"Okupacija" Bazela i najveći mit evropskog fudbala

Posle 24 sata putovanja, sa svim pauzama, presedanjima i kontrolama, "klackanja" po Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji i Švajcarskoj, stigao sam u Bazel.

Grad na Rajni, treći po veličini u Švajcarskoj, posle Ciriha i Ženeve, ove godine je ugostio najbolje ekipe u Ligi Evrope.

Malo, mirno mesto (oko 170.000 stanovnika) na jedan dan postalo je stecište fudbalskog sveta.

Desetine hiljada ljudi je došlo iz Engleske, a dobar deo njih nije imao kartu za meč. Daleko manji broj ljudi došao je iz Španije, kako bi bodrio Sevilju, koja je deo svojih karata prosledila Liverpulu, jer nije mogla da ih proda.

Claraplatz je bio rezervisan za španske navijače, koji su se tu okupljali pre odlaska na stadion, dok je Varfüsserplatz tokom čitavog dana bilo mesto za najveću žurku u gradu.

Hiljade engleskih navijača, naravno, uglavnom iz Liverpula, uz potoke piva i pesmu čekalo je utakmicu.

Iako je kazna za dimove bila oko 600 evra, navijači u crvenom su ih palili na svakih nekoliko minuta. Policija (a bilo je i "bobija" iz Engleske) nije imala previše posla, pa je na momente sa prozora okolnih zgrada sa osmehom na licu pratila dešavanja na trgu.

Potpuno oduševljenje okupljene gomile, izazvali su heroji njihovog kluba, Sami Hipija i Džejmi Karager, koji su se pojavili "u civilu" među najvatrenijim navijačima.

Pesma, polivanje pivom, baklje i dimne bombe... Sjajan štimung pred odlazak na stadion, koji se nalazi na nekoliko kilometa udaljenosti.

Karta na ulici je mogla da se kupi za 650 franaka tog prepodneva. Posle dva, tri sata, cena je bila 1.000 franaka (preprodavci nisu želeli da prodaju karte ni za 250 evra, 15 minuta nakon početka meča).

Na putu ka Sent Jakob Parku, već poprilično pijani Englezi, imali su nekoliko ispada. Bilo je onih koji sasvim sigurno nisu ni stigli do stadiona, jer nisu mogli da hodaju pravolinijski ulicom od četiri trake, a ne belom linijom. Bilo je onih koji su urinirali na okolne kuće uz uzvike "We piss on the Swiss"...

Ali nije bilo nikakvog ozbiljnijeg incidenta, čak su se pozdravljali i aplaudirali navijačima Sevilje, kada bi se sreli na putu. Atmosferu nisu uspeli da pokvare ni kiša, koja je počela da pada, ni sve jači vetar.

Kako je vreme odmicalo, a veliki broj navijača ostajao van stadiona bez karte, oni su pokušavali na sve načine da se domognu tribine.

Tako je policija privela dvojicu navijača, jednog mlađeg i drugog, nešto starijeg i iskusnijeg, jer su pokušali (i umalo nisu uspeli) da se provuku ispod zaštitne ograde i prođu prvu kontrolu.

Navijači Sevilje nisu imali tih poteškoća, došao je manji broj ljudi, svi su imali karte i bili su organizovaniji. Prosto, došli su sa planom, a ne turistički.

Tri četvrtine stadiona bilo je u crvenom, dok su u manjini bili navijači iz Andaluzije u belom.

Najveći mit evropskog fudbala

Možda je Sevilja drugo poluvreme finala odigrala onako kako samo ona ume ... Možda je Unaj Emeri genijalac... Možda su sudije oblikovale finale... Možda je Alberto Moreno taktički sakat... Možda Roberto Firmino još ne zna šta znači igrati u oba pravca... Ali, odgovornost za poraz Liverpula u Bazelu nije samo na Emerijevoj genijalnosti i hrabrosti njegove ekipe,  nije na na ljudima u crvenom na terenu, već i na onima iznad njega.

Navijači Liverpula važe za jedne od najboljih u Evropi. Godinama se prepričavaju njihova izvođenja najpoznatije fudbalske himne You'll never walk alone, njihova gostovanja po starom kontinentu, svi pričaju o njihovoj bezuslovnoj ljubavi i lojalnosti...

Ali retko ko priča o njihovoj nesposobnosti da pomognu timu kada je najteže, da prepoznaju momenat i baš oni prelome utakmicu.

Prvi put kada sam se susreo sa tim gotovo mitskim navijačima, bilo je u njihovoj kući na Enfildu. Na poslednjem meču njihovog kapitena, njihovog scousera – Stivena Džerarda.

Možda su moja očekivanja bila prevelika, a možda je bio i takav dan, emotivan i bolan za sve koji su odrastali uz momka iz Vistona koji je, prečesto, i svakako ne svojom željom, bivao izjednačen sa grbom na dresu koji je nosio (o tome neki drugi put).

Upozorili su me još u Mančesteru da ne očekujem spektakl, da, zapravo, u čitavoj Premijer ligi nije atmosfera onakva kakvu sam zamišljao... Verovao sam da Mankunijanci ne mogu biti objektivni i da ih mržnja prema Mersisajdu sprečava da budu iskreni.

Ali...

Posle himne na početku meča (i sada se naježim kada pomislim na tih nekoliko minuta na Enfildu), sve staje! Tišina, muk... Ništa! Ako Liverpul postigne gol, onda nastaje potpuni haos. Ali, ako primi gol... Onda se tišina još jače čuje, iritira ušne školjke.

Poneka spontana pesmica, poneki glasić da se podsete i sudije i igrači da i dalje traje meč... I ništa više od toga. Ništa do samog kraja, kada je vreme za "laku noć deco", za još jednu himnu pred fajront...

Dobrih sat vremena je ogroman deo ljudi na stadionu ostao kako bi aplaudirao i pevao kapitenu, ali su za tih 90 minuta podbacili. Pravdao sam ih emocijama, sećanjima...

Sve do Bazela, kada mi je postalo jasno da je njihova reputacija veća od njih samih.

Posle himne, do gola Danijela Staridža niko se nije čuo (osim Seviljinih navijača).

Iako su bili u ogromnoj manjini, navijači Sevilje su održali čas "kolegama" iz Engleske. Imali su koreografiju, mahali su šalovima, pravili spektakl... Ali, najvažnije, pogotovo u finalu, u ovakvom meču, znali su kada treba da poguraju tim, kada da ih podignu, kada da ih nose pesmom...

To je znao i Unaj Emeri... Trener Sevilje je tokom čitavog meča podjednako obraćao pažnju na teren i na tribinu... Na svakih nekoliko minuta je tražio podršku publike, energično mašući rukama, iako za to, zapravo nije bilo potrebe. Znali su i oni kada treba da budu najglasniji, samo ih je podsećao.

Jirgen Klop je pokušavao nekoliko puta da probudi "svoje", da ih digne na noge, da oseti snagu tog Kopa... Bezuspešno... Jeste, odgovorili bi navijači svaki put pesmom, ali ona nije trajala više od pola minuta.

Na momente je delovalo da je Nemac razočaran podrškom, koja nakon izjednačujućeg gola, na startu drugog dela igre, nije ni postojala.

Mnogi će pomisliti da je to zato što na stadionu nisu bili oni "pravi" navijači Liverpula, već ljudi koji su imali dovoljno novca da bez problema plate kartu po 600, 700 pa i 1.000 evra. Ali ne, ovo su uglavnom bili ljudi iz Liverpula, koji godinama prate klub svuda po Evropi.

Majstori su da naprave feštu po gradu, vole klub, lojalni su, prate ga svuda po svetu... To im niko ne može oduzeti... Ali, na stadionu, dok ekipa igra, pogotovo kada rezultat nije onakav kakav su priželjkivali, od njih nema nikakve pomoći.

Posle haotične noći, pred Bazelom je, mislio sam, ostao nimalo lak zadatak... Haos na svakom koraku, đubre, polomljene flaše, konzerve... Na železničkoj stanici je spavalo više od 300 ljudi koji nisu pronašli smeštaj, ili nisu želeli (mogli) da plate noćenje koje je koštalo više od 120 evra.

Ali, sutradan, ništa osim zastava Lige Evrope na jednom od mostova na Rajni, nije govorilo da je prethodne noći u tom gradu bilo više od 30.000 navijača iz svih delova sveta. 

Čisto, besprekorno, tiho... Englezi su se vratili na Ostrvo da tuguju, Andalužani put Španije da slave... Svi su se vratili svojim životima, pa tako i Bazel, koji se pokazao kao dobar domaćin, svom miru i savršenosti.