Варади: Одвајање Косова и Метохије супротно међународном праву

Чињеница је, међутим, да највеће земље света нису чланице Међународног кривичног суда, ни Америка, ни Русија, ни Кина, па је у том случају међународно право делимично само циљ. Посао нових генерација је да приближе стварност циљу, рекао је Тибор Варади за Радио Београд. 

Говорећи о међународним тужбама екс југословенских република, Варади каже да је био и остао уверен да су тужбе за колективну одговорност на погрешном колосеку.

- Индивудуална одговорност је важнија и ближа истини. Трибунал се тиме бавио, не савршено, али то је прави колосек. На пример, у спору БиХ (у чијем је саставу Република Српска) и Србије, БиХ тужи Србију због Сребренице, у коме је, према међународном суду правде починилац војска Рсрпске. У том спору, где је војска Српске на страни тужиоца, где смо нас двоје, ви и ја? Ми смо на страни туженика, који је наводно крив за Сребреницу. То није добра правна формула и то сам покушао да браним аргументима међународног права да одговорност држава није била реална.

Индивидуална одговорност је реална, али мислим да Трибунал није савршено функционисао.

Да ли су тужбе екс југпсловенских република прошлост?

- Мислим да су тужбе пред Међународним судом правде прошлост. Пре годину две, помињала се ревизија тужбе БиХ против Србије, а сад је то потпуно заборављено. Та ревизија није имала никакву шансу и није била потребна нека велика мудрост да би се то уочило. Сад се говори о некој Хрватској тужби против Србије. Мислим да је и то нереално.

Спорови међу државама немају смисла. С друге стране, индивидуална одговорност још има смисла. На пример, почетак суђења на Косову косовским Албанцима који су починили злочине. То има смисла, али то не би требало да отрује односе међу државама.

У међународно-правном смислу, овде је остало неразјашњено неколико ствари, али једна од најкомпликованијих је КиМ. За нас је оно део територије, а за велику већину држава - самостална територија?

- И о томе је био спор пред Међународним судом правде. Тражено је саветодавно мишљење и дато је мишљење у коме је заправо избегнут одговор на суштину питања.

Суштина питања је да ли је једнострано осамостаљивање КиМ у складу са међународним правом, а дат је одговор на питање да ли је документ о проглашењу независности у сагласности са међународним правом. Скренуло се са суштине.

Ја лично мислим да је одвајање КиМ супротно међународном праву, али вам морам рећи да у овом домену међународна пракса није у довољној мери правна пракса. Исход зависи од односа снага. Крим, Каталонија, Курдистан...И ту су много важнији односи снага, него правни принципи. Да се вратим на суштину: у овом часу Косово се, мимо међународног права одвојило од Србије. Истовремено, чињеница је да КиМ де факто није део Србије, тако да аргументација да треба да сачувамо Косово је таква да човек може емотивно да је разуме, али тешко је сачувати нешто што у овом часу није у нашем поседу.

И ту је врло тешко доћи до правог стратешког опредељења, јер, ако желимо да сачувамо ово садашње стање, онда Косово није део Србије, јер, у овом часу, ни административна, ни судска, законодавна власт тамо није српска. У случају убиства Оливера Ивановића, Србија је хтела да наши органи учествују у истрази. Да је Косово део Србије, наравно да би то био посао органа Србије.

У таквој ситуацији, кад КиМ де факто није Србија, иако то није праведно, шта је најмудрије? Да ли градити односе на де факто стварности, или на основу жељене стварности, одговор није лак. Али некако би требало имати у виду да, праведно или не, Косово у овом часу није део Србије.

Да ли ће ово бити година расплета?

- То би било лепо, али не мислим да је реално. Али, не би требало заборавити да на КиМ постоји српски живаљ, са својим судбинама и тешким животом, да постоје изузетна културна блага, а то се може и треба чувати, без обзира на то да ли је Косово де факто део Србије или не.

Ту не треба ублажавати захтеве или попуштати. Срби на Косову имају право на свој идентитет, језик и културу, чак иако КиМ није део Србије. Ту нема дилеме, а аргументација "да сачувамо Косово" се, чини ми се, мало одвојила од реалности.

Унутрашњи дијалог у САНУ

- Унутрашњи дијалог има смисла, јер је добро да о једној болној и тешкој теми чујемо друга мишљења и чујемо своје мишљење у светлости других мишљења. Дијалог је у реду.

Академија неће имати јединствено мишљење, јер је то политичко мишљење, а Академија није политички актер. Академија ће охрабрити академике да говоре и изнесу став, али заједничког мишљења неће бити и то је добро.

Наш пут у ЕУ и КиМ. Правно обавезујући споразум?

- Ако је међународни споразум, онда је увек правно обавезујући. У вези са КиМ имамо подоста споразума. Њихова садржина није увек једносмислена и једнозначна па је подложна различитим интерпретацијама. Тим споразумима, колико видим, обе стране настоје да се створи неко решење, које не значи недвосмислено прихватање ни једне стране, а омогућава нормални живот. То није лако и мислим да ће се ти преговори наставити.

Поновио бих још једно, Срби на Косову имају право на сваку културну аутономију и против тога нема ниједног међународно правног аргумента, а да ли ће КиМ бити члан Унеско, УН... Ја мислим да се то неће решити брзо, као што ни код Кипра те ствари нису брзо решене. 

Да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење. То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи "е, сад смо се договорили". То је подаље.

Као алтернатива Споразуму у Бриселу помиње се могућност замрзнутог сукоба

- Замрзнути конфликти су више ствар међународне политике, него права. Постоје такве, нерешене ситуације, на пример Кипар. Понекад се међународна заједница навикне да живи са нерешеном ситуацијом, али то не бих назвао правним решењем, него политичким прихватањем једне нерешене ситуације, ако та ситуација не производи велику штету и сукобе.

Значи, замисливо је да се дође до полурешене ситуације, са којом се може неко време живети. Тога је било у историји, опција замрзнутог конфликта није незамислива, али било би боље да се дође до решења.