Najpotcenjeniji NBA igrači (drugi deo)

Karijera Džeka Sikme trajala je od 1977. do 1991. godine, koje je ovaj igrač proveo u samo dva tima, Sijetl Supersonoksima i Milvoki Baksima. Danas se ime ovog igrača retko pominje i pored toga što je tokom čitave karijere važio za jednog od najboljih centara NBA lige. Sigma koji je visok 211 centimetra, za 14 sezona odigrao je 1107 utakmica na kojima je najčešće imao dabl-dabl učinak (dvocifren broj poena i skokova).

Ipak, ono po čemu je Sikma ostao upamćen su slobodna bacanja. Sikma je sa linije slobodnih bacanja imao neverovatnih 84,9 odsto uspešnosti, i važio je za jednog od najboljih u ligi. U sezoni 1987/88. Sikma je bio najbolji izvođač slobodnih bacanja sa 92,2 ubačena bacanja sa linije penala.

Samo zbog toga Sikma je zaslužio mesto u „Kući slavnih", ali osim slobodnih bacanja ovaj NBA centar, koji je 1979. godine uzeon titulu sa Sijetlom, bio je jedan od najstabilnijih igrača lige koji je igrao bez većih oscilacija. Za 14 sezona u NBA ligi Sikma je u proseku imao učinak od 15,6 poena i 9,8 skoka po meču.

Iako ga je NBA liga maltene zaboravila Sikma je nakon igračke karijere ušao u trenerske vode gde je radio kao asistent u Sijetlu, Hjustonu i Minesoti, gde se i dalje nalazi.

Iste godine kada je Sikma započeo NBA karijeru, debitovao je i Bernard King, još jedan igrač čiji je učinak ostao neprimećen pored velikih zvezda koji su igrali u istom periodu. King je sa visinom od 201 centumetar igrao na poziciji niskog krila, bio je eksplozivan i brz igrač, koji je vukao najveći broj kontranapada.  O tome kakav je King bio igrač možda najbolje govori statistika.

Tokom čitave karijere ovaj igrač je u proseku davao više od 20 poena po meču. U svojoj ruki sezoini u Nju Džersi Netsima King je oborio klupski rekord postigavši 1909 poena (24,2 po meču). Dok je igrao za Njujork Nikse, King je u sezoni 1984/85. postao najbolji strelac lige sa 32,9 poena po utakmici.

Krajem januara 1984. godine King je postao prvi igrač nakon 1964. godine koji je na uzastopnim mečevima postigao 50 i više poena. Dok je igrao u Njujorku, King je 30. januara protiv San Antonija postigao 50 poena, da bi dan kasnije protiv Dalasa ponovo postigao isti broj poena. Naredne sezone isti igrač je protiv Nju Džersija ubacio 60 poena, čime je postao deseti igrač u NBA istoriji koji je prebacio tu brojku.

Ono po čemu je Kingova karijera ipak ostala upečatljiva je povratak na parket nakon teške povrede. On je na vrhuncu karijere 1985. godine pokidao ligamente kolena i karijera mu je visila o koncu. King je uspeo da se oporavi i vrati.

I dalje je bio odličan strelac, tako da je u prvoj sezoni nakon povrede, u dresu Vašingtona ubacivao 17,2 poena po meču. Svake naredne sezone King je bio sve bolji, tako da je u poslednjoj sezoni u NBA karijeri 1990/91. u proseku ubacivao 28,4 poena po utakmici. King se na parket kratko vratio 1992. godine kada je u Netsima odigrao 32 meča, ali sa neznatnim učinkom.

I pored svih uspeha King nije ušao u „Kuću slavnih", dok se iz tog perioda retko ko se seća ovog igrača. I dalje je sva slava tog vremena namenjena Medžiku, Džordanu, Birdu, Tomasu i drugima.

Dominik Vilkins je jedan od igrača koji je obeležio ne samo jednu eru NBA lige, već je i prvi vrhunski američki košarkaš koji je nastupao za neki evropski klub, gde je sa Panatinaikosom 1996. godine osvojio i Evroligu.

Najveći deo karijere Vilkins je proveo u redovima Atalanta Hoksa, gde je imao zastrašujuću statistiku. Od 1984. do 1994. godine Vilkins je po sezoni nikada nije davao manje od 25 poena po utakmici. Najbolji strelac lige postao je 1986. godine kada je u proseku postizao 30,3 poena po meču.

U vremenu dok je igrao za Atalantu Vilkins je verovatno bio jedan od najboljih ofanzivnih NBA košarkaša, koga su možda samo nijanse delile od Džordana.

Za Vilkinsa se ne može tvrditi da nije bio u fokusu medija, ali ipak čini se da je njegov učinak ipak ostao u senci drugih košarkaša. Činjenica da Atalanta, za razliku od Bostona, Čikaga, Detrioita i Lejkersa, nije uspela da se domogne NBA titule u tom periodu i da je često podbacivala u plej ofu, možda je doprinela da Vilkinsova zaostvština polako pada u zaborav.

Danas se ovog igrača većinom sećaju po neverovatnim zakucavanjima. Vilkins je dva puta na ol-staru trijumfovao u takmičenju u zakucavanju,  1985, i  1990. godine. Vilkinsova karijera bila je mnogo veća i njegov trag u NBA ligi mnogo dublji od dve titule za osvojene na takmičenju u zakucavanju.

Vilkins možda nije imao sreće da osvoji NBA titulu, ali kao uteha ostaje činjenica da je 1996. godine sa Panatinaikosom, kojeg je tada predvodio Boža Maljković, uzeo trofej Evrolige.