Ко, кога, и како може да прислушкује?

Наизглед обичан канцеларијски сто, али сат има камеру, као и кључ који је нехајно остављен на столу. Оловка такође има камеру, а и освеживач ваздуха није само освеживач.

И сваки од ових уређаја има и прислушкивач. Телефонски разговори се прислушкују и помоћу софтвера који се у мобилни телефон уграђује даљински, за 200 евра.

"Све активности телефона софтвер је у стању да сними и да пошаље на мејл адресу, чак су могуће и даљинске активације – да се активира предња камера или задња", каже Дијана Јовановић из продавнице шпијунске опреме.

Неовлашћено прислушкивање и снимање је кажњиво. Члан 143. Кривичног законика прописује новчане или затворске казне за оне који тајно снимају или прислушкују, односно те материјале дају трећим лицима.

За разлику од приватних корисника, држави је за мере прислушкивања, праћења и приступа задржаним подацима потребан судски налог. На то је обавезују и пооштрени закони о електронским комуникацијама и безбедносним службама.

"Али, технички не постоји машина у коју се гурају судски налози, него се то омогућава путем интерконекције, односно везе са операторима који омогућавају комуникацију", каже Ђорђе Кривокапић, шеф фондације Share Defence.

Али, оператери често не воде евиденцију о мерама које примењују службе. А службе, упозоравају истраживачи, понекад измичу надзору парламентарних одбора и независних регулаторних тела.

Катарина Ђокић из Београдског центра за безбедносну политику тврди да када службе безбедности или полиција врше пресретање комуникација само они имају евиденцију о томе и немогуће је проверити из објективног извора колико пута је ко прислушкиван.

"Један велики проблем је да ни саме службе не воде евиденцију, ево, сазнали смо да ВБА нема евиденцију о броју спроведних мера посбених мера прикупљања података", каже Ђокићева.

Да ли је било незаконитог прислушкивања политичара, готово никада није доказано. Све афере помињане у претходној деценији завршиле су где су и почеле – у медијима.