Blještavi dijamant Red Bul Salcburga

Nakon što je Red Bul u svoju ergelu, posle timova u Njujorku i Salcburgu, uveo i tim iz Lajpciga, delovalo je izvesno da će sve preostale fudbalske projekte, u najboljem slučaju, podrediti ekipi iz Nemačke, a u najgorem slučaju – potpuno zanemariti. Naposletku, poslovna i sportska logika nalažu alociranje resursa u Bundesligu, daleko atraktivniju i lukrativniju od MLS lige i austrijske Bundeslige.

Da li je tako i bilo? Pa, i jeste i nije... Red Bul Lajpcig jeste primarni klub, ali je Salcburg ne samo opstao već i prosperirao u međuvremenu. Zahvaljujući manjim zahtevima okruženja u Austriji, najtalentovaniji igrači fudbalskog koncerna odlaze upravo u Salcburg, odakle, u skladu sa prikazanim i projektivanim napretkom, eventualno idu put Nemačke. Nabi Keita i Štefan Ilsanker su, recimo, upravo imali jednu takvu trajektoriju.

Ideja dva osnovna kluba, onog u Lajpcigu i onog u Salcburgu, je ista, a potiče ponajviše od legendarnog Ralfa Rangnika, koji je dugo bio direktor u oba kluba, da bi sada ponovo sedeo na klupi ekipe iz nekadašnje Istočne Nemačke. Trener koji je sasvim bukvalno revolucionizovao nemačku fudbalsku misao svoje napredne ideje primenio je u Salcbugu i Lajpcigu, da bi ih kasnije prihvatili i modifikovali treneri kakvi su Rodžer Šmit, Ralf Hasenhutl, Adi Huter...

Upravo ovoj skupini talentovanih trenera pripada i Marko Roze, čovek odgovoran za igru Salcburga danas. Obrise, tek nijanse iste – ali veoma interesantne nijanse – mogli smo da vidimo u Beogradu na stadionu Crvene zvezde. Razlog što nismo videli punu snagu Red Bula (ime koje se u Evropi ne koristi) možemo tražiti u mnogim okolnostima, ali svakako nemalim delom i u sjajnoj pripremi meča Vladana Milojevića i Milana Kosanovića, kao i prikladno kvalitetnoj izvedbi samih fudbalera crveno-belih (na ovom meču teget-crveno-belih).

Salcburg je godinama igrao u 4-2-2-2 formaciji, ali Roze koristi 4-3-1-2 sistem, dakle romb (ili dijamant, kako ga zovu u anglofonom svetu) na sredini terena. Ovo, naravno, nije nova formacija. Od Viktora Maslova, Alfa Remzija (bio prvak sveta sa Engleskom) i Huana Karlosa Lorenca (igrao, umesto sa dva napadača, sa jednim napadačem i jednim krilom) šezdesetih godina, pa sve do Napolija sa Dijegom Maradonom ili tri uzastopna šampiona Evrope od 2002. do 2004. godine, romb je imao uspeha u fudbalu. Ali dve stvari su ovde važne i neizostavno moraju biti naglašene – Salcburg igra u specifičnom rombu i, nadasve, formacija je samo polovina taktike jednog tima. Njena interpretacije je ono što, zapravo, čini njegovu igru.

Marko Roze je sa omladincima Red Bul Salcburga osvojio Ligu šampiona. Nijedan tim u istoriji fudbala u Austriji, a to je, imajte na umu, jedna impresivna istorija, nije osvojio ranije neko Uefa takmičenje, u ma kom uzrastu.

Još tada je Roze igrao u tzv. "ravnom rombu", u kojem su šestica i desetka, odnosno defanzivni i ofanzivni vezni fudbaleri, usled vertikalne kompaktnosti tima, veoma blizu jedan drugog. Roze insistira na popunjenosti tri vertikalne kolone igrališta, dakle centra i oba poluprostora, traži agresivna pomeranja za loptom u fazi odbrane i jasno definisan i veoma agresivan presing, koji otpočinje tek kada se za njega stvore uslovi, odnosno kada protivnik upadne u presing zamku ili kada načini jedan od presing okidača (pas na bok, prijem lopte okrenut leđima golu...).

Obično kada timovi igraju u rombu na sredini terena u fazi odbrane stoje u ravnom 4-4-2 obliku. Tako je ofanzivni vezista propadao u liniju ispod u ekipi Juventusa 2015. godine (Arturo Vidal) i 1997. godine (Zinedin Zidan), Kaka je u Milanu 2005. godine odlazio na levu stranu linije od četiri sa pozicije plejmejkera, dok je ekipa Hibernijana, na meču sa Seltikom ove godine ali ne i ove sezone, u liniju od četiri spuštala napadača.

Portugalija je, u procesu osvajanja Evropskog prvenstva, radila isto, ali je u polufinalu sa Velsom i bez lopte ostajala u 4-3-1-2/4-1-2-1-2 obliku. Upravo ovako se brani i Salcburg, ali i Red Bul Lajpcig.

Ono što je bilo interesantno u meču sa Crvenom zvezdom – dakle, neobično ali i učinkovito – jeste ponašanja napadača u igri bez lopte. Običaj je da "šatler" (shuttler), odnosno vezista na obodu romba, vrši pritisak kada loptu ima bek protivnika. Primer – Majnc Tomasa Tuhela ili Malaga Manuela Pelegrinija. Međutim, Salcburg je bio rešen da održi oblik svog veznog reda, pa je zato pritisak, kada god bi lopta otišla do Rodića ili Stojkovića, bio odgovornost napadača tima iz Austrije.

Reagujući na okidač, Jabo i Dabur su pravili tzv. zakrivljeno kretanje, postavljajući se između beka i centralnog beka do njega kako bi onemogućili povratni pas, ali i kako bi pravac njihovog presinga bio okrenut ka aut-liniji. Četvorica veznih fudbalera su se sinhronizovano naslanjali na stranu lopte i jedino što je preostalo igračima Zvezde bilo je da ispucaju loptu, odnosno samo je vrate Salcburgu.

Tokom prvog meča u Beogradu bilo je jasno da Salcburg ima svaku nameru da postepeno i strpljivo prolazi kroz sve četiri faze poseda. Insistirao je na ulasku u igru sa centralnim bekovima, bekovima i Samasekuom kao zadnjim veznim. U drugoj i svim narednim fazama Salcburg je veoma često stajao u 2-3-2-3 obliku, sa bekovima u visini zadnjeg veznog i Volfom kao plejmejkerom u liniji sa napadačima.

Jabo i Dabur u često igrali između centralnih bekova i bekova Crvene zvezde, time ih vezujući na sebe i sprečavajući ih da agresivnije izađu u pritisak na fudbalere Salcburga između linija. Gosti su u ovom delu terena uvek imali brojčanu prednost, jer su četiri fudbalera Salcburga igrala protiv tri igrača Crvene zvezde (Jovičić, Krstičić i Ben). Ovo, uz adekvatne distance u napadačkoj strukturi i inteligentne selekcije rešenja, donele su Salcburgu kontrolu nad poljem, ali ne i mogućnost da shodno tome ugrozi gol Borjana.

Dva su česta varijeteta u napadu Salcburga. U jednom je desni bek Lajner odlazio veoma visoko, dok je levi bek Ulmer ostajao niže. Tako je nastajao holandski 3-4-3 sistem (3-1-3-3). U drugom delu prvog i većem delu drugog poluvremena Hanes Volf je počeo da odlazi široko, kao nekada davno Mesut Ozil u ekipi Verdera i u identičnom sistemu trenera Tomasa Šafa. Onda bi Dabur odlazio na bok, ali bi u centru ostajao drugi napadač Jabo. Ovo su bili momenti igre kada je Salcburg bio verovatno najopasniji.

Salcburg je tim koji želi, ali i mora jer tako njen pristup igri ima najveći i najprobitačniji efekat, da kontroliše ritam meča. Stoga je zadatak Crvene zvezde bio, a biće i u revanš utakmici, da isprovocira što više brzih napada i kontranapada (dakle, uopšte napada u ofanzivnoj tranziciji). To, uz prekide, njena su najveća šansa.

Takođe je važno, usled pomenute težnje za erodiranjem nešto staloženijeg ritma Salcburga (koji, iako miran, igra dosta vertikalan fudbal), da se svaki posed tima iz Austrije izdeli na što više napadačkih sekvenci. U fudbalu, napadačka sekvenca je deonica u kojem tim kontroliše loptu, omeđan prekidom, udarcem na gol ili defanzivnom akcijom protivnika (faul, start, presretnuta lopta...). Dakle, teoretski, jedan posed može da se sastoji od ogromnog broja napadačkih sekvenci.

Kada bi Zvezda u tome uspela, sprečila bi uspostavljanje lakog kontinuiranog napada Salcburga. Tim Marka Rozea, kada igra u željenom ritmu, na ovaj način spušta protivnika u nisku zonu (tera ga da se brani u trećini terena najbližoj svom golu), lako ponovo osvaja izgubljenu loptu kroz kontrapresing i naprosto meč uvodi u perpetuum mobile sopstvene dominacije. Pre ili kasnije, u ovim uslovima, tim protiv koga igra mora da poklekne.

Crvena zvezda je pokazala, u prvom meču ali i mnogim drugim mečevima u Evropi prethodne sezone, da može da igra na ovom nivou. Ne samo da igra, već i da bude konkurentna.

Euforija pripada navijačima. Njihov tim nikada nije igrao u Ligi šampiona i veoma dugo joj nije bio ovako blizu. Njihov stav je razumljiv, ali ne bi smeo da ima ikakvog uticaja na neposredne izvršioce na terenu, dakle same fudbalere. Oni, igrači, bi morali da se zadrže u sferi pristojne doze sportske ambicije, jer samo ona garantuje staloženost i smirenost koji će biti i najveći saveznici fudbalera srpskog tima.

Srčanost se podrazumeva. Ali mudrost je ta koja donosi prevagu u fudbalu na ovom nivou...