Интервју: Вилијам Монтгомери

Гостујући у емисији "Сведок" на РТС-у, бивши амерички амбасадор у Југославији, Вилијам Монтгомери, рекао је да је у процесу писања књиге "Кад овације утихну" знао да Стејт департмент за многе ствари мора дати зелено светло, али и за многе поверљиве податке којима је имао приступ.

(Снимак "Сведока" можете погледати/преузети на нашој страни Емисије)

Додаје и да су „постојале две равни цензуре, аутоцензура на првом нивоу, "јер сам знао ко ће прегледати, па неке ствари нисам ни убацио, и други ниво, када је директно Стејт департмент захтевао да нешто избацим".

"На крају сам само два случаја избацио, што није тако страшно", каже Монтгомери.

О томе да ли има оних који се љуте како су описани у књизи, каже да му сећање можда и није тако поуздано, јер је остарио, али да су коментари углавном позитивни и охрабрујући.

На питање шта је то Запад проценио као лоше кад се говори о разлозима Милошевићевог пада, Монтгомери је рекао да је утисак био да је српски народ устао против Милошевића и оборио га, тако да су све политике биле поништене, у вези са Косовом, Босном, Хашким трибуналом. Осећај је био да нова ће нова власт имати много отворенији став према тим питањима, по мени се није схватало да је ако не и главни разлог његовог пада био у лошим годинама, у лошој економији, животу.

„Народ је био уморан, и желео је да се сматра нормалним Европљанима", рекао је Монтгомери.

Додао је да у књизи постоји опис једне спољне политике Балкана  и 200 људи који на њу утичу. То је једна неформална мрежа, и они су направили каријеру, и своје виђење овог региона, на основу периода од 1989. до 1984. Ускладили су ставове, многи су и желели неке драстичне промене, али било их је и скептичних генерално гледано када је Србија била у питању.

Стална условљавања из Хага

"Ја сам одмах после пада Милошевића добио неке корисне предлоге, за српску владу, људи који су направили тај списак веровали су да ће се све то лако спровести у дело, да је нова влада нешто друго, да се одрекла свих Милошевићевих дела, и да ће јој сада бити лако, али када сам то погледао, сваки од десет захтева био је политичка тешкоћа за нову владу, и тај јаз слабе комуникације је био стални фактор наших односа", рекао је Монтгомери, и додао да не верује да је било ко схватио колико је српској влади било тешко да шаље људе у Хаг, председнике, министре...

"Захтевима Трибунала није било краја, немојте ме погрешно разумети, злочинцима је тамо место нема збора, али као да је Хаг у том процесу намерно желео да дестабилизује једну младу демократску владу која је само покушавала да се снађе".

Једна од главних поенти књиге је објашњење да је циљ тада био да се помогне транзицији Србије и Црне Горе, као и развоју тржишне економије, а други да се поправе односи са САД, јер су они увек били снажни.

"Америчка влада имала је истовремено и два шира циља, подршка Трибуналу у Хагу, и политици према Косову. Ти циљеви били су у сталном у сукобу са оним што сам ја покушао овде да остварим", каже Монтгомери.

После десет година, и после демократских промена у Србији, бивши амбасадор каже да има помешана осећања, да ће многи рећи да се живи горе, али да има и напретка, јер Србија јесте на путу ка пуним интеграцијама у Европу.

"Нова влада је смањила дугове, па овде постоји другачије виђење, нека динамика која пре 10 година није постојала, али напредак није равномерно распоређен, јер нема оптимизма као пре, пуно је цинизма и апатије".

Људи из сенке

О утицају тајкуна, Монтгомери каже да свака земља има богате људе-тајкуне, има криминалце, тајне службе, бивше обавештајце, и да сви они имају утицаја, али у Србији Милошевића, због санкција, бомардовања, проблема у спољном свету створена је мрежа политичког живота, тајкуна, државне безбедности, и то је било штетно, „а онда дође нови амбасадор и мисли да комуницира са властима, па временом схвати да постоје људи из сенке".

"Ја то видим као проблем, и због тога сам у књизи ставио признање човека који је покушао да убије Вука Драшковића, где постоји наређење шрефа државне безбедности, и ангажман Легије, па онда војска која је набавила опрему...али тај утицај се види кроз конкретне примере, тајкуни су моћни, али покушај да се тачно установи како то иде у реалном животу, стварно је тежак, и то је и даље велики изазов за Србију", рекао је Монтгомери.

Навео је и да није знао шта ће се са тајкунима десити, али и да му је приватно доста замерано, каже да је у првих годину дана његове службе претпостављено да су стављени на списак забране путовања. "Годину дана сам избегавао контакт са њима, са Жељком Митровићем са Пинка, јер је у САД сматрано да су и телевизија Пинк и БК станице које су омогућиле режиму да опстане. Насупрот је била Б92 која је сматрана независном телевизијом."

"А онда Б92 нема националну фреквенцију а ови раде нормално, шта више Пинк је почео да заступа ставове нове власти, и нормално комуницирају са владом. Концепт екстрапрофита је напуштен, а власт са њима не ради ништа, рекао сам себи, па зашто би онда влада САД предузела неке мере, јер се чинило да се као што је Милошевић користио тајкуне, то и они раде. Одлучио сам да им скинемо све забране, осим ако нису оптужени, и то је била тада моја политика".

"Тек касније сам упознао и Митровића, и Мишковића, и Карића", рекао је Вилијам Монтгомери.

Став САД давно формиран

О односима Београда и Вашингтона, каже да амерички став према овом региону у великој мери јесте обликован раније, да је, на пример, када је Си-Ен-Ен емитовао снимке косовских албанаца који беже у Македонију, та слика запечатила судбину Косова што се тиче америчког јавног мњења, што се у међувремену није мењало, а исто важи за ситуацију у Босни и Хрватској.

"Данас су у питању ставови од пре 10 и више година, јер у Вашингтону постоји консензус у ставовима према овом региону".

О томе колико често се помиње бомбардовање каже да је на то стално подсећан када је био амбасадр, и да је то и даље велики фактор у билатералним односима, да је актуелно како због условљавања у вези са Хагом, тако и због Косова.

О конвенцији СНС-а којој је присуствовао, каже да је тамо доживео искрено изражено негодовање, да је било звиждука, и да је и то врста негодовања због истих питања. Тада је, каже Александар Вучић устао и рекао да се свим гостима мора аплаудирати.

Трибунал и "наопаки погледи на ствари"

О томе да ли је амерички утицај био главни да Туђман и Изетбеговић никада не стигну у Хашки трибунал, рекао је да је, када је био амбасадор у Загребу 1999., добио депешу да ће Туђман бити оптужен за ратне злочине, што јесте било и упозорење да се припреми на последице због безбедности особља, и односа Хрватске и САД.

"Ја сам уверен да би то било тако, да Туђман није умро, и Тужилаштво је размишљало исто и о Изетбеговићу, али о томе не знам".

"Ја сам са Пјером Проспером, специјалним изаслаником за ратне злочине био у Хагу на Милошевићевом суђењу, а Карла дел Понте је била ту, и рекла нам да је политика Тужилаштва таква, да разматра случај сваког високог званичника за време рата, односно да га посматра као ратног злочинца и то и докаже, то је био њихов посао, а не да отрију кривично дело, и утврде одговорност", рекао је Монтгомери и додао да је у питању наопак начин гледања на ствари.

"Ми јесмо имали одређени утицај, били смо највећи донатори, али нисмо имали никакву контролу над понашањем Карле дел Понте у вези са тим ко је оптужен, а ко није".

Што се тиче навода из књиге да је много пута из Хага стизала дојава о томе где се крију неки од оптужених, и да је постојао механизам провере, али да су то обично биле некорисне информације, рекао је да га је то излуђивало, и да је то тачно, да су многи веровали у одређене извештаје. „Онда смо направили наш тим за проверу, па смо добијали неке потпуно сулуде дојаве, наша војска у Босни је радила исте ствари, имали су неке невероватне приче о томе где су ратни злочинци у Србији, а као резултат тога увек је био умањен углед Србије".

"Пуно детаља о Младићу се појавило од када ја више нисам амбасадор, када сам био имали смо на пример приче да је он на Бановом Брду, у вили коју чува војска, па да је у војним базама, али ништа нисмо могли да потврдимо.

На питање зашто је у књизи изоставио хапшење Перишића, и америчког генерала Нејбора, каже да је то због аутоцензуре, да је политика владе да се не говори о активностима ЦИА.

Политичка позадина Ђинђићевог убиства

На питање шта зна о наводној политичкој позадини убиства премијера Ђинђића, Монтгомери је рекао да на више начина атентан на Ђинђића личи на Кенедијево убиство, да свет никада неће бити потпуно задовољан ниједним објашњењем. "Верујем да су Легија и земунски клан убили премијера, јер су сазнали да се спремало њихово хапшење, да нису имали избора, и мислим да то јесте била њихова одлука".

"Политичка атмосфера тада била је отровна, са много оптуживања, и можда је помогла да ти људи схвате да би могли да се извуку без казне, због конфузије коју би убиство створило у ситуацији у којој је Ђинђић имао заиста много противника".

О детаљу из књиге, да је тада Љубиша Буха Чуме био из Истанбула пребачен у Словачку, и да је као неки потенцијално заштићени сведок испричао целу причу,  каже да се пре Ђинђићевог убиства сећа да је у децембру сазнао да је утицај криминалаца већи него што је очекивао, и у прво време претпостављао, и да је Србија морала да покуша то да реши.

Али, наводи да је истина и да је Чуметово признање било толико прецизно и детаљно, "са толико датума и конкретних догађаја, да је било немогуће за Ђинђића и његову владу да избегну да их ухапсе".

"То признање је било сувише детаљно, нису имали избора. Али очигледно је постојао однос између Легије, Ђинђића, Чедомира Јовановића и Земунског клана. Не знам све детаље тог односа, верујем да то нико не зна осим Чеде и Легије (они су преживели), али то може евентуално да пружи неко разјашњење како би се разумела историја тог времена и позадина догађаја који су довели до Ђинђићевог убиства", рекао је Монтгомери.

"Мени је жао што то није разјашњено, зашто то Чедомир Јовановић није разјаснио. Такође ми је жао што не постоји воља ниједне српске владе или медија да охрабре Чедомира Јовановића да више говори о томе. Као да постоји жеља да се то једноставно остави, да се не дира", оценио је Монтгомери.

"Ако знате ко је убица, зашто онда да чачкамо по детаљима који би могли да буду непријатни - тако би у Америци рекли", истакао је бивши амерички амбасадор.

На питање како је могуће да Ђинђић није био добро чуван, Монтгомери је рекао да то вероватно има везе са његовим карактером, да када је после покушаја атентата код Арене разговарао са њим није знао за Чуметово признање, да је знао само за намеру обрачуна са земунским кланом, и да је био уверен да су они покушали да га убију. Каже и да му је Ђинђић рекао да не зна како да увери народ у то.

"Мислим да није побољшао обезбеђење, али ту одлуку не разумем, ни тадашње његово понашање, такође, тамо где је убијен могао је из тунела да уђе у канцеларију а то није урадио, не могу то да схватим данас", каже Монтгомери.

О теорији да су у убиство премијера умешане и стране службе, „наводно, јер је пред крај живота променио гледање на Косово, тражио брзо решење које западу није одговарало, поделу", Монтгомери је рекао да зна за те теорије, да је то уствари типична балканска прича, да се сматрало да то јесте најбоља влада за стабилну Србију у региону, и да је било сулудо размишљати на начин да се треба отарасити некога „кога смо подржавали".

"Чудна иницијатива јесте био његов став о Косову, та идеја је била прво представљена свету у јануару, он је послао писма Русији и САД и другима, ми га нисмо добили, та иницијатива је дошла из његовог кабинета, а не из Министарства, он га је написао, али утицај је брзо избледео, није се о томе више говорило, јер то није била озбиљна иницијатива, а чак и да јесте, ми против њега због тога не бисмо предузели ништа лоше"

Затворена врата ревизије граница

О томе зашто је подела Косова немогућа рекао је- „пре свега, да се намеравала независност, требало је то да се уради док је Милошевић био на власти, уместо тога се чекало годинама, и то се урадило када је у Србији била влада која се борила за опстанак, и то није било продуктивно, али правично решење и оно са највећим изгледима за праву стабилност била подела, тако да северни део припадне Србији и буде одвојен од остатка. Али проблем данас, када се погледа деценија 90-тих, погледа се свака земља, и Срби сматрају да то није праведно, и да је требало нешто да добију, што би по мени било добро решење.

"Данас то више није могуће, јер са одлуком МСП и Резолуцијом Србије у УН која је подржала одлуку МСП, врата ревизије граница су затворена, а то су сви рекли, да су границе на Балкану непромењиве". Рекли су то и немачки шеф дипломатије, и Хилари Клинтон.

Дејтонски ћорсокак у Босни

О његовом ставу да је БиХ пропала и нефункционална држава која не функционише и за коју је боље да се мирно разиђе, каже да је његов став изазвао одређени бес, јер је оптерећен сећањима на време 91. и 92. када су се борили да Југославија опстане, и да су се трудили да транзиција буде мирна.

"Бојим се, ако данас погледате Босну, да имамо сличну ситуацију, јер је Дејтон направио систем који не може да функционише, а све пуно кошта, незапосленост је велика, плате ниске", рекао је бивши амбасадор САД у Југославији.

"Сви Срби виде РС као своју земљу, а не Босну, Хрвати окренути Хрватској, две етничке групе од три не воле данашњу Босну, па имамо један ћорсокак, али имамо два избора, један који форсира Међународна заједница, нека политика која већ 15 година постоји, зато што је то по њима један замрзнути сукоб, али мора да постоји стално њено присуство. А када би напустила Босну, она би се за пар месеци распала, па сви морамо да видимо друге могућности".

О "превеликим очекивањима САД од штићеника на Балкану", каже да нема дилеме да су Американци мислили да су босански муслимани жртве агресије, да су симпатије биле на њиховој страни, то је истина, и био је то предуслов подршке, а из тога је настао став о централизованијој Босни".

"Ја сам за одлуке у сарадњи са Међународном заједницом, али чињеница да једна етничка група мисли да има веће право од других да ослучује о судбини свих, то је опасно".

Оптуживати Ђукановића данас лицемерно

Што се тиче Мила Ђукановића, и тога да га га описује као највештијег и најпрагматичнијег политичара на Балкану, каже да су у Ђукановићу видели некога ко је могао да смањи ауторитет Милошевића над читавом Југославијом, и да су то подржавали.

"Ми смо га сматрали неким ко покушава да помогне пад Милошевића, ја знам да смо у свим западним земљама знали да је он налазио новац кријумчарењем цигарета да би финансирао власт, али је лицемерно више година после тога да нека влада која је тада знала, да сада излаже неке оптужбе"

Што се тиче домаћих политичара, и да ли га неко зове као саветника, каже да једна ствар која је важна јесте да су га 2003. многи наговарали да се нађе са Дачићем, како су рекли „неким ко је прогресиван".

"Састао сам се са Дачићем и одлучио да је прерано и да је притисак у странци да Милошевић остане номинални председник. Посматрао сам све то заинтересовано, и када је СПС ушла у коалицију, нисам знао како ће то све испасти, али ипак је то било је мудро, добро је испало, јер је помогло да се српски бирачи помере на позивије које су више у складу са европским стандардима.

"У напредњацима видим сличан потенцијал, као велики корак напред за стабилност региона", закључио је Монтгомери.