Kralj je mrtav! Živeo kralj!

Ideja o "tiki-taki", tom iskrenom, umalo savršenom fudbalskom izrazu koji sam beskrajno poštovao, ali izrazu koji mi se nikada nije sviđao, ugasila se pod svodovima Marakane.

Nakon Barse, u čijoj se La Masiji i rodila ideja o takvom, do tada neviđenom fudbalu, poklekao je Bajern, a sada i Španija.

Prestanak Barselonine dominacije u Evropi, Bajernova nemoć protiv Reala u Ligi šampiona, kao i poraz Španije na Kupu Konfederacija, najavile su ovakav, neizbežan završetak jedne epohe.

Debakl od Holandije, na svom prvom meču u Brazilu, kao i katastrofalni, potpuno neočekivani poraz od Čilea, Špancima su pokazali da je vreme za promenu filozofije.

Španci, koji su u Brazil ispraćeni kao evropski i svetski prvaci, kući se vraćaju posramljeni. Boli rastanak sa "boginjom", boleće to čupanje bedževa sa grudi, namenjenih najboljima na svetu, ali više od toga, boleće šta debakl u Brazilu predstavlja. 

Na mestu gde je fudbalu udahnuta duša, pod tim nepredvidivim, ali pravičnim brazilskim nebom, tamo gde su u ritmu sambe sa loptom plesali one koje smatramo najvećima, gde u vrelom zagrljaju Ipaneme i Kopakabane nastaje magija, baš tu, pod budnim okom "Hrista Spasitelja" na travi čuvene Marakane umrla je ideja koja je obeležila deceniju iza nas. Ideja koja će se uvek smatrati jednom od najiskrenijih u istoriji fudbala. 

"Tiki-taka" je, od večeras, deo istorije. Dopadala vam se ili ne, jedan od najsvetlijih poglavlja istorije fudbala, i uprkos tome što će, dok je Pepa Gvardiole, ona ideološki postojati, jasno je da neće moći da se nosi sa nekim novim, konkretnijim i agresivnijim načinom igranja fudbala.

Jednostavno, najbolji dani, kada je "tiki-taka" bila najmoćnija, nepredvidiva koliko i neodbranjiva, nepogrešiva koliko i iritantna, elegantna koliko i zamorna, daleko su iza nas. 

Holanđani i Čileanci su to najslikovitije objasnili.