Чачак, митови и стварност

У долини, под Јелицом, поред Мораве, кажу да живе посебни људи. Добри певачи, склони оружју, непослушни, осветољубиви. Кад год се мењала историја, а то је било често, увек су у томе учествовали људи из овог града, последњи пут 5. октобра. За време Немањића звао се Градац, од 15. века у историјским књигама помиње се Чачак.

Кажу да типичан Чачанин има став о свему, често и пркосан, да је бунџија. А Чачани се због још једне ствари буне – остатак Србије им је наденуо надимак "гребићи".

А истина је, кажу, таква да су гребићи само с друге стране Мораве, у Љубићу. Људи с оне стране Мораве, из Љубића, били су, кажу Чачани, толико вешти да су успевали да се огребу у свакој прилици. Тако је Србија, не водећи рачуна о њиховим локалним разликама, све Чачане назвала гребићима. И то је први мит о људима из овог града.

Други мит је да је Чачак одувек био четнички град, ваљда због оне песме "На планини, на Јелици".

"Извештаји полиције Краљевине Југославије из 1940. године говоре о томе да је Чачак озлоглашено комунистичко место у западној Србији, што није чудно – из Чачка су Филип Филиповић, Коста Новаковић, Драгиша Мишовић, Милка Минић, Милош Минић, Петар Стамболић је овде завршио гимназију, Иван Стамболић је овде започео своју каријеру...", каже историчар Милош Тимотијевић.

"Када су у питању села, да – она су била већином за четнике, и заправо Чачак је град који је најближи Равној Гори, па је то та перцепција, то је то пресликавање", истиче Тимотијевић.

Има још много ратничког у прошлости овог града. Чувена је прича о Танаску Рајићу који није желео да се одвоји од својих топова на брду Љубићу 1815. То је била битка која је одлучила Други српски устанак и поставила темеље модерне српске државе.

А о бурној прошлости Чачка можда најбоље сведочи црква из 12. века која се налази у самом центру града. Од 1506. године Турци су је неколико пута претварали у џамију, а Чачани је враћали у цркву, последњи пут 1834. године.

"Међутим, у архитектонском погледу, она је и даље џамија, ако уђемо у ту цркву видећемо лукове, који су део исламске архитектуре. Иначе, Турци су ту цркву претворили у џамију по угледу на Али Пашину џамију у Сарајеву", каже Тимотијевић.

Бизнис на чачански начин

Осим с пушком, људи из чачанског краја знају и с парама. Сналажљиви су и вешти предузетници. Неки чак израз гребић баш тако читају. Али то већ није мит. Овде се са носталгијом сећају осамдесетих година када је свака кућа у Југославији имала или шпорет или усисивач "Слободе" из Чачка. Али када је све то пропало, по сличном моделу као и у остатку земље, у Чачку је почео да цвета приватан бизнис.

"Чачани су врло предузимљиви људи и имају предузетнички дух, тако да су врло брзо прилагодили свој начин пословања, да не кажем преживљавања, новим трендовима и условима живљења", каже Горана Танасковић из Привредне коморе у Чачку.

Тих деведесетих почела је да ради и фирма за производњу торти и колача "Дезерт", мада Чачани радије воле да кажу да купују колаче код Зорице. Ипак, "Дезерт" одавно није само породична фирма, иако је власница Зорица у посао увукла целу своју породицу.

"Ја сам била четврти разред кад смо почели да се бавимо приватним бизнисом, значи помагала онолико колико сам могла и стално сам причала ја то нећу радити", каже Марија Селаковић Белушевић из фирме "Дезерт".

"Али некако ми је то ушло у крв и сада кад би ме неко питао да ли бих радила нешто друго, не бих. Кренули смо сестра и ја, касније смо се удале, па смо и мужеве увукле у овај посао, сад и наша деца полако расту са тим, па од њих петоро ваљда ће се неко бавити овим послом", каже Марија.

"Дезерт" данас издржава 35 чачанских породица. Међутим, Чачани ће вам рећи да је то само изузетак који потврђује правило - да у граду ништа не ради. Иако би се комшије из других градова радо мењале са Чачком.

"Уколико се упоредимо са општинама у окружењу, можемо да кажемо да је Чачак лидер у западној Србији и по производњи, и по извозу, и по броју привредних субјеката. Наравно, уколико питате Чачане, они ће бити незадовољни", истиче Горана Танасковић.

Принц са Мораве

Да ли због пркоса и упорности, тек Чачак је и град врхунских кошаркаша. Најбољи кошаркашки тренер у Европи Жељко Обрадовић је Чачанин, а у хали поред Мораве почињао је и најбољи аматерски кошаркаш света Драган Кићановић.

Ипак, Кићановић увек нагласи да је он тек други кошаркаш у Чачку. Први је принц са Мораве, господин Кош, кошаркашки Виљем Тел, како су све звали најбољег спортисту у историји града - Радмила Мишовића.

За оне који не знају, Мишовић је пет година био најбољи стрелац оне старе југословенске лиге, у којој су тада играли Мока Славнић, Мирза Делибашић, Крешимир Ћосић. Постизао је 30 поена по утакмици, некад и 45, и то у време када нису постојале тројке. Ипак, никада није отишао из Борца, иако је неколико месеци био на тренинзима у Партизану.

Његов тренер, професор Александар Стефановић, како га Чачани зову, каже да је два пута успео да га врати у Партизан. "Трећи пут, када се појавио на телевизији на неком турниру преко зиме, јер тад није било лиге, дошао је код мене у стан и рекао немој више да ме враћаш - далеко ми је Сава да се одморим, а Морава је близу", прича Стефановић.

И заиста, неки кажу да је баш Морава крива што су Чачани добри кошаркаши. Кажу да пре сваког уласка у халу перу руке у Морави и да онда не могу да промаше.

У бившој држави хала спортова поред Мораве увек је важила за један од најтежих терена. Хрватски кошаркаш Дино Рађа једном је рекао да су му биле важне утакмице са Звездом и Партизаном у Београду, али да је играчки одрастао у Краљеву и Чачку. Ипак, Морава данас није довољна. У Борцу одавно нема нових Обрадовића, Кићановића, Мишовића...

Радмило Мишовић каже да је један од разлога што млади кошаркаши рано одлазе из Чачка. "Генерација 74. кад смо били четврти у Југолсавији, ми смо имали осам јуниорских репрезентитиваца. Ми смо имали један организован рад и континуитет тог рада, имали смо од темеља кућу врло здраву и она је полако ницала и радила", истиче Мишовић.

У Чачак се данас долази да се купи ауто, јер се овде налази највише салона аутомобила у овом делу Србије. У Чачак се долази и да се добро једе, јер је овде највише печењара по глави становника у Србији. Али, у Чачак неки долазе и због историје и културе. 

Где год да забодете ашов у центру града, пронаћи ћете неку антику, на Јелици се налази археолошко налазиште Градина. А вредне ствари се чувају у Народном музеју, у згради коју су саградили још Обреновићи.

И то није све, у центру града, испред Гимназије, налази се споменик рођеној чачанки Надежди Петровић, рад једног од највећих вајара 20. века Ивана Мештровића.

"У знак сећања на своју пријатељицу направио је споменик, који није само симбол Чачка, већ и целе Србије, јер се налази на новчаници од 200 динара, што мало ко уочава и зна у Србији, а понекад и у Чачку", каже Милош Тимотијевић.

Култура за елиту и масу

А Надежда у Чачку има и своју галерију, и то је вероватно најбезбедније место у Чачку. Преко пута галерије налази се затвор, са друге стране суд, а испред галерије је црква, тако да галерију чувају полицајци, судије и сам бог.

Можда је то због тога што галерија одавно превазилази локалне оквире, што због слика Надежде Петровић, што због Меморијала. Предраг Живковић из Уметничке галерије "Надежда Петровић" каже Чачак има три врхунске културне манифестације.

"То су Дисово пролеће, песничка манифестација у част Чачанина Владислава Петковића Диса, Меморијал Надежде Петровић за који се може рећи да је најзначајнија манифестација из области визуелних уметности у Србији и у региону, и међународни фествал Аниманима, који заиста сваке године у Чачак доводи најбоље анимиране филмове из целог света", каже Живковић.

Одавде је и један од најпознатијих културних часописа у Србији - Градац. Међутим, то је све култура за елите, у Чачку нема културе за масе. Већ неколико година ово је град без позоришта и биоскопа. "Чачани имају тај проблем, када хоће да иду у позориште, онда иду у Ужице, када хоће да иду у биоскоп, онда морају да иду у Краљево или Крагујевац", каже Предраг Живковић.

Али од ове године чачански крај има "Златну трубу" - Горана Ранковића. То је први пут после више од пола века да је у Гучи победио домаћи такмичар. Горан каже да у Чачку нема много интересовања за трубу и да је углавно свирају старији људи. Он веома радо свира химну Драгачевског сабора "Са Овчара и Каблара".

Чија је ово песма? 

Ту песму сви знају и радо је певају, али чија је песма - е ту настаје проблем. Најпознатија је као химна Ужичке републике због речи "Друже Тито, бела лица, кад ћеш доћи до Ужица". Међутим, песму су, са својим речима, певали и четници из чачанског краја. Познаваоци музике кажу да је старија и од једних и од других, и да је настала још за време Првог светског рата. А можда је најбољи опис дао чачански песник Бранко В. Радичевић који је записао да је ова песма била "рам" у коју је свако уписивао оно што је хтео.

Песму са Овчара и Каблара изводили су и други познати Чачани, попу Боре Чорбе, додуше у рок верзији и на свој начин. Тек речи песме "Задњи воз за Чачак" прославиле су и Бору и овај град. А још један Чачанин, Радомир Михаиловић Точак дуго се трудио да рокерима "Смак" представи као чачански бенд. 

Кантаутор из Чачка Никола Радовић каже да је Чачак и данас град рокера. "Почело је то и пре Чорбе и Точка, били су они први бендови са развојем рокенрола, и то се наставља. То није тако мејнстрим, као што је било 60-их, 70-их, 80-их, али постоји рокенрол у граду, постоји јака кантауторска сцена и увек се појављују неки клинци, који имају шта да кажу на неки свој оригиналан начин", каже Никола Радовић, кога се сви сећају из ТВ шоуа "Ја имам таленат".

Никола сваког викенда свира по чачанским кафићима. А тамо се можда најбоље виде добре и лоше стране овдашњег темперамента. Али и бројке, а оне кађу да сваке године град напусти више од хиљаду младих Чачана. Ипак, примећује да се у последње време нешто мења на боље.

"И даље није задовољавајуће да бих могао да кажем - е коначно је добро, али не бих да будем негативан јер видим да се ту испод тепиха нешто ваља, нешто се догађа", каже Никола.

Уз једну ствар одрастају генерације Чачана, то је фикус у Дому културе, највећи на Балкану у затвореном простору. Стар је 43 године, дугачак чак 44 метра и сваке године порасте по један метар. И не суши се. И можда звучи чудно, али одлично приказује чачански темперамент. Они који га одржавају, у шали кажу да је посебан и неуништив, баш као Чачани, да не кажемо гребићи.