Veliki Liverpul – made by Red Star Belgrade

Nikada nije bilo dominacije kakva je ta bila. Crvena vatra, kao ona o kojoj su govorili Heraklit ili Stoici, koja se ne gasi. Liverpul, istina tek od meča sa Anderlehtom 1964. i odluke Bila Šenklija u potpuno crvenim dresovima, je od 1973. do 1990. godine osvojio 11 titula šampiona Engleske, četiri puta je bio šampion Evrope, uzeo je tri FA Kupa, dva Uefa Kupa i četiri Liga Kupa.

Jedanaesta titula prvaka Engleske bila je ukupno 18. za klub sa Enfilda, što je bilo duplo više nego što su imali Arsenal i Everton, klubovi koji su se zgrčili na drugom mestu uspešnosti. Aston Vila i Mančester Junajted su imali po sedam titula.

Liverpul je bio moćan, onaj koji se gleda ili od koga se skriva pogled.

Nešto se valja iza brda... A da, pitanje. Zašto je Liverpul bio toliko moćan?

Redsi su nekada bili vodeća komercijalna sila, pioniri, između ostalog, reklamiranja na dresovima. Ovo može da deluje banalno iz perspektive modernog navijača koji je navikao da gleda Liverpul čiji gotovo svi komičnotragični problemi i potiču od nesposobnosti da se navikne na tržišne prohteve Premijer lige. (Užasi Hejsela i Hilsboroa su takođe veliki faktor pada Liverpula.)

Ali Liverpul nije bio drugačiji zato što je bio bogatiji. Liverpul je bio drugačiji zato što je, oprostićete nam prividnu tautologiju, bio drugačiji.

Fudbal se u Engleskoj uvek igrao prema jasno određenim didaskalijama. Zvanično je nastao i kodifikovan je po prvi put u javnim školama (elitnim ustanovama za obrazovanje bogatih adolescenata). Bio je baziran na driblingu, odnosno jurišu starijih đaka, od kojih su neki bili poznati kao prefekti, ka golu koji su jezgričavo branili fegovi, mlađi učenici koji su de fakto i de jure bili njihovi robovi. Udarci, šamari, šutiranja (ponekad čak i lopte)... Manje je brutalan bio lov na lisice, druga omiljena razbibriga momaka sa Vinčestera, Ragbija, Itona, Haroua, Vestminstera...

Jedina stvar koja je mogla da spasi mlađe dečake sudbine odbrane gola bila je demonstracija hrabrosti, zanemarivanje bola i bazične lične bezbednosti. Istaknite se u ovim osobinama i, možda, dobijete priliku da zaigrate u timu sa starijim dečacima.

Standardi su time postavljeni. Borbenost je pouzdanija od umeća, hrabrost i trčanje vredniji od taktike ili promišljanja. Herbert Čepman je sa Nortempton Taunom izmislio kontranapad, kasnije i sa Arsenalom W-M formaciju sa večno direktnim i vertikalnim fudbalom.

Čarls Rip, nekadašnji pilot RAF-a, koristeći statistiku i poziciju savetnika Stena Kalisa, trenera Vulverhemptona, najboljeg engleskog tima pedesetih godina, uspostavio je ideal napada u fudbalu koji ne sadrži više od tri dodavanja. Čarls Hjuz, koji se nalazio na nekoliko veoma uticajnih pozicija u engleskom Savezu, institucionalizovao je ova shvatanja (ili je zagadio doživotno bunare engleskog fudbala, kako je to rekao jedan stariji engleski novinar).

Sve je začinio Grejem Tejlor, koji je sa Votfordom uveo presing u Englesku, ali i dalje igrajući najdirektniji mogući fudbal.

Route one. To mu je ime. Ako takve stvari uopšte i zavređuju ime...

Ali Liverpul nije igrao tako. Zašto? Šta je razlog tome?

Ne zašto. Ko. Ko je razlog tome?

Tamo gde su najbolji padali...

Liverpul je krajem šezdesetih bio poprilično uspešan u svom domaćem srezu, ali bi onda u evropskim takmičenjima redovno bivao isprašen, i to od ekipa koje u tom momentu nisu bile nabusito moćni supermegagiganti. Ispadao je od Ferencvaroša, Atletika iz Bilbaoa i Vitorije Setubal. I taman kada su u ovom klubu pomislili da su uspeli da pronađu pravi modalitet igre, odnosno kada su osvojili Kup Uefa 1973. godine, dogodila im se Crvena zvezda. Jugoslovenski tim, predvođen Miljanom Miljanićem, pobedio je u Engleskoj sa 2:1, a ukupnim trijumfom od 4:2 obezbedio sebi prolazak u četvrtfinale Kupa šampiona.

Kasnije je crveno-bele savladao madridski Atletiko, potonji finalista. Još se neki, sa melanholijom koju poznaju samo fudbalski navijači, sećaju nekih prilika u Beogradu, kao i nemogućnosti Blekija Bogićevića da zaustavi trk sa pola terena Luisa Aragonesa (ironično, kasniji selektor Španije je imao nadimak "Kornjača").

U Liverpulu su, svakako, imali određenu predstavu šta da očekuju od jedne kontinentalne ekipe, ali tehnologija još uvek nije dozvoljavala da protivnik bude proučen skrupulozno koliko bi bio danas. Tek kada su videli sa kojom rutiniranošću fudbaleri Zvezde zadržavaju posed i frustriraju rivala bilo im je jasno, predočeno sa svom jasnošću bolne posekotine, koliko je temeljna njihova tehničko-taktička kržljavost.

Sutradan, petog novembra, u jednom neuglednom i natrpanom sobičku bez prozora, ukrašenom kukama za kopačke, timskim fotografijama i toples kalendarima, u fudbalskom folkloru poznatom prosto kao boot room, Bil Šenkli, Bob Pejzli, Džo Fegan i još nekoliko ljudi od uticaja u klubu sazvali su krizni štab.

Postojala je i ranije tradicija okupljanja u „but rumu". Debate o fudbalu punile su sobičak podjednako kao i prepoznatljivi gorkokiseli dah piva. Menadžeri i čelnici protivničkih klubova dobijali su pristup u ovaj aditon Enfilda. Legenda kaže da je samo Elton Džon, tada prvi čovek Votforda, zatražio da popije džin. Dobio je pivo.

Ali ovo nije bio običan sastanak. Boot room je postao skladište duha Liverpula, mesto gde je najočiglednije bilo šta je to zapravo fudbalski klub Liverpul. Zato je i ovo bilo jedino moguće mesto da se promeni šta to zapravo znači biti fudbalski klub Liverpul.

Bil Šenkli nije bio veliki taktičar, iako je bio veliki trener (da, to je ponekad moguće). Poznato je bilo da ga je taj deo igre i malo zamarao, toliko da je bežao sa trenerskih seminara. Taktika je bila nešto čime se bavio Bob Pejzli, koji ga je konačno i nasledio 1974. godine.

Ali stilska promena iz pozne jeseni 1973. godine bila je fundamentalna. Prihvaćeno je tada da uspešan tim u Evropi mora svoje akcije da gradi iz poslednje linije, kao i da je potrebno da svi igrači budu sposobni da kontrolišu loptu, da je prosleđuju i onda svojim kretanjem uslove nova dodavanja. Defanzivac nije mogao više da bude samo grumen destruktivne energije, već ravnopravni deo napadačke celine.

"Kada dobijete loptu, a igrate u Liverpulu, želite rešenja, želite izvore i ušća... Potrebno je da imate najmanje dva igrača kome možete dodati, nekada tri, nekada više. Igramo u grupicama. Dok se lopta pomera menja se i oblik protivnika. Na kraju, prostor će se već otvoriti", pričao je Šenkli.

"Oni (Crvena zvezda) su dobar tim, ali navijači Liverpula nikada ne bi platili da gledaju fudbal koji oni igraju. Ali oni su nas naučili da razmišljamo dva-tri poteza i pasa unapred", objasnio je.

Liverpul je postao čuven po svojoj strpljivoj pas igri, koja je dosta odudarala od direktnijeg praktikovanja fudbala, u Engleskoj znanog i kao kick and rush (a da, "to" ima zapravo dva imena).

"Tretirali smo fudbal kao rat. Kontinentalci su nam oteli tu fizičku nadmoć tako što su igrali oko nas, ne dozvoljavajući nam da se nametnemo. Zato smo postali kao oni", objasnio je Pejzli.

Isti principe igre koristio je i Notingem Forest kada je dva puta u nizu postao najbolji na kontinentu. Klaf je benefitovao od primene ovog koncepta, iako sam nije bio previše zaokupljen taktičkim detaljima koliko njenim osnovnim principima. Forest je, tako, igrao zonu na defanzivnom prekidu, što je bio veoma napredno za ono vreme, ali bez nekog naročitog vežbanja.

"Šest igrača neka stanu ispred gola. Onda neka napadnu loptu", bilo je sve što je on tražio od svojih igrača.

Sve ovo vrtoglavo menjanje i preoblikovanje jer je jednog dana u zemlju Skauzera, u istorijski Lankašir, svratio tim iz ove naše zemlje – i pokazao im u čemu toliko greše.

... tamo gde su najbolji stvarani 

Mnogi pričaju o Zvezdinoj deci. Malo kada, ako i tada, čujete šta o Zvezdinim ljudima. U Italiji postoji izraz "fudbaleri zastave" (giocatori bandiera), a odnosi se na one igrače koji su sebe dali jednom klubu.

Frančesko Toti, Paolo Maldini, Pol Skols, Andres Inijesta... Takva družba. U Jugoslaviji su bili retkost, u Srbiji su nemogućnost.

Jedan takav je bio Jovan Kuće Aćimović, beogradsko dete koje je postalo Zvezdin čovek. Osim što je zastava, on je i most velikog kluba, jer je uspeo da spoji generaciju sa kraja šezdesetih (Bora Kostić, Dragoslav Šekularac...) sa onom iz prve polovine sedamdesetih (Dragan Džajić, Cole Janković, Stanislav Karasi...). On je, stoga, podjednako i protagonista i svedok, kulisa i glavni lik perioda koji su označili uspinjanje crveno-belih koje će svoj denouement imati na jugu Italije, prve godine poslednje decenije prošlog veka.

"To je bilo neko drugo vreme. Visina plate određivana je na vrhu (države, prim. aut.), ali smo dobijali bonuse, onako, ispod žita. Dobili bismo i stan. Ali, naravno, tada je 80 odsto budžeta kluba bilo punjeno novcem od ulaznica. Publike je uvek bilo. Ostalo su dodavali sponzori", priseća se gospodin Aćimović.

Gotovo neverovatno deluje sada činjenica da je hijerarhija važnosti fudbalskih mečeva nekada bila potpuno drugačija.

"Tada se evropske utakmice nisu više vrednovale nego ove domaće. Nisu se čak ni isto vrednovale. Domaće prvenstvo je imalo primat. Dragana Džajića bi trener odmarao u Evropi, u meču koji se igrao u sredu, kako bi ovaj bio spreman za meč tokom vikenda, koji je igran sa Slobodom iz Tuzle", kaže gospodin Aćimović.

Ali, i pored toga, meč sa Liverpulom je bio poseban...

"Ljudi su godinama posle njega govorili o tim mečevima. Spominjali su ga uvek, gde god bismo se pojavili. Bio je to poseban meč".

A kao takav zahtevao je i posebnu pripremu. Crvena zvezda je bila tim koji je igrao veoma direktno sa loptom, uvek u visokom ritmu. U meču sa Liverpulom sve je bilo drugačije. Miljan Miljanić je odlučio da potpuno promeni pristup svog tima.

"Miljanić je sve okrenuo naglavačke. Deset dana smo uvežbavali samo igru loptom. Znali smo da ne možemo s njima da igramo licem u lice, te smo morali da igramo sa mnogo više poseda", ističe Aćimović.

Cilj je bio da lopta što češće ide ka nevažnim delovima terena, što je uvek bok igrališta. To se radilo kako bi Liverpulu, ako osvoji loptu, bilo mnogo teže da krene u smislen i produktivan kontranapad.

"Sve je bilo podređeno igri u trouglovima. Baš kao i danas", naglašava Aćimović, koji, argumentovano, tvrdi kako nisu baš sve fudbalske inovacije "prave inovacije". Kao primer ističe igru sa jednim napadačem i jednim fudbalerom iza njega (kao u modernom 4-2-3-1 sistemu, odnosno 4-4-1-1 sistemu Aleksa Fergusona ili selekcije Holandije, šampiona Evrope 1988. godine), a koja je postojala još u vreme najrigidnijeg Interovog katenača iz sredine šezsetih godina, kada je veliki Sandro Macola igrao iza jednog napadača "neracura".

Zvezda je u tom periodu već prešla na zonsku odbranu, s tim da je na ovom meču Nikola Jovanović, kasnije prvi fudbaler van britanskog ili irskog ostrva u Mančester Junajtedu, igrao "čoveka" na Džonu Tošaku.

"Tim je bio jak zato što je bilo mnogo igrača različitih karakteristika. Protivniku je bilo teško da se prilagodi. Uz to, sjajno smo funkcionisali zajedno, dopunjavali smo se", objašnjava Aćimović.

"Tačno smo znali ko šta radi. Kao i drugde – pekar peče hleb, poštar nosi pismo. I kod nas je svako znao šta je njegov posao".

Crvena zvezda je igrala u 4-3-1-2 sistemu, u rombu koji je nekoliko godina ranije, gotovo istovremeno, izašao iz briljantnih korteksa Viktora Maslova, Alfa Remzija i Huana Karlosa Lorenca. Varijacija koja je izdvajala Zvezdinu interpretaciju ovog sistema bila je sazdana u ulozi centralnog veznog fudbalera (najočiglednije je tako igrao Branko Klenkovski).

Tokom svih faza poseda, on je ulazio u vezni red, ali je u stanjima i fazama igre u kojima je rival bio taj sa loptom ulazio između centralnih bekova i postajao deo poslednje linije.

"Osmice", odnosno fudbaleri na obodima romba (dijamanta), koje u Engleskoj zovu "shuttlers" (a u Srbiji, pre četrdesetak godina i nikada posle, polutke), bi onda imali malo veću defanzivnu odgovornost. Međutim, blizina defanzivnoj liniji činila je iznošenje lopte po njenom osvajanju mnogo lakšim. Upravo lakoća kojom je Aćimović čuvao posed ima posebno mesto u legendama Crvene zvezde.

A to je bila esencija (dvo)meča sa Liverpulom. Redsi, kao uostalom još uvek nijedan engleski tim, nisu igrali organizovani visoki presing, te su se branili u srednjoj zoni – odnosno, prva defanzivna linija (napadači) je stajala oko ili malo ispred centra igrališta.

Zvezda nije marila. Fudbaleri Miljana Miljanića imali su instrukcije da čekaju, da horizontalnim dodavanjima čikaju rivala i da ga namame da se otvori, što je on neizostavno činio.

Crvena zvezda je bila tako neodoljivo dominantna. Bila je to predivna istorijska simetrija, prikladna zamena uloga.

"Mi, u Jugoslaviji, ugledali smo se na Engleze. Maštali smo o njima. Kao dečak, čitajući o velikom Vulverhemptonu, nisam zamišljao ljude u narandžastim dresovima, već prave vukove ("vukovi" je nadimak kluba sa Molino stadiona)", priča Aćimović.

Meč sa Zvezdom je početak Liverpula. Nulti ano domini velikog Liverpula. Ono što je usledilo bilo je veličanstveno.

Lekcija je izrečena – lekcija je naučena

Liverpul je bio, pa, specifičan. Ferdinand de Sosir, poznati, možda i najpoznatiji semiotičar, rekao je da je razlika izvor značenja reči. "Drvo" nema nikakve veze sa biljkom sa stablom, korenom i krošnjom. Na nekom drugom jeziku ta biljka se označava na neki drugi način. Šta reč "drvo" predstavlja zavisi samo od njene razlike u odnosu na sve druge označitelje, odnosno reči.

Tako i Liverpul. Poseban, ne toliko po tome šta je bio, već, u kontekstu engleskog fudbala, šta nije bio.

"Ako imate crno-beli televizor, Liverpul je onaj tim sa loptom", govorili su komentatori u to vreme.

Osnova igre Liverpula bio je kontinuirani posed. Taj posed je počinjao u poslednjoj liniji i često se reciklirao, horizontalnim ili pasovima unazad, a sve sa ciljem da se kroz stabilnost stigne do prostora. A prostor u defanzivnom bloku protivnika se uvek otvarao.

Oblik Liverpula je bio iskrivljen kao samozadovoljni smešak. Tim je igrao u bazičnom 4-4-2 sistemu, ali sa desnim krilom i tri vezna fudbalera, tako da je bolje govoriti o asimetričnom 4-3-3 sistemu, koji je ranije sa Ipsvičem igrao Alf Remzi ili sa Aberdinom, nešto kasnije u procesu osvajanja Kupa Pobednika Kupova, (tada još uvek ne ser) Aleks Ferguson.

Liverpul je igrao optimističan fudbal. Bil Šenkli je bio optimističan čovek. Reformator i ratni poglavica, istovremeno, u onoj razmeri koja je u tom momentu neophodna.

Najveći fudbalski treneri su u biti dosta različiti, često je neozbiljno uopšte ih i porediti, ali postoji jedna karakteristika koja im je svima bliska. Klubovi u kojima rade vremenom postaju emanacija njih samih. Snaga njihove ličnosti je takva da ona oblikuje čitavu organizaciju, koja onda postaje refleksija neke njihove dominantne osobine.

Etos Liverpula kao iznova rođenog kluba odlično pokazuje i dolazak, u vreme Boba Pejzlija, Brusa Grobelara. Golman iz Zimbabvea je bio burleskna protoverzija proaktivnog golmana kakvi su danas Manuel Nojer ili Ederson. Liverpul je i ranije imao sličnih eksperimenata –kako zaboraviti Tomija Lorensa, čiji nadimak je bio Leteće Prase – ali nikada to nije bilo toliko naglašeno.

Ta drčnost ide sa samopouzdanjem. Samopouzdanje dolazi sa pobedama. Pobede dolaze sa dobrom igrom. Bilo je mnogo sjajnih fudbalera u ovom periodu, a mi ćemo ih nabrojati kao što se nabrajaju znamenitosti – Ian Raš, Kevin Kigen, Džon Tošak, Grejem Sunes... – ali znamenitosti koje su samo ukras grada, ne i njegova esencija. Rim nisu Španske stepenice već duh, Liverpul nije bio Keni Dalgliš već ideja.

U međuvremenu se i oblik promenio, pa je tokom osvajačkog pohoda 1984. godine, kada je u finalu poražena Roma, sa čuvenom "paukovom mrežom" trenera Nilsa Lidholma, korišćen i 4-3-1-2 sistem. Da, baš onaj u kome je igrala i Crvena zvezda.

Ne postoji klub koji je uspeo konzistentno da vlada. To nisu mogli čak ni Bajern ili Ajaks, koji su vezali tri evropska trofeja ali sa jednom generacijom fudbalera i po dva trenera. Real Madrid je vezao pet titula sa tri trenera, ali se ekipa nije menjala.

Liverpul je jedini, do danas a verovatno i od danas, koji je promenio igračko tkivo i nastavio da vlada.

Horor Hejsela, o kome ovde neće biti govora, prekinuo je rast Liverpula, uopšte engleskog fudbala.

Koliko je kognitivan, iznad svega, bio fudbal Liverpula pokazuje i količina trenera koje je dao. Grejem Sunes, Keni Dalgliš, Kevin Kigen, pa Džon Tošak koji je, zajedno sa Havijerom Iruretom, tada trenerom Deportiva, vodeći madridski Real etablirao zanavek 4-2-3-1 sistem koji je i danas najigraniji na svetu.

Premijer liga se menja, postaje kosmopolitsko stecište, utočište trenerskih umova sa svih krajeva planete. Engleski fudbal napreduje, ali to ide mnogo lakše zato što je, ako ništa drugo, ostao zametak fudbala koji je igrao Liverpul.

A pre svega toga, početak početka, u špajzu istorije koji neobično jako sija, nalazi se Crvena zvezda...