Како је Војска Југославије бомбардовала ОВК 1999. године

Одмах по почетку напада НАТО-а 3. армија ВЈ тражила је од Ваздухопловства да нападне положаје ОВК, и прецизно им одредила места и објекте које је потребно бомбардовати, као и у које време, док је команда 98. пука одредила састав посада авиона, као и поредак летења и маневар, рекао је Срето Малиновић у емисији "Дозволите...".

"Већ прво јутро после почетка НАТО бомбардовања почели смо ударе по камповима, касарнама и командним местима такозване ОВК, чиме су постигли потпуно изненађење и унели дезорганизацију и пометњу у терористичке редове, што су наше колеге из подржаваних јединица зналачки искористиле", објаснио је генерал Малиновић.

Малиновић је објаснио да су авиони типа "орао" у акцијама против ОВК користили невођене бомбе и ракете, авионске топове, али нису користили вођене ракете, док је сама акција трајала мање од 10 дана.

"Чињеница да није било захтева за понављањем дејстава, као и, што је још важније, ни такозване колатералне штете, довољно говори о успешности дејстава и високој професионалности", истиче Малиновић који је такође као пилот "орла" учествовао у бомбардовање положаја ОВК.

Наш саговорник истиче да је 98. пук био спреман и да су људи били мотивисани да и даље врше акције "посредне ваздухопловне подршке", али из виших команди није било таквих захтева.

Авиони су полетали са аеродрома Лађевци код Краљева и Поникве код Ужица, где су били смештени јуришници типа "орао", а у саставу 98. ловачко-бомбардерско авијацијског пука тада су се налазиле 241. ескадрила "Тигрови" и 252. ескадрила "Курјаци са Ушћа".

НАТО је жестоко бомбардовао Лађевце и Поникве и у тим нападима 98. пук је изгубио два авиона на земљи, више њих је оштећено, а писте и остала аеродромска инфраструктура су тешко оштећени.

Ова јединица имала је једног погинулог пилота. Током напада на положаје ОВК 25. марта 1999. године погинуо је потпуковник Живота Ђурић, командант 241. ескадриле.

"Животи је припала вечна слава. Нама, његовим саборцима и породици, туга, понос и сећање. А долазећим генерацијама, то је путоказ и обавеза да изуче, поштују и да памте", истакао је Малиновић.

На питање да ли су тачне информације да је Војска Југославије бомбардовала аеродроме у Тузли и Тирани, Малиновић је одговорио:

"Ја као командант ударне јединице Ваздухпловног корпуса ВЈ, која је намењена управо за такве задатке, могу рећи да нисам извршавао такве задатке. Да ли је неко други ја то не могу знати", одговорио је са осмехом Малиновић и додао да се ради о закаснелој пропаганди или жељи да се неко експонира на нечему што се није догодило.

Сусрети са НАТО снагама

Авијација НАТО-а која је на почетку рата имала више од 400 авиона и апсолутну превласт у југословенског ваздушном простору.

Међутим, 98. пук је применио специфичну тактику летења "ниско-ниско-ниско" и практично стално били у бришућем лету, што је онемогућавало нишанске системе авиона НАТО снага да нападну.

"Било је случајева и сам сам био у ситуацији где нас је НАТО авијација испратила и допратила до циља, али су ушли у домет нашеих ракетних јединица, тако да нису дејствовали и напустили су тај рејон", објаснио је Малиновић.

Он је после рата имао прилике да разговара са америчким пилотима који су учествовали у бомбардовању југословенских снага на Косову и ловачкој заштити НАТО бомбардера.

"Они су изразили чуђење што сам ја жив, када сам им рекао, шта сам, ко сам и који су ми били задаци", рекао је Малиновић.

"Један мој пријатељ који је тада био са мном, посматрајући нас како разговарамо рекао да са њима опуштено причам без неког посебног респекта, ван оног колегијалног односа, јер су 'они ипак сила'. А ја сам му рекао да они јесу сила, али да сам ја имао оно што они имали, а да су они имали оно што сам ја имао, питање је да ли бисмо сада разговарали", закључио је Малиновић.