, приземљени, а затим враћени у базе у Немачкој. 

Напад ОВК на караули Кошаре трајао је  67 дана.

Прислушкивањем радио-веза, Војска Југославије је установила да су артиљерију и минобацаче веома прецизно наводили људи који су говорили италијански и француски. Извиђачи су на непријатељским униформама виђали италијанске, француске, турске и британске ознаке, као и ознаке Армије БиХ са љиљанима.

Свест да уколико падне линија фронта на Кошарама, крећу много озбиљнији сукоби са ОВК и НАТО-ом, са неизвесним крајем, држала је морал на високом нивоу.

Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снегу дубине један метар и бранила сваки положај до последњег тренутка – што је додатно утицало на пад морала код непријатеља.

Циљ нападача, ОВК, НАТО-а и албанске војске био је да се продре у Метохију и да се снаге Војске Југославије, до тада маскиране и добро сакривене, натерају на отворену борбу у којој би до изражаја дошла технолошка предност НАТО авијације.

Главнину граничних јединица на Кошарама пре битке чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година, а у бици за Кошаре у редовима ВЈ борио се велики број добровољаца из земље и иностранства.

Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама Кфора, повукла са Кошара.