Седам година живота у мраку, бака Марији потребна помоћ

Трећег новембра 2010. године, међу стотинама у земљотресу порушених и оштећених стамбених и других објеката на подручју Краљева, била је и кућа Марије и Станислава Здравковић из Самаила. Исте ноћи морали су на ледину.

"Сместили смо се у углу дворишта, на даске покривене с мало постељине из куће. Четири цигле су нам служиле као шпорет на које смо стављали лонац или шерпу у којима смо спремали јело. Туга. Преко ноћи, земљотрес је нашу сиротињу направио још већом. На кући пукотине и рупе, кров само што се није срушио", прича Марија Здравковић.

Сутрадан је Здравковиће обишао комшија Мирољуб Коловић. Каже да су се исте вечери Марија и Станислав преселили под салаш и ту остали све док им Штаб за ванредне ситуације није обезбедио контејнер за смештај.

За време боравка у контејнеру било им је добро, имали су струју, сигуран кров над главом, није их тукла киша и снег. Међутим, највеће невоље настају када им је контејнер одузет. Тада им је искључена струја због дуга, како каже Марија, који је у међувремену с каматом нарастао на 100.000 динара.

Светлана Станић из Центра за социјални рад у Краљеву каже да би могла да се користе права о социјално повлашћеним потрошачима електричне енергије према Уредби Владе Републике Србије, међутим, морају се испуњавати неки услови, пре свега да се струја редовно плаћа, што са Здравковићима није случај. Ту није крај невољама.

Поправка куће Здравковића из средстава намењених обнови Краљева поверена је једној приватној краљевачкој фирми која је изводила радове по оној народној "држи буре воду док мајстори оду".

Данас се плафон урушава, зидови пуцају а цреп, олуци и фасада постављени су само на предњој страни куће.

Пре три године Марија је остала без супруга и на немаштину дошла је самоћа. Живи са 9.500 динара социјалне помоћи од које половина одлази на лекове. Понекад јој стигне и неки пакет од Црвеног крста.

"Ништа немам. Ни струју, ни воду. Траже ми 100.000 да платим дуг за струју и 60.000 за прикључак а ја немам ни за лекове и сув хлеб", каже Марија.

Комшија Мирољуб истиче да Марију све ређе позивају да нешто ради јер је болесна и учинак све мањи.

Позива људе добре воље, посебно одговорне у Електропривреди Србије да помогну Марији, док она ћути као да је изгубила сваку наду. Ипак, видљива је њена жеља да само у једној сијалици има струју, да прекрати ноћ и отера страх из душе и куће.