Херојско време српских новина (2)

На дан почетка рата, 12. августа по новом календару, "Политика" извештава да и даље свакодневно излази и да се свако јутро пред сортирницом новина на Теразијама окупља шарено друштво дечака-колпортера који нестрпљиво чекају да нови број новина "разбију по вароши".

Шта хоћете, ви под чијом руком
Браће наше стењу милиони?
Зар срамотом да се ките, муклом,
Кумановски свети батаљони?
Витезови с косовског гроба?
Ви џелати јегарскога роба.

Овом песмом Драгутина Ј. Илића, од које смо овде цитирали тек једну строфу, дневни лист "Штампа" у уторак 15. јула 1914. по старом календару, у заглављу прве странице је, на поетски начин, одговорио на аустроугарски ултиматум. Данас звучи готово невероватно да једна новина одговара стихом, али треба схватити да је време пре сто година увелико још било време поезије, а не прозе. Песмама се на прелазу XIX у XX век славило, туговало, позивало на буну. Кроз песме се живело - готово као код старих Хелена.

Није стога чудно што је "Штампа" одговорила стихом. "Правда" је на аустроугарски ултиматум одговорила епиграмом; "Политика" кафанском досетком. Био је то други талас реакција на ултиматум који је три дана раније на ступцима српске штампе саопштен таксативно и хладно документаристички. Десет захтева аустроугарске владе српској најкрупнијим словима штампани су у "Правди", а најситнијим у "Политици". Сви листови, међутим, пренели су читаву ноту и све реакције српских званичника коректно и без уредничких или новинарских коментара.

Између два и три дана новинама је било потребно да смисле своје одговоре и они су штампани на првим страницама као да су у том часу најважније вести.

Аустроугарски ултиматум и прекид дипломатских односа - да несрећа буде већа - затекао је Србију у предизборној кампањи и са скупштином распуштеном још 20. маја 1914, по старом календару. Ово је још један податак који имплицитно може говорити у прилог томе да Србија није очекивала рат. Налазећи се у врло неугодном положају - дакле без парламента - влада није хтела сама, на своју руку да ради, јер се, након аустријског ултиматума, имало сачувати достојанство државе и због тога се тражио начин на који би се пресудне одлуке донеле на демократски начин.

Дилему је прекинуо сам престолонаследник и у свом прагматичном стилу наредио аудијенцију за све опозиционе прваке који нису заступљени у влади. Након одвојених разговора с њим, сви опозиционари су пристали да се прикључе раду владе, која од тог тренутка постаје техничка, односно кризна влада. На који начин је Александар приволео грлате опозиционе посланике да дан после ултиматума прекину захукталу кампању која се до тог 11. јула 1914. по старом календару није ни прекидала, остаје не сасвим познато. Један од опозиционара, Љуба Давидовић, задржао се у дужем разговору с Александром и по изласку новинарима казао да "престолонаследник врло хладно посматра ситуацију". Можда управо те две речи "врло хладно" говоре нешто о карактеру тих разговора на Александровом канабету, али како год било, већ у пола три поподне, истог 11. јула, седници владе прикључили су се и самостални радикали, народњаци и напредњаци. Кризне одлуке могле су бити донесене. 

Српска влада пристала је, према речима њеног првог министра Пашића, на све услове до границе толеранције коју може показати једна независна држава, али како је одговор проглашен незадовољавајућим, односи с Аустроугарском су прекинути и Србија је остала сама, са две савезнице: Француском и Русијом, с којима не само да се није граничила, већ је од обе била удаљена више од 1.000 километара.

Али, Србија није била само захуктала у политичкој кампањи, већ и у трговини. На дан кад је 12. јула 1914, по старом календару, објављена аустроугарска нота, у "Политици" се нудио "прашак за печење за сваку кујну". Даље је стајало: "Прашак за печење има, кад се пореди са квасцем, још и ова преимућства: искључено је да пециво не испадне добро; не мора се чекати да тесто нарасте; пецива су растрестита и тако лако сварљива". Има ту још предности новог прашка за печење, али је најзанимљивије да је његов произвођач немачка фирма "Др Еткер" коју је основао Аугуст Еткер 1891. године, исти Аугуст Еткер који ће кроз свега неколико недеља након овог огласа у "Политици", као немачки војник, погинути у Великом рату. Тако се историја поиграла људима, њиховим фирмама и рекламама на четвртој страни "Политике", као прави комедијант случај с крвавим рукама...

Тих дана на ступцима штампе се нудило и: "најидеалније средство за бојење косе 'Перзијан', производ дворске апотеке Кушаковића", крем сапун од козметичара Оја из Беча, али и услуге погребног предузећа "првог реда Петра Ал. Петровића"

Ту негде, као пример оне срамежљиве издржљивости живота коју смо већ спомињали, упорно се на страницама штампе појављује и једна новинска форма, незаобилазна у оно, али и ово време - а то је новинска приповетка која се пре једног столећа звала најчешће новински фељтон. Морамо казати, без много околишења, да је реч о петпарачким причама које су већином писали сами српски новинари, то јест онај део њих који је осим осведочене журналистичке крвожедности имао и нежно срце које је избијало у грудима. Није било мало тако осетљивих новинара. Како у чланцима које су писали нису смели да искажу сентиментализам, нити да над свакодневицом пусте иједну сузу (јер је уредник то могао сматрати болећивошћу која не води изградњи доброг журналисте) - они су се, у своје слободно време, окретали писању новинских фељтона и потписивали се, као и данас, живописним псеудонимима.

И тих дана читамо фељтоне "Посетница" потписан именом Елиса Рубрикус (!), те фељтоне "Дама у Пелцу", од Г. В. Аплотока (љубић са натрухама социјалне тематике), као и "Чари" потписан именом А. Н. Кукрин (такође љубавна прича, али са призорима из вазда романтичног живота уметника - виолинисте виртуоза). Ни "Политика" не заостаје, јер фељтон се морао давати читаоцима и у грка времена, а пошто је у основи био љубавне садржине, биће да га је и цензура радо читала. У броју од 12. јула 1914. тако читамо фељтон "Сенке" из пера Мишела Кордеја.

Али, све има свој крај, па се ни љубавне приче ускоро неће певати, јер, познато је да и новинарске музе нежна срца заћуте кад припуцају топови. Аустроугарска је објавила рат Србији 15. јула по старом односно 28. јула по новом календару, али није одмах напала фронтално. Данас знамо оно што савременици тих дана нису: да је аустроугарска команда дуже од две недеље бомбардовала Београд, да би уверила српску Врховну комадну да ће правац главног напада ићи преко Саве и Дунава. "Политика" пише већ 22. јула 1914. по старом календару да су Аустријанци са својих речних монитора на Дунаву испалили преко 1.500 метака по престоници. У чланку који стоји ситнијим словима у дну, под насловом Не селите се из Београда пише: "Пада у очи да се махом сели сиромашнији и простији свет из великих дворишта у којима се од уста до уста шире и увеличавају страхотне приче. Међутим, сви ти бегунци бивају довољно кажњени чим се макну из Београда, јер где год се појаве дочекује их нечувена скупоћа."

На два дана пред почетак рата, цензури је ипак промакла једна бројка: из Београда је избеглео 90.000 становника. Бројка је исписана у "Политици" од 29. јула, а цензорима је вероватно измакла, јер је објављена у дну странице, на месту где су се некад објављивали љубавни фељтони, у колажном чланку насловљеном Живот у Београду и у оквиру веселе приче о несносној најезди летњих бува.

На дан почетка стварног рата, 30. јула по старом и 12. августа по новом календару, "Политика" извештава да и даље свакодневно излази и да се свако јутро пред сортирницом новина на Теразијама окупља шарено друштво дечака-колпортера који нестрпљиво чекају да нови број новина "разбију по вароши" и време прекраћују играњем крајцара и клиса, па знају, како пише, и "фусбала да потерају" с лоптом направљеном од згужване плаве хартије обмотане колпортерским канапом. Пробајмо данас, након једног столећа, да замислимо ту децу. Неки дерани, прерано ижџикљали, помешани с неком клинчадијом која себе зове колпортерима, јуре малену квргаву плаву папирну лопту за фудбал. Ко су они? Колико ће их преживети 1914. годину? Колико ће њих оболети од тифуса? Ко ће се од њих наредне године повлачити према Нишу, Косову Пољу, и даље кроз крш Албаније? Шта их чека? То је боље да у том часу, на дан почетка рата, нико од њих и не зна.

Наставак следећег петка

ТВ серија "Српска штампа 1914-1918", на основу које је рађен текст, премијерно ће бити емитована у јуну 2014.

број коментара 0 Пошаљи коментар