Деци са сметњама пријају редовне школе

Мишљења о напретку Србије у инклузивном образовању у последње четири године су различита. Једни кажу да има напретка јер је све више ученика са сметњама у развоју и са инвалидитетом у редовним школама. Други тврде да је њихов број и даље занемарљив.

Ипак, сви су сагласни да је потребна боља едукација наставника и родитеља. Законом из 2009. године свој деци омогућено је образовање у редовним школама.

Јасмина Плећић, мајка једанаестогодишњег Петра који има аутизам, најбоље зна да укључивање деце са сметњама у развоју у редовне школе може бити тешко али успешно.

Истиче да је Петар научио шта су његове обавезе, и да му ни нови предмети као што су географија и историја не представљају проблем јер их је схватио веома озбиљно.

"Све своје обавезе извршава, разговарали смо са наставницима и за сад нема никаквих проблема", каже Јасмина Плећић.

Петар учи са вршњацима, ученицима петог разреда, а за то су заслужно сви у Основној школи Душко Радовић у Сремчици.

Петрова учитељица Драгана Тошев објашњава да је он на неким часовима обраде и усвајања морао да има специфичан приступ или метод, и да је било часова за које се она посебно припремала.

Школу у Сремчици, која је једна од 14 модела школа за инклузивно образовање, успешно похађају четири ученика са сметњама у развоју.

Педагог Светлана Комленовић истиче да деца највише уче имитацијом и да у вршњачкој групи њихови капацитети могу да се развију до максимума.

"Та вршњачка група, и то само борављење у једној редовној средини је нешто што је највећа добит инклузије", објашњава педагог Светлана Комленовић.

Важна добра воља учитеља

Нажалост, има и школа у којима се инклузија своди на добру вољу учитеља. Истраживање скупштинског Одбора за права детета установило је да неке школе немају новца за опрему. Наставници нису довољно едуковани, а у систему подршке није дефинисано место дефектолога и логопеда.

Милица Војић Марковић из скупштинског Одбора за права детета каже да је један од проблема и то што директори не препознају проблем. Како каже има учитеља за које то представља само додатну бригу.

"Друго, имате школа које имају своју логику. Њима то не треба и онда они упућују родитеље да иду у неку другу школу која је, како кажу, показала добре резултате. Тако да ви у неким срединама имате у одељењу четири или пет ученика који раде по ИОП-у. То је немогуће", објашњава Милица Војић Марковић.

Тања Радаковић из Уницефа сматра да је потребна реформа наставничких и учитељских факултета, тако да они укључују развијање различитих компетенција које наставник и учитељ мора да има да би радио, не у инклузивној школи, него у школи уопште.

Према њеним речима, то је унапређење струке уопште. Ипак, Министарство просвете тврди да је за кратко време урађено много.

"Има отпора међу родитељима, међу наставницима но заиста преко мреже подршке, преко школских управа, преко наших запослених, практично у школским управама настојимо да се тај став школе, управе школе, руководства школе промени", истиче Борислава Максимовић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

У пракси, Данска је најбоље укључила децу са сметњама у редовне школе. Иако Србија још не може да се мери са развијеним европским земљама, ипак је, оцењују упућени, у овој области боља од земаља у региону.