Састав Дачићевог кабинета

Посланици Скупштине Србије изабрали су нову Владу Републике Србије на чијем челу је Ивица Дачић. У Влади има 19 чланова и 17 ресора. Највише је економиста и политиколога, затим правника, лекара и инжењера.

Ивица Дачић (1966), премијер и министар унутрашњих послова, дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду. Био је први председник Младих социјалиста Београда од 1990. године и портпарол СПС-а од 1992. до 2000. године.

Функцију председника Градског одбора СПС-а Београдa обављао је од 2000. до 2003. године. Био је члан Парламентарне делегације Народне скупштине Републике Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе.

Био је председник Посланичке групе у Народној скупштини Републике Србије и у Скупштини СРЈ и савезни посланик у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије од 1992. године. Обављао је функцију министра за информисање у такозваној прелазној Влади Републике Србије од октобра 2000. до јануара 2001. године.

Председник је Социјалистичке партије Србије од децембра 2006. године. Јула 2008. године, ступио је на дужност првог потпредседника – заменика председника Владе Србије и министра унутрашњих послова.

Александар Вучић (1970), први потпредседник Владе и министар одбране, дипломирао је на Правном факултету у Београду као један од најбољих студената у генерацији. Усавршавао се у Великој Британији, у Брајтону, где је боравио нешто више од годину дана.

Члан Српске радикалне странке постао је 1993. године и исте године изабран је за посланика у Народној Скупштини. У Влади народног јединства од 24. марта 1998. године обављао функцију министра за информисање.

За посланика у Скупштини СРЈ биран је три пута, у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000, и на савезним изборима 24. септембра 2000. године.

Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној Скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање. Почетком октобра 2008. године, прикључује се оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.

Јован Кркобабић (1930), потпредседник Владе и министар рада, запошљавања и социјалне политике, дипломирао је, магистрирао и докторирао на Факултету политичких наука у Београду.

Радио је 18 година у Институту за нуклеарне науке у Винчи. Био је оснивач и директор Републичке заједнице пензионог и инвалидског осигурања самосталних делатности (данашњи Фонд ПИО самосталних делатности). Председник је Партије уједињених пензионера Србије од 2006. године и Савеза пензионера Србије.

Носилац је многих домаћих и иностраних одликовања и признања, међу којима су Орден заслуга за народ, Признање Црвеног крста Југославије, Плакета града Београда, Грамата СПЦ, Златна повеља Генералне скупштине Уједињених нација.

Расим Љајић (1964), потпредседник Владе и министар унутрашње и спољне трговине, телекомуникација и информационог друштва, Медицински факултет завршио је у Сарајеву. У периоду од 1989. до 2000. године радио је као новинар за бројне дневне и периодичне листове на простору бивше СФРЈ.

Политиком се бави од 1990. године када је изабран за генералног секретара СДА Санџака. Од 1994. године председник је Коалиције Санџак, која је 2000. године преименована у Санџачку демократску партију.

После петооктобарских промена изабран је за министра за националне и етничке заједнице у Влади СРЈ. После избијања кризе на југу Србије, у децембру 2000. године, именован је за потпредседника Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђу. У августу 2001. године именован је за потпредседника Координационог центра за Косово и Метохију.

После потписивања Београдског споразума марта 2003. године изабран је за министра за људска и мањинска права у Савету министара СЦГ. Од јула 2004. године председник је Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, а од јула 2006. координатор за спровођење Акционог плана за завршетак сарадње са тим судом.

Од септембра 2005. године председник је Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђу. Министар рада и социјалне политике у Влади Републике Србије био је у претходне две владе.

Сузана Грубјешић (1963), потпредседница Владе задужена за европске интеграције, дипломирала је 1986. године на Факултету политичких наука у Београду.

Образовање је наставила на последипломским студијама из међународног права, а потом и из међународне економије на Сити колеџу у Њујорку. Усавршавала се и у оквиру ТЕМПУС програма Европске уније, као и на специјалистичким студијама Центра за стратешке и међународне студије у Вашингтону.

Грубјешићева је један од оснивача Г17 плус. Од 2003. године је посланик те странке у Скупштини Србије, а од 2007. и шеф Посланичке групе. Чланица је Административног и Одбора за европске интеграције и шеф делегације Србије при Парламентарној скупштини ОЕБС-а.

Марта 2011. године, Грубјешићева је именована за заменика шефа посланичке групе Уједињени региони Србије у Скупштини Србије.

Иван Мркић (1953), министар спољних послова, дипломирани је правник и искусни каријерни дипломата. У дипломатској служби је од 1978. године.

У Управи за међународне организације некадашњег Савезног секретаријата за иностране послове радио је од 1979. до 1982. године. У Мисији тадашње Југославије при Уједињеним нацијама, у звању аташеа за политичке послове, радио је од 1982. до 1986. године.

Био је саветник, потом помоћник начелника Управе у Сектору за мултилатералне активности. У звању министра саветника у Мисији наше земље у Бриселу, тада Европска заједница, налазио се од 1990. до 1992. године.

Широј јавности познатији је као шеф кабинета председника тадашње Савезне Републике Југославије, Добрице Ћосића, током 1992. и 1993. године. Као отправник послова, потом амбасадор СРЈ, боравио је у Никозији, на Кипру, од 1993. до 1999. године. Те године постаје заменик шефа Сектора за билатералу, да би током 2000. и 2001. године био руководилац Сектора за билатералу и помоћник Савезног министра за иностране послове.

Од године 2004. налази се у Групи амбасадора за специјалне и ад хок послове у Министарству спољних послова тадашње СЦГ. Потом 2005. постаје председник Националне комисије за спровођење Конвенције о забрани хемијског оружја. Био је амбасадор Србије у Јапану од 2006. до 2011. године. Државни секретар Министарства спољних послова Србије постао је 2011. године.

Млађан Динкић (1964), министар финансија и привреде, дипломирао је 1988. године на Економском факултету у Београду, на којем је 1993. године одбранио титулу магистра. Од 1994. до 2000. године био је асистент-приправник, а потом и асистент на предмету Теорија и планирање привредног развоја на истом факултету.

Политичку каријеру започео је 1997. године као један од оснивача Г17 плус. Од 2000. до 2003. године обављао је функцију гувернера Народне Банке Србије. Функцију министра финасија обављао је од 2004. до 2006. године.

Министар економије и регионалног развоја постао је 2007. године, а након парламентарних избора 2008. поверена му је дужност потпредседника Владе Републике Србије, као и још један мандат на истом министарском месту.

Маја 2010. године формирао је Уједињене регионе Србије. Фебруара 2011. године, након што је премијер Мирко Цветковић покренуо поступак за његову смену, Динкић је поднео оставку на место потпредседника Владе и министра економије и регионалног развоја.

Никола Селаковић (1983), министар правде и државне управе у новој влади, рођен је у Ужицу, школовао се у Београду где је завршио Правни факултет Универзитета у Београду, на којем сада ради као асистент, на предмету Упоредна правна традиција.

Члан је Српске напредне странке од 2008. Члан је Извршног одбора СНС-а и председник Савета за правна питања.

Био је запажен студент, а у више наврата је побеђивао на надметањима у беседништву на Правном факултету, као и на Фестивалу беседништва у Сремској Митровици, Sirmium lux verbi, где је победио.

Зорана Михајловић (1970), министарка енергетике, развоја и заштите животне средине, дипломирала је и докторирала на Економском факултету у Београду, а ванредни је професор Универзитета "Мегатренд". У СНС-у је члан Председништва и председница Савета за енергетику и рударство. Раније је у Г17 плус била председница ресорног одбора за енергетику и потпредседница Градског одбора те странке у Београду.

Рођена је у Тузли, основну и средњу школу је завршила у Београду, као ученик генерације.
Десет година је радила у "Електропривреди Србије", у Јавном предузећу за пренос електричне енергије "Електроисток Београд".

Била је саветник за енергетику потпредседника, а потом и председника Владе Србије, као и члан Управног и Надзорног одбора ЕПС-а.

У Влади Републике Српске била је саветник за енергетику премијера Милорада Додика. Објавила је три књиге и више десетина стручних радова.

Горан Кнежевић (1957), министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, од јула ове године је у трећем мандату на месту председника општине, односно градоначелника Зрењанина. За председника те општине је 2004. први пут изабран на листи Демократске страке, а од 13. јуна 2008. био је градоначелник, јер је Зрењанин, у међувремену, добио статус града. Ту функцију престао је да обавља 23. априла 2009. године.

За градоначелника је поново изабран 6. јула ове године на листи СНС-а, којој је приступио јануара 2010. године.

Био је члан Председништва Демократске странке и председник њеног Покрајинског одбора у Војводини. Године 2007. добио је награду "Градоначелник са визијом". Исте године, Зрењанин је проглашен за град будућности.

Наредне 2008, Зрењанин је Светска банка рангирала на прво место међу градовима у Србији и друго у Југоисточној Европи у погледу организованог пословног амбијента.

У младости је играо кошарку, а био је председник Кошаркашког савеза Србије и Црне Горе. Дипломирао је на београдском Економском факултету. До 2000. године је радио у Комбинату "Серво Михаљ" у Зрењанину.

Милан Бачевић (1953), доскорашњи председник Извршног одбора СНС-а, а сада саветник председника Србије, министар је рударства, природних ресурса и просторног планирања.

Рођен је у Коморану. Завршио је Природно-математички факултет. Магистрирао и докторирао у Скопљу, а по образовању је просторни планер. Био је посланик СРС-а у два мандата, заменик министра за науку и технологију до 2000. године.

Редовни је професор универзитета и доктор наука. Професор је Одсека за географију Природно-математичког факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Бачевић је, такође, потпредседник Српског географског друштва и руководилац Научног одсека Српског географског друштва. Важи за човека за везу напредњака са Русијом, одржава присне контакте са странком Јединствена Русија.

Братислав Петковић (1948), министар културе и информисања, драмски је писац, колекционар старина, библиофил, оснивач и власник колекције Музеја аутомобила, али и камерне сцене "Модерна гаража".

Петковић је дипломирао позоришну режију у Београду и аутор је више познатих драмских остварења, међу којима су поједина екранизована.

На београдским сценама играно је више његових драмских текстова: "Гран при", "Легија части", "Цветови зла", "Скадар", а реч је често о делима инспирисаним националном историјом.
Тако је "Легија части" текст о прослављеној Милунки Савић, хероини српске војске у Првом светском рату.

Потомак је старе београдске породице познате, између осталог, по посластичарници, сада вероватно најстаријој у Београду, која је генерацијама њихово власништво.

Алиса Марић (1970), министарка омладине и спорта, најбоља је српска шахисткиња и доктор економских наука. Шаховску каријеру започела је као вундеркинд, прву турнирску победу забележила је у деветој години. Била је најмлађи шаховски мајстор уопште.

Рођена је у Њујорку, где је њен отац тада радио као службеник при Уједињеним нацијама.
Рођена је у породици математичара. Отац Небојша био је универзитетски професор, а мајка Живана средњошколски.

Завршила је београдску Математичку гимназију, а дипломирала на Економском факултету где је завршила и докторске студије. Ради као предавач на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета, предаје маркетинг. Коаутор је уџбеника "Принципи маркетинга".

Њени шаховски резултати и данас су непревазиђени у региону. Након прве турнирске победе у деветој години, у петнаестој је постала јуниорски вицепрвак света у категорији до 20 година, а годину потом сениорски првак тадашње Југославије и предводник националног тима. Била је трећа на свету у сениорској конкуренцији 1990. и 1991. године. У Њу Делхију 2000. године је поново заузела позицију број три на свету.

Жарко Обрадовић (1960), министар просвете, науке и техонолшког развоја, дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду где је и магистрирао и докторирао. Од 1998. до 2000. године обављао је дужност заменика министра за локалну самоуправу у Влади Републике Србије, а у прелазној Влади од октобра 2000. до јануара 2001. године био је заменик министра за високо образовање.

Прoфесор је на Факултету за државну управу и администрацију Универзитета "Мегатренд". Народни посланик је од јануара 2001. године. Био је председник и заменик председника Посланичког клуба СПС-а у Народној скупштини Републике Србије. Заменик је председника Социјалистичке партије Србије од децембра 2006. године. Од јула 2008. године био је министар просвете у Влади Републике Србије.

Славица Ђукић Дејановић (1951), министарка здравља, дипломирала је на Медицинском факултету у Београду где је завршила и магистарске, докторске студије и специјализацију неуропсихијатрије.

У три мандата била је посланик у Скупштини Републике Србије, а од 2000. до 2006. године посланик у Савезном парламенту СР Југославије и Државне заједнице Србија и Црна Гора. У прелазној влади Скупштине Републике Србије била је министар за бригу о породици и члан Интерпарламентарне уније.

Редовни је професор и шеф Катедре за психијатрију, као и продекан за међународну сарадњу Медицинског факултета у Крагујевцу. Обављала је функцију проректора на Универзитету у Крагујевцу и директора Клиничко-болничког центра у Крагујевцу у периоду од 1993. до 2000. године.

Члан је Социјалистичке партије Србије од њеног оснивања 1990. године, у више наврата члан Извршног одбора Главног одбора СПС-а, а за потпредседника Главнога одбора СПС-а изабрана је 1996. године и поново 2006. године. Живи у Крагујевцу. У претходном мандату била је председница Народне скупштине Републике Србије.

Милутин Мркоњић (1942), министар саобраћаја, завршио је Грађевински факултет у Београду на Катедри за путеве, аеродроме и железнице. Први је директор Саобраћајног института ЦИП, а после НАТО бомбардовања руководио је Дирекцијом за обнову земље.

Један је од оснивача Социјалистичке партије Србије, а данас је потпредседник СПС-а и члан Председништва те странке. Од 2000. године био је посланик Већа република у Савезној скупштини СРЈ, а затим и државне заједнице Србија и Црна Гора.

Од 2006. године био је народни посланик СПС-а у Народној скупштини Републике Србије и потпредседник републичког парламента. У претходној влади био је министар за инфраструктуру.

Сулејман Угљанин (1953), министар без портфеља, дипломирао је на Стоматолошком факултету у Сарајеву где је завршио и специјализацију. Радио је 12 година као стоматолог у Медицинском центру у Новом Пазару. Председник је Странке демократске акције Санџака од 29. јула 1990. године и Бошњачког националног Већа у Србији.

На новембарским изборима 1996. године у Савезној Републици Југославији изабран је за савезног посланика у Већу грађана Савезне Скупштине испред Коалиције "Листа за Санџак – др Сулејман Угљанин". На првим непосредним изборима 2004. године изабран је за председника општине Нови Пазар.

Велимир Илић (1951), министар за грађевину и урбанизам, дипломирао је на Технолошком факултету Универзитета у Београду 1976. године, а магистрирао на Техничком факултету у Чачку 2005. године. Политичку каријеру започео је 1990. године у СПО-у када постаје и народни посланик у Народној скупштини Републике Србије.

Први пут је изабран за градоначелника Чачка 1996. године. У пролеће 1998. године са групом истомишљеника оснива Нову Србију, а на првој оснивачкој Скупштини странке једногласно је изабран за председника Нове Србије.

На изборима 2000. године поново је изабран за градоначелника Чачка, али и за посланика у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије. На изборима у децембру 2003. године изабран је за министра за капиталне инвестиције у Влади Републике Србије.

После парламентарних избора одржаних 21. јануара 2007. године, Велимир Илић наставља свој рад у Влади Републике Србије као министар за инфраструктуру.

На ванредне парламентарне изборе у мају 2008. године Нова Србија излази у коалицији са ДСС-ом и враћа се опозиционом деловању, а Велимир Илић постаје шеф Посланичке групе Нове Србије у Народној скупштини Републике Србије.

Верица Калановић (1954), министарка регионалног развоја и локалне самоуправе, дипломирала је 1977. године на Технолошко-металуршком факултету у Београду, где је 1980. године и магистрирала.

Од 2003. до 2006. године Калановићева је била шеф посланичке групе Г17 плус у Скупштини Државне заједнице СЦГ, председница Одбора за унутрашње економске односе и финансије и чланица комитета за локални и регионални развој у Савету Европе.

Била је државни секретар задужен за регионални развој у Министарству економије и регионалног развоја, а у јулу 2008. године изабрана је за министра за Национални инвестициони план у Влади Републике Србије.

За потпредседника Владе за привреду и регионални развој именована је 14. марта 2011. године.