Čujte Srbi, čuvajte se sebe!

Fudbal je sport mnogo malih uzbuđenja i zadovoljstava.

Prvi trening. Poslednja utakmica. Miris kamfora u svlačionici. Miris kikirikija na tribinama. Rabona i Čilena. Trivela i Espaldinja. La Pausa i La Kroketa. Sombrero koji nije šešir i duga koja nije na nebu. Suvi list u bilo koje doba godine. Krojfov okret. Zidanov rulet. Maradonina ruka i Maradonina noga. Okrvavljeni Teri Bučer i nasmejani Ronaldinjo. Ludo samouvereni Manuel Nojer i samo ludi Vini Džouns. Žuti zid i crveni „kop". Sever i jug. Superklasiko i El Klasiko. Der Klasiker i De Klasiker. Večiti derbi i Derbi večitih neprijatelja. Verrou Karla Rapana i Pela Direita Flavija Koste. Bilo šta od Pepa Gvardiole i ono posebno od Žozea Morinja. Škripa Les Kortsa i odjek Nou Kampa. Marakana i Marakana. Grandiozni Asteka i još grandiozniji Svangaskard. Puma King i Kopa Mundijal. Na jednom mestu tigrovi, orlovi, leteći magarci, slepi miševi, slonovi, zmajevi, đavoli, anđeli, faraoni, imperatori, kraljevi, prinčevi, traktori, parni valjkovi, mali avioni, žute podmornice, revolveraši, samuraji, pirati, tobdžije, ubice dečjeg lica, stare dame, ćudljive dive, uragani, cikloni, fenomeni, plavi, nebeskoplavi, beli, zeleni, ljubičasti, crno-beli, crveno-beli, trikolori. Lopta u golu. Lopta pored gola. Lopta.

Zbog ovoga je najvoljeniji među svim sportovima.

Fudbal je i sport jednog velikog paradoksa.

Deluje jednostavan. Njegov koncept, koji se razvijao od igre za rulje u srednjem veku do sredstva za moralno vaspitavanje u viktorijanskim javnim školama, jednostavan je. Pravila, konačno formulisana u jednoj londonskoj krčmi osmog decembra 1863. godine, oko sedam sati, jednostavna su. Nenametljiva skoro, ako pravila uopšte mogu biti takva. Potrebna su dva gola i nešto trave između i igra može da počne. Zamenite dva gola sa četiri kamena, a travu sa bilo kojom podlogom na koju nabasate ili koju možete da priuštite i ništa se značajnije ne menja. Skoro sve može da bude fudbalski teren. I svako može da igra fudbal. Svako ga i igra.

Ali fudbal je zapravo kompleksan. Kao takav daje vam mogućnost da se izrazite. Načini na koji se prilazi lopti, kako se ona obrađuje i kako se prema njoj ophodi su brojni koliko i načini na koji se može pisati ili komponovati. I baš ta njegova ekspresivnost čini ga dostupnim i podložnim spoljašnjim pojavama. Ili su spoljašnje pojave zbog te ekspresivnosti postale dostupne i podložne fudbalu?

Šta god da je u pitanju, kakvo god da je razrešenje ove „kokoška-jaje" dileme, ostaje da fudbal i njegovo političko i društveno okruženje stoje u večnom sadejstvu. Prepliću se i izniču jedno iz drugoga toliko iscrpno da je nemoguće rastaviti ih. Niko ne može, sa punom sigurnošću u svoj sud, da odredi gde je kraj jednog, a zametak ovog drugog.

Postoje klubovi koji funkcionišu kao politički entiteti, čak iako su njihove uloge ponekad sa namerom mitologizovane – Real Madrid, Barselona, Atletik Bilbao. Imamo i klubove, kao Seltik i Rendžers, koji nisu podjednako eksplicitno politički orijentisani, ali čija je sama esencija okrenuta jednoj od dve krajnosti u škotskom društvu.

Tu je i obrnuti primer. Silvio Berluskoni je svoje vlasništvo nad i uspeh sa Milanom iskoristio da „kikstartuje" svoju političku karijeru. Njegova partija je preko jedne, znajući Berluskonija vrlo verovatno u terevenci provedene noći, postala parlamentarna supersila. Zove se Forza Italia i svoje ime, a možda čak i metodologiju, duguje tribinama.

A upravo se grozničava strast tribina okupila, artikulisala, a onda buknula na ulicama Kaira jednog arapskog proleća. Trg Tahrir, tokom egipatske revolucije, osvajali su i branili Ahlavi, ultrasi Al Ahlija, već izvešteni u borbi nakon godina vežbanja sa policijom i navijačima Zamaleka (Sama činjenica da postoji socijalna kategorija „navijač" je posebno simptomatična). Pa, i u Beogradu su petog oktobra, tog najsrećnijeg i najtužnijeg dana u novijoj srpskoj istoriji, brojni protestanti, braneći se od dima i suzavca, lice pokrivali šalovima jednog od dva najveća lokalna kluba.

Nekada, dok je gvozdena zavesa parala evropski kontinent svojim ledenim besmislom, bilo je klubova – Dinamo Drezden i bukureštanska Steaua prvi padaju na um – koji su korišćeni kao propagandni pamfleti. Njihova misija, nekada uspešna, češće ne toliko, bila je da pokažu nadmoć komunizma i ispravnost propratnog sistema vrednosti.

Postoje i neke zablude u vezi sa ovim uvek do pucanja nategnutim odnosom. „Fudbalski rat", vojevan nekih stotinjak sati između Hondurasa i El Salvadora krajem šezdesetih godina, nije imao baš nikakve veze sa fudbalom. Takođe, Zvonimir Boban svojim šutiranjem policajca na Maksimiru 1990. godine nije pokrenuo ili makar ozvaničio dezintegrisanje Jugoslavije, kako ste možda negde načuli. Ali sama činjenica da su se ove zablude raširile i uvukle u unutrašnje džepove kolektivne svesti pokazuje koliko je fudbal povezan sa onim što zovemo svakodnevni život.

I to je ta njegova moć. To je ta kontradikcija fudbala, toliko slatka da se od nje lepe prsti – najlepša igra na svetu zapravo uopšte nije igra. Fudbal je politika i politička poruka. Fudbal je društvo i društvena svest. Fudbal je kultura i kulturni identitet.

Zbog ovoga je najvoljeniji među svim uzgrednim životnim poduhvatima.

I u Srbiji nije ništa drugačije. I ovde se voli fudbal. Voli se kao da nas neko tera na to, kao što se voli nevaspitano dete ili nemilosrdni bog. Zemlja košarke, vaterpola, od skora i tenisa – odana je fudbalu.

Zato je i šteta što ga malo ko razume. I to je najveći problem. Zbog toga je ta naša ljubavna priča toliko tragična. Zaboravite nedostatak osnovne infrastrukture, retrogradne metode u trenažnom procesu, kafkijanski birokratski aparat, nerešeno pitanje vlasničke strukture klubova, ljude isflekanih kravata i isflekanih biografija u ložama stadiona, komodifikaciju talenta, jednoumlje selektora i dvomisao predsednika i njegove kamarile... To je sve rešivo. Uglavnom.

Ali mi ne razumemo fudbal. Ne vidimo, ili se barem pravimo da ne vidimo, efekat koji na fudbal ima širi kontekst u kome se on igra. Suviše usko ga definišemo, jer fudbal niti počinje, niti se završava na stadionu. Isto tako suviše usko definišemo i sam pojam „nacionalnog tima".

Reprezentacija je mnogo više od 11 igrača na terenu, 18 u protokolu, 30 na širem spisku. Ona je najbolji deo fudbalske flore i faune neke zemlje, ali deo koji, oprostićete nam sada jednu izanđalu analogiju, stoji na ramenima svih nas ostalih. Reprezentacija je ambijent, energija koja se stvara okolo-naokolo i onda manifestuje na terenu.

I ovo nije ništa novo. Još od kada je nastao, tamo negde između pamtiveka i vajkada, fudbal je bio pastiš života. Neke od najspektakularnijih timova, igrača i ideja oblikovale su okolnosti.

U Argentini se negde na polovini prve polovine 20. veka razvio stil igre koji se zove la nuestra (naš način), a koji predstavlja ispoljavanje na fudbalskom igralištu onoga što je poznato kao criolla viveza (domaća prepredenost ili lukavština bi bio najmanje rogopadan, iako pomalo idiomatski prevod). Reč je o načinu življenja koji zakone i propise uglavnom percipira kao nepravedne i tlačiteljske, stvorene da štite moćne i bogate. Zbog toga svako ponaosob mora da pronađe način da ih zaobiđe ili naprosto ignoriše.

Ovo je razlog što se na simuliranje gleda mnogo drugačije u ovoj, ali i nekim drugim južnoameričkim zemljama, nego u većem delu Evrope. Maradonini golovi Englezima u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1986. godine, onaj lepi i onaj zanimljivi, pripadaju ćefovima „domaćeg lukavstva".

Ali golovi nisu ono što je smatrano važnim u načelima „la nuestre", već mašta, tehnička umešnost i zabava. Mnogo važnije od samih pobeda bilo je igrati fudbal na pravi način. Glavni eksponent ovog stila bila je ekipa River Plejta iz četrdesetih godina. Tim Renata Čezarinija, kultna La Máquina, do danas služi kao merna jedinica lepog fudbala.

Jasno, ovakav pogled na fudbal jeste primamljiv, ali je neodrživ. Međutim, prigode sa strane su učinile da la nuestra opstane i preko svog „upotrebljivo do" datuma. Argentina je 1938. godine odbila da pošalje ekipu na Svetsko prvenstvo jer organizacija turnira nije pripala njoj, a potom su rat i spoljna politika Huana Perona odveli zemlju u izolaciju. U svojoj dvadesetogodišnjoj čaurici „la nuestra" je mogla nesmetano da se razvija. Bez internacionalnih utakmica i eventualnih poraza u njima, nije bilo ničega što bi isprovociralo revidiranje taktičkog pristupa. Tako je argentinski fudbal otišao dalje nego iko na stazama esteticizma.

Ono što su demonstrirali Argentinci (i u manjoj meri Urugvajci) proučavali su i analitički razložili Austrijanci. O taktici je počelo ozbiljnije da se raspreda tek kada se fudbala prihvatio sloj društva koji instinktivno teoretiše i koji je bio naviknut da razmišlja kroz apstraktne konstrukcije. Moderan način razumevanja fudbala i diskutovanja o njemu izmislila je, uglavnom jevrejska, buržoazija Beča.

Iz tih rasprava, iz tih fudbalskih debata koje su se odigravale u kafićima grada koji je navikao da bude kulturni centar Evrope, nastala je „Dunavska škola". Svet ju je prvi put video i prvi put je se uplašio gledajući austrijski Wunderteam. Ekipa koju je predvodio Hugo Majzl, a koja je nastala na idejama Džimija Hogana, trenera koji u fudbalskoj genezi ima ulogu starozavetnog Avrama, prva je od nekoliko veličanstvenih, a neostvarenih ekipa.

Matijas Sindelar, građen kao mladi Bendžamin Baton ali ubedljivo najbolji igrač, lažna devetka pola veka pre nego što se Lionel Mesi uopšte rodio, postao je deo sastava tek nakon pritiska koji su izvršili dramaturzi, pisci i svakovrsni kritičari. Oni su u njegovoj igri videli isti onaj izraz koji je bio deo i njihovog stvaralaštva.

A onda se dogodio Anšlus. Kada se Hitler zaigrao, sve igre su prestale. Jevrejska inteligencija srednje Evrope vrlo brzo je nestala, izgubio se lajavi duh bečkih kafića, a Dunav je ponovo postao samo reka. (Fudbal Hitleru nije ostao dužan. Na Olimpijskim igrama u Berlinu, Nemačka, treća ekipa sveta, ponižena je porazom od Norveške u četvrtfinalu. Bila je to prva i poslednja utakmica koju je onaj koga su zvali Firer ikada posmatrao.)

Fašizam je uništio jedan tim, ali ne pre nego što je stvorio jedan drugi. Vitorio Poco, čovek koji je osmislio „metodo" ili, ako vam je draže, specifičnu W-W formaciju, predvodio je Italiju do dve titule prvaka sveta. Ali bila je to Italija koja je igrala u crnim dresovima. Poco je iskoristio paranoidni militarizam koji je ščepao italijansko društvo i kreirao je tim koji je igrao sa odlučnošću, bezobzirnošću i karakterističnim praznoglavim ponosom. Iako su u timu imali i Đuzepea Meacu, Silvija Piolu i argentinskog prebega Luisita Montija (oriundi je zajednički termin za takve kao on), Italijani su igrali agresivan i ciničan fudbal.

Smatrani su personifikacijom ideja Benita Musolinija u tolikoj meri da je Vitorio Poco praktično izopšten tokom pedesetih i šezdesetih godina. To je i razlog što stadion Dele Alpi nije poneo ime ovog ipak velikog trenera, kako je prvobitno planirano.

Negde u isto vreme na severu, Londona ne Evrope, modernističke društvene tendencije iznedrile su prve velike fudbalske izume. Herbert Čepman, čovek koji je Arsenalu doneo prvu titulu, bio je i prvi menadžer u nekom modernom smislu. Ali on je pre svega bio pronalazač. Prvi je govorio o reflektorima i brojevima na dresovima, uveo je belu loptu kako bi bila uočljivija gledaocima, postavio je sat na stadion (znate koji sat), dodao je bele rukave na Arsenalove dresove kako bi bili upadljiviji prilikom perifernog pogleda, puštao je gramofonske ploče preko razglasa tokom poluvremena i prvi je koristio tablu sa magnetima da bi svojim igračima demonstrirao taktičke zamisli koje ima. A one su bile briljantne.

Čepman je izmislio trećeg beka i W-M formaciju, kao odgovor na liberalizaciju ofsajd pravila iz 1925. godine, ali, možda još važnije od toga, on je trener koji je pre bilo koga drugog upotrebljavao kontranapad.

Arsenal je igrao direktan fudbal, sa rapidnim tranzicijama iz odbrane u napad. To je bio fudbal svedenog funkcionalizma i ekonomičnosti, u kome je svaki dodir sa loptom bio važan i opravdan kao Čehovljeva puška. U takvoj igri Arsenala bilo je očigledne osećajnosti za duh vremena, pa čak i bukvalnog sklada sa art deko tribinama počivšeg Hajberija.

Za to vreme, Sovjetski savez je bio u svojoj odvojenosti od svih i svega. Nakon revolucije, okončane su veze, savezi i članstva u međunarodnim organizacijama, a to je dokačilo i fudbal. Zbog toga je W-M u Rusiju stigao tek 1937. godina, i to na nogama selekcije Baskije koja je bila na turneji čiji cilj je bio skretanje pažnje na muke ovog naroda tokom Građanskog rata u Španiji. Baskijci su bili tako dobri, a sami Sovjeti tako zaostali, da su vrlo brzo uvideli da je vreme za perestrojku.

Boris Arkadijev, prvi od velikih sovjetskih fudbalskih mislilaca, prihvatio je W-M, ali je unutar njega nametnuo konstantne promene mesta među fudbalerima. Tako je nastao „organizovani nered".

Kada je po okončanju rata Dinamo iz Moskve otišao na turneju, i to ni manje ni više nego u Englesku, uloge su se zamenile. Sada su oni bili ti koji su oduševljavali. Sada su oni bili ti koji su posmatrani kao mudraci iz daleka. Englezi su gledali svoj izum, ali u koji je udahnuta ruska duša i kome je pridodata ona opšta potreba slovenskih naroda za odbacivanjem dogme. Ovaj akademski piknik tima koji je bio štićenik KGB-a ostao je upamćen kao passovotchka. Proći će osam godina pre nego što će još jedan tim na sličan način zbuniti i poniziti Englesku.

Mađarska je u prvoj polovini 20. veka bila pod uticajem Austrije u političkom, a tako i u fudbalskom smislu. Čim je on nestao, stvorili su se uslovi za razvoj nekih novih, endemskih ideja. Mađarski nacionalni tim, čuveni Aranycsapat (Zlatni tim), koji do finala Svetskog prvenstva 1954. godine i bernskog čuda nije izgubio 36 utakmica, zasnivao se na jednoj takvoj.

Selektor Gustav Šebeš je primenio princip Martona Bukovija kada je obrnuo W, odnosno kada je rotirao pet ofanzivnih fudbalera, kako bi praktično dobio M-M formaciju. Svi znaju za Ferenca Puškaša, Šandora Kočiša ili Zoltana Cibora, ali M-M je dozvolio da zablista jedan drugi igrač. U igri Nandora Hidegkutija na Vembliju 1953. godine, u pobedi Mađarske o čijoj dominantnosti šest postignutih golova ne govore ni izbliza dovoljno, Evropa je videla jednog od prvih plejmejkera, prvih „desetki".

Ali, pre svega, Mađari su bili uravnoteženi stroj, koji su konstituisali jednako vrednovani fudbaleri jednakih vrednosti. Bio je to "socijalistički fudbal" iz jedne socijalističke zemlje.

Sredinom šezdesetih godina, nestašice hrane i još ponekih životnih neophodnosti, prouzrokovane toliko spominjanim ratom, prestale su. Ovo je dozvolilo Viktoru Maslovu da implementira viziju koja se bućkala u njegovom umu.

Koja je to vizija? Pa, možda najveća i najznačajnija koju je fudbal video do današnjeg dana. Kada se posmatraju snimci mečeva iz decenija neposredno nakon rata – bilo da su to Rusi iz četrdesetih, Mađari iz pedesetih ili Brazilci iz šezdesetih – modernom oku odmah postaje jasno koliko je crno-beli fudbal bio sporiji. Igrači su imali tri ili četiri sekunde na lopti pre nego što bi protivnik uopšte počeo da im prilazi. Ovo je nezamislivo po današnjim standardima.

Upravo je ta kompresija igre i smanjenje vremena za razmišljanje igrača u posedu, presing drugim rečima, ono što razdvaja stari fudbal od ovog savremenog. Presing je izmislio Maslov i primenio ga u kijevskom Dinamu (zajedno sa 4-4-2 formacijom), ali to nije mogao da uradi pre nego što je okruženje to dopustilo. Uzgred, popularni „Deka" se zbog svega sa pravom smatra ocem modernog fudbala.

Među prvima koji je njega iskopirao sa razumnom količinom uspeha bio je Osvaldo Subeldija. Trener Estudijantesa, prve ekipe van Buenos Ajresa koja je osvojila titulu u Argentini i koja je tri puta zaredom bila prvak Južne Amerike, a u kojoj su igrali i Karlos Bilardo i Huan Ramon Veron (otac Huana Sebastijana), bila je ipak poznata po nečemu drugom. Bili su grubi (koliko samo grubi...) i beskrajno nemilosrdni. Oni su prvi za koje je prilepljen izraz anti-fútbol.

Ovakav njihov fudbal je tolerisan u Argentini samo iz dva razloga. Prvi je poraz od Čehoslovačke od 6:1 na Mundijalu 1958. godine, koji je doveo do mahnitog odbacivanja kanona "la nuestre". Drugi, vrlo verovatno malčice značajniji, bio je puč kojim je Huan Karlos Onganija došao na vlast u ovoj zemlji. Estudijantes iz La Plate, brutalan i poslušan, bio je slika i prilika u štucnama njegove nove Argentine.

Na Starom kontinentu neke lepše ideje stvorile su uslove potrebne za razvoj i jednog lepšeg fudbala. Termin "totalni fudbal" ušao je u upotrebu kao odgovor na igre reprezentacije Holandije na Svetskom prvenstvu 1974. godine, ali je prefiks totaal još ranije bio korišćen u nizu naučnih disciplina i segmenata holandskog društva. Pojam individualnosti unutar sistema je karakterističan za ovu zemlju, pre svega za njenu arhitekturu.

Sve građevine bi trebalo da imaju individualne karakteristike, ali moraju da budu međusobno uklopljene, na takav način da njihova interakcija i zajednički efekat mogu da se posmatraju kao zasebni kompleksni element. Ovo bi, otprilike, bilo geslo ondašnjih zgradoklepaca.

Sada samo zamislite da umesto "građevine" stoji reč "fudbaleri" i dobićete opis Ajaksa i Holandije Rinusa Mihelsa.

Ovaj trener je ranije nego ostali shvatio da je fudbal igra u kojoj je najvažniji prostor i to koliko ga dobro kontrolišete – učinite ga velikim kada imate loptu i protivnik neće moći da je osvoji, učinite ga malim kada posed pripada rivalu i biće mu jako teško da ga zadrži. Ali, bez želje da se omalovaži učinak stručnjaka koji je sa punim legitimitetom izabran za najboljeg u prošlom veku, on u primeni ovih shvatanja nije toliko nametao svoj lični koncept, koliko se prilagodio već postojećim navikama u svojoj sredini.

Mnogo je više od privlačne slučajnosti što se manipulisanje prostorom u fudbalu prvi put pojavilo baš u Holandiji. Njen ravan i često poplavljen krajolik, kao i činjenica da je u pitanju najgušće naseljena zemlja Evrope, teraju njene žitelje da manipulišu prostorom svakog dana. Holanđani su delirično precizni i brižljivi kada je merenje razdaljina i uklapanje dimenzija u pitanju. Samo je trebalo pustiti inerciju da ova razmišljanja prenese i na travnjak ograničen krečom.

Prilike su, dakle, bitne. Ne, to nije dovoljno tačno. One su krucijalne. Istorija fudbala je natopljena njima. A mi ovde među šljivama smo baš sa prilikama u permanentnoj zavadi. I zbog toga fudbal trpi, mnogo više nego bilo koji drugi sport.

Mecene srpskog sporta nisu institucije ili savezi, već su to roditelji ili usamljeni sportski radnici. Da nije tih ludih entuzijasta ne bi bilo ni Novaka Đokovića, Ivane Španović, Emira Bekrića, Milice Mandić, vaterpolista, odbojkaša, pa čak i košarkaša.

U fudbalu, sportu izrazite zamršenosti, kroz koji cirkulišu nezamislive količine novca, koji igraju milioni a gledaju milijarde, a koji je takav jedini pravi globalni sport, slični individualni napori vrlo brzo bivaju neutralisani.

U fudbalu, vetrenjače su velike, nezaobilazne i nepobedive. Teže je biti uspešan u fudbalu nego u svim drugim sportovima. Zajedno. Puta dva.

Ali ni sam fudbal nije jednoobrazan. Recimo, reprezentativni i klupski imaju jednu, ali fundamentalnu razliku. Dok je kod oba novac važan, samo fudbal na klupskom nivou zavisi od njega. Nacionalni fudbal zavisi od emocija. Napaja se njima, a bez njih je gotovo pa besmislen i ništavan.

U Srbiji novca za vrhunski fudbal nema, niti ga je ikada bilo. Emocija je nekada možda i postojala, ali je i ona netragom nestala. Sa njom se izgubila i reprezentacija.

Atmosfera stampeda i pomame postaje atmosfera zakeranja i cepanja dlaka tokom samo jednog poluvremena. Nekad čak i tokom jednog napada, ako je baš loš. A onda se kaleidoskopski niz samo nastavlja. Defetizam, histerija, hubris, apatija, zvižduci, aplauzi, let u stratosferu, pad u Marijanski rov, zvižduci, suze, zvižduci, zvižduci... Kome ne bi bilo muka posle ovakvog emotivnog lomatanja?

Srpska reprezentacija liči na nekada voljenu seriju koja je odavno trebalo da se završi i koja sada izbacuje serijale i epizode koje više niko ne gleda ili ih gleda uz dosta muke. Kako drugačije objasniti onih deset hiljada ljudi koji su na stadionu Partizana došli da posmatraju meč sa Francuskom. Isti tim Srbije, sa istim selektorom i na istom stadionu, u meču sa Albanijom gledalo je tri puta više publike. Ti drugopozivci nisu došli zbog jedinog ispravnog razloga. Ti ljudi nisu došli zbog fudbala. Onima koji jesu, kojima je draže gledanje Mergima Mavraja i Ansija Agoljija od gledanja Karima Benzeme ili Pola Pogbe, dužno izvinjenje.

Siniša Mihajlović je tokom svog selektorovanja prepoznao ovu naopaku kob, ovaj circulus vitiosus fudbala u Srbiji, i poželeo je da to prekine. Svi znamo kako je prošao. Sekao je bez anestezije, prelamao je bez eufemizama i ustupaka. Međutim, njegov program, ma koliko ispravno ishodište imao, bio je trapav, u neku ruku čak i nasilan.

Dik Advokat, na drugoj strani, nije prepoznao ništa i nije uradio ništa. Ali ne mari. Čak i da jeste, vrlo su male šanse da bi bolje prošao od Bombardera iz Borova ili bilo kog drugog junaka srpske fudbalske elegije pre njega. Nered ovdašnjeg fudbala nije nešto što jedan čovek može da pospremi, bilo svojim dolaskom, radom ili naposletku odlaskom.

Srpskom fudbalu nisu potrebne promene, već teraformiranje. Slično onom koje je prethodilo buđenju fudbala u Holandiji.

Teško je danas, poznavajući njegovu reputaciju liberalizma i progresivnosti, zamisliti Amsterdam u godinama posle rata. Iako je nesumnjivo došlo do tabloidizacije njegovog boemskog duha, i dalje se podrazumeva da ovaj grad uvek neguje revolucionarne ideje. Pedesetih godina ništa slično se nije podrazumevalo.

Alber Kami je u svom romanu „Pad", koji je izašao sredinom pedesetih godina, govorio o jednom dosadnom Amsterdamu, „u kome vekovima isti pušači lula gledaju istu kišu kako pada na iste kanale". A upravo raspored tih kanala, pozicioniranih u koncentričnim krugovima, dao je povod Kamiju da holandsku prestonicu uporedi sa paklom.

Ako ovo ne deluje kao mesto fudbalskog prosperiteta, to je zato što i nije bilo. Ustajalo društvo dalo je ustajali fudbal. Holandski nacionalni tim od sredine 1949. do otprilike istog perioda 1955. godine nije uspevao čak ni da bude šala. Igrali su 27 utakmica, a pobedili u samo dve.

A onda se nešto promenilo. Na ulici, ne na stadionu. Amsterdam je tokom šezdesetih postao prestonica mladalačke pobune. Uspostavljanje države blagostanja, uz rastući prosperitet širom Evrope, doveo je do postepenog potiranja tradicionalnih socijalnih podela. Avangarda se uvukla u umetnost, a onda je procurela dalje.

Nije dugo potrajalao pre nego što je kulturna revolucija postala i fudbalska. Strukture i običaji više nisu bili nešto što se apriori prihvata, već su postali nešto što treba izazvati i preispitati. Subverzivna građanska misao pretvorila se u samopouzdanje da se i u fudbalu odbaci ono što je već tu i proba nešto novo. Holandiji je učešće na Mundijalu 1974. godine bilo tek drugo. Igrali su finale i nesrećno su izgubili. Igrali su finale i nesrećno ga izgubili i na narednom Svetskom prvenstvu, a od tada su neizostavni deo fudbalske elite. Holandski majstori su batalili kičicu i od tada svoje vreme provode sa loptom.

Kako bi danas Alber Kami opisao Srbiju? Sa čime bi je uporedio? Kada na to odgovorite, možda ćete biti i bliže odgovoru zbog čega naši reprezentativci igraju na jedan način u najdražem dresu, a na potpuno drugi u svim ostalim dresovima.

Možda postane očiglednije zbog čega Branislav Ivanović izgleda kao bista pored igrača protiv kojih je bio toliko moćan samo par dana ranije u Ligi šampiona. Ili, zbog čega Dušan Tadić, igrač koji je jedan od najkonkretnijih u završnoj trećini terena u Premijer ligi, možda i u svetu, izgleda kao da su mu Monstarovi ukrali talenat.

Da igraju u nekoj drugoj zemlji i za neku drugu zemlju, uspeh naših reprezentativaca bio bi izgledniji. Manje opstruiran, ako ništa drugo. Ovako, poreklom i emocijama vezani za Srbiju, oni ostaju prepušteni na milost i nemilost čudnim vetrovima, koji kao da samo ovde duvaju.

Ali nada uvek postoji. To nije dovoljno, pomisliće možda neko, ali neće biti u pravu. Sa nadom se počinje. To nije ona nada za koju se hvataju brodolomnici za koje nema mesta u čamcu za spasavanje, već prava, pravcijata nada.

Srbija će imati reprezentaciju koja će biti više od grupice kvalitetnih igrača koja se, eto, sporadično okuplja u Staroj Pazovi. Srbija ima pravo da očekuje uspeh u fudbalu, konačno i u kategoriji igrača kojima su poispadali mlečni zubi.

Srbija jednom mora da dobije svoju reprezentaciju. Zablude se razotkriju, ideje se rasprše, vremena i ne mogu ništa drugo nego da se menjaju, a fudbal je uvek tu i uglavnom je uvek isti. Fudbal će nas sačekati dok ne budemo spremni. Daće nam drugu priliku, a posle nje još koliko god nam je prilika potrebno. I mi ćemo je jednom iskoristiti.

Prestaćemo jednom i mi da budemo digresija fudbalskog narativa. Zakon velikih brojeva je na našoj strani, kada već niko nije. Mi možemo da mu pomognemo tako što ćemo da shvatimo da uspeh nije nešto do čega se dolazi, već nešto čega se, kroz kontinuirani i među svima nama podeljeni napor, postaje dostojan.

Srbija će sigurno jednom imati svoju reprezentaciju. Ali to će biti tek onda kada nama samima bude bolje. I tek onda kada mi sami budemo bolji.