Hazarderski hod po Hazarskom moru

Liga Evropa je godinama unazad primamljiva Englezima koliko i Svetski kup u kriketu stanovnicima Male Krsne...

U poslednje vreme, otkako nosi sa sobom i Ligu šampiona, zvuči daleko bolje... 

Ali baš ovo finale, baš u ovom trenutku, za baš ove Engleze  - bila je najvažnija utakmica u poslednjoj deceniji.

Tražeći novi identitet, novu kožu i, najznačajnije - novu ideju; cunjajući i tumarajući po evropskim (za razmažene Engleze) nižerazrednim livadama i pašnjacima, daleko su dogurali.

Doslovce - daleko! 

Čitavu godinu su pevali i tugovali (uglavnom ovo drugo) na londonskim ulicama i skverovima, a spas sezone potražili na mladim bulevarima Bakua, 4.000 kilometara udaljenim od doma.

Ovakvo hodočašće je teško palo navijačima Arsenala i Čelsija, iako su u Londonu već odavno zaboravili miris trofeja sa evropskim šmekom.

Ali, prilika, kakva-takva, bila je ispred njih - sa druge strane terena ljuti neprijatelj, pored aut linije trofej... deluje kao prilika koja se ne sme propustiti.

Poslednji evropski trofej Arsenal je osvojio pre četvrt veka, 1994. godine - Kup pobednika kupova. 

Čelsi je manje čekao - sve od nebeskog skoka Baneta Ivanovića, koji je u nadoknadi vremena te 2013. godine srušio Benfiku i doneo "plavcima" trofej najmasovnijeg evropskog takmičenja.

Ali, za klubove ovakve finansijske moći i ovakvog renomea, evropska suša nikako ne prija i uzima danak.

Arsenal se uzdao u Unaja Emerija, čoveka koji je sa Seviljom privatizovao Ligu Evropa (tri puta osvajao). 

Čelsi je nade polagao u genijalnog Maurisija Sarija, koji, pak, nikada nije osvojio trofej!

I dok su se i jedni i drugi uzdali "u se i u svoje kljuse", duhovi prošlosti su provejali Bakuom.

Olivije Žiru je slomio krila svom bivšem klubu, matirajući Petra Čeha, čoveka koji je u dresu Arsenala bio podsetnik Čelsijevih zlatnih dana.

Pedro je na trenutak ogrnuo dres Barselone iz 2011. godine, a Aleks Ivobi je pokazao trunku magije koja je nekada izbijala iz kopački njegovog ujaka - Džej Džeja Okoče.

Ipak, Eden Azar je rešio da njegova, sasvim izvesno, labudova pesma u plavom dresu, bude zanosna. 

Dva gola - doneo je Čelsiju trofej i oprašta se od Londona pobedom nad Arsenalom...

Evropa je dobila "najboljeg manje dobrog" (subota je rezervisana za najbitnije pitanje).

Čelsi je dobio novi tračak svetlosti svom mračnom tunelu. Svetlo do kojeg moraju da dođu kako znaju i umeju. 

Arsenal je, iako je Premijer liga završena, ove noći postao najlošiji tim (od četiri u finalima). A njegovim navijačima ostaje da tuguju - što su, priznaćete, pošteno izvežbali poslednjih godina.

A London... Pa, London je dobio najomraženijeg - Čelsi, posle svih nevolja, loše bezidejne igre, vraća se u prestonicu sa osmehom, peharom i Ligom šampiona u džepu.

Utapanje fudbala u Kaspijskom jezeru

Nakon finala, Uefi ostaju tamne mrlje na beloj košulji.

Olimpijski stadion u Bakuu ima kapacitet 68.700 mesta, a londonski klubovi, sa ogromnim navijačkim bazama, nisu uspeli ni da prodaju ono (pre)malo što im sleduje (po 6.000).

Britanci su bojkotovali finale zbog previsokih cena putovanja, pa su priliku da ispune mesta na stadionu dobili navijači ovih klubova, uglavnom iz Azije i Rusije.

Politika i sport se ne mešaju - mantra je svih svetskih sportskih organizacija. Na usnama čelnih ljudi Uefe i Fife gotovo svakodnevno.

Ipak, pitanje je da li je bilo išta sportski u odluci da se baš Azerbejdžanu dodeli organizacija ovakvog finala.

Naročito kada se uzme u obzir da je jedan fudbaler sprečen da nastupi u finalu - Henrik Miktarjan.

Mnogo bure se diglo oko njegovog puta u Baku, zbog sukoba Jermenije i Azerbejdžana od pre 30 godina (zvuči poznato?).

Sa jedne strane, pričalo se da vlasti u Azerbejdžanu ne mogu da mu garantuju bezbednost. Sa druge su tvrdili da ima dozvolu i da nema prepreka da zaigra u finalu, a da su u Arsenalu posle iscrpnih razgovora sa njim i njegovom porodicom, rešili da, ipak, ne putuje u Baku.

Miktarjan se nije našao u avionu, a na kraju - zaista nije ni važno šta je pravi razlog i šta je istina.

Jedina istina je da igrač - prilično važan igrač jednog kluba - ne igra u finalu takmičenja, iz nimalo sportskih razloga...

Kada se ugase reflektori, kada se isprazni stadion (neće trajati dugo), kada se navijači Arsenala i Čelsija vrate u svoj Šenžen, Peking, Krasnodar... Uefi ostaje pitanje od milion dolara - da li je vredelo?