Igra ponosa

Možda je nekom sudbina odredila da bude najbolji. Predvodnik. Prvi ispred svih i drugačiji među svim jednakima. Možda je, opet, nekom pružila priliku, dodelila taj vraški težak ali ne toliko nezahvalan zadatak da iz tame grize i otima od najvećih. Otima ono što misli, što čvrsto veruje da mu pripada. Da se svako malo dokazuje iznova i iznova...

Srećom po nas posmatrače, privilegovane statiste koji su očevici njihovog bala, sudbina ponnekad ostavi parčence sive zone, gde će oni sami pokazati ko je ko... Ko je od čega satkan. Kakve su kakvoće te niti koje se prožimaju njihovim genetskim kodom. Ko je bolje prošao u tom deljenju karata.

Za ovakve utakmice kažu da su više od igre... Da u tih 90/120 minuta staje čitava sezona... Ali, ne... U ovaj meč staje čitava večnost, čitav njihov vek, njihovo postojanje i svrha. Čitava istorija bola, patnje, sreće, besa... Na stolu je sve - svi pehari, sve setlucavo sa vitrina madridskih stadiona... Sav ugled, duh i energija... sve što se godinama gradilo i stvaralo.

Ovde se po rođenju zna "čegović si". Još bitnije, još značajnije - zna se čiji nisi. Elita ili ostatak. Večiti pobednik ili zakleti pobunjenik.

To se oseća u svakoj ćeliji ljudskog bića, to se vidi na svakom ćošku španske prestonice. Stadion Santjago Bernabeu, dom Reala, nalazi se na severu grada, u poslovnoj četvrti Chamartín. U delu u kojem se nalaze kancelarije velikih evropskih kompanija... Nekoliko milja južnije, u industrijskoj četvrti Arganzuela ponosito stoji Visente Kalderon, čije zidine svakog dana prljaju garež i čađ iz motora i auspuha automobila i kamiona. Stadion kroz čiju tribinu, doslovce, prolazi auto-put.
Dakle, samo letimičnim pogledom na njihove domove stvara se već skica. Jer, nije isto odrastati na Dedinju ili na Karaburmi...

Istorija je od krokija lagano pravila prekrasan mozaik... Za jedne je ponekad bilo bolno gledati ga, za druge nimalo, naprotiv. Ali, divota tog mozaika je u tome što i jedni i drugi mogu ponosno da ga pogledaju i kažu: Da to smo mi! Svakim delićem svoje duše. Mia San Mia, kako bi rekli u Bavarskoj - To smo što smo, najprostije.

Jedni su ponosni na svo zlato i srebrninu sa svojih vitrina, haranjem i osvajanjem Španije, Evrope i sveta... Svojom veličinom, svojim imenom i renomeom...

Drugi, drski disidenti ponosni na svoje poreklo, svoj prkos, inat, borbu... Grudni koš im se širi kada vide crno ispod noktiju i večitu borbu sa krupnijim i katkad povlašćenijim...

I svaka pobeda, svaki trijumf, svaka visoko podignuta pesnica... Svaki poraz, svaki šamar, svaki iskaljan šorts i svaka rascepana arkada... To su oni, to je njihov život, njihova sudbina...

Jednima nije bitno ništa osim pobeda, estetike, trofeja... Ne prihvataju ništa manje od crvenog tepiha, bliceva, lovorika i šampanjca... Drugi za to ne mare - nije im bitno da li su prvi, drugi, treći... Njihov cilj je drugačiji, njihov bunt je glasan i žele da dopre do svih... A to mogu samo ako ih pobede "u gostima", u igri za koju su drugi pravljeni, ali u igri u kojoj su podjednako dobri... Ne žele ništa više od trnovite stazice kojom retko ko kad prođe... Jer to su oni. I jedni i drugi. Tome su naučeni i to im je u eritrocitima.

Real će uvek biti Diznilend, zemlja čuda, univerzum za sebe... A Atletiko će zauvek ostati glas naroda, potcenjen, marginalizovan, ali prodoran i rezak kada zatreba.

A opet, kolike god da su razlike između ovih komšija, u jednom su isti. Čisti su... Jedni obasjani savršenstvom, drugi zasuti prašinom. Ali, čisti su... Jedni mekani kao šmirgla, drugi grubi poput svile. Sa lordovskim manirima, ili sa manirima "hilbilija" iz Alabame, jedni prelepi u svojoj nedodirljivosti, drugi savršeni u svjim manama i nesavršenstvu... Čisti su..

Kada izađu na teren San Sira, neće misliti o tome... Ne, ne.. U klinču ideja, uverenja i vaspitanja, isprljaće se, ukaljaće se, krvariće, pocepaće se, uradiće apsolutno sve kako bi pokazali da su jači... U svom gradu, svojoj zemlji, na kontinentu. Da su ispred ovih drugih... Ne moraju biti bolji, samo jači!

Nije bitno odakle si. Nije važno ni gde ideš. Važno je samo ko si. Od čega si. Šta si spreman da žrtvuješ, koliko udaraca možeš da primiš... Ne za slavu, ni za trijumf, aplauze... Već za uverenja, za pravo da budeš svoj. Za ponos i čast... A tanka je linija, isuviše, koja razgraničava suprotnosti. Pobedu i poraz, nobles i plebs, otpadništvo i elitu... Hod po toj liniji, začikavanje sudbine neće biti lako. Ali će, šta god da se desi, baš zbog toga biti vredno.  

Jer, na kraju, kada crno ode na svoju stranu, i kada belo zauvek ostane belo... Kada se spusti rampa na kraju putovanja, i kada se gasi svetlo... Ostaje samo jedna, samo jedna bitna stvar veća od svega...

Mia San Mia!