Igra naših života: Noć tihog puča i velike podele (2)

PRVI DEO

Treći sastanak Fudbalske asocijacije održan je 17. novembra bez novih imena, ali su uoči sastanka pročitana pisma Tringa, koji je želeo da učlani svoju školu Apingem – ispostaviće se bez znanja svog brata i direktora Edvarda Tringa, što je dovelo do svađe između njih dvojice – predstavnika Linkolna, izvesnog gospodina Grejema, koji je poslao pravila svog kluba, kao i potpukovnika Kliforda, namerenog da u Olderšotu osnuje klub koji će igrati fudbal po pravilima koje Asocijacija sačini.

Lica su se mrštila, sašivenih obrva i stegnutih zuba. Reči su praskale kao kokice, predlozi su prihvatani i odbijani, glasovi su se podizali i spuštali, sudarali jedni o druge kao talasi koji se sa svih strana lome o jednu jedinu stenu. Čak su i predasi, tišine tokom kojih su se mešine punile novom energijom, imale neku uzvičnu notu. Čitav prostor je brujao čak i onda kada nije. Nervoza i nadraženost su bili svuda, očigledni, iako ih niko nije deklamovao rečima. Kao što, kako je jednom pisao Dejvid Herbert Lorens, niko ne priča kako diše, iako vazduh neprestano ulazi i izlazi iz njegovih pluća.

Lako, dakle, nije bilo, ali preliminarna pravila jesu dogovorena, 23 ukupno.

Teren nije smeo da bude duži od 200 jardi i smeo je da bude duplo manje širok. Gol su činile dve stative, bez prečke, udaljene osam jardi. Ekipe bi menjale stranu posle svakog postignutog gola. Igrač je bio „van igre", dakle u ofsajdu, čim bi se našao ispred lopte i „morao je da se vrati iza nje čim pre".

A onda postaje zanimljivo... Pravilo 11 je kazivalo da, kada lopta pređe gol-aut liniju, kreće jurnjava. Ako loptu prvi dohvati igrač tima kome pripada gol, obezbedio je posed za svoj tim. Međutim, ako loptu dohvati fudbaler napadačkog tima, doneo je svojoj ekipi slobodni udarac sa 15 jardi udaljenosti, koji se izvodio sa suprotne strane u odnosu na onu na kojoj je lopta napustila igralište. Šut je mogao da bude sa zemlje, ali je lopta takođe mogla da bude izbačena i iz ruke, već prema volji šutera.

Kada smo kod ruku, pravilo 12 je dozvoljavalo da se trči sa loptom u rukama ako se ona uhvati pre nego što padne, odnosno ako se uhvati nakon jednog odskoka (on the first bound). Kada bi igrač trčao sa loptom u rukama ka golu protivnika, ovaj je imao pravo da ga šutne u nogu ispod kolena (da, čuveni heking je bio dozvoljen).

Fer hvatanje je obezbeđivao igrač koji uhvati loptu i „odmah napravi znak petom u tlu". Imao je, potom, mogućnost da se povuče koliko želi da izvede slobodni udarac, dok protivnik nije smeo da pređe preko oznake koju je ovaj načinio.

Naposletku, lopta se mogla baciti rukom, a dozvoljen je bio i takozvani „nok on" (knock on), odnosno udaranje lopte šakom.

Dogovoreno je da pravila i zvanično budu verifikovana na narednom sastanku, zakazanom za pola sedam, 24. novembra.

Na toliko čekanom četvrtom sastanku pojavili su se i predstavnici Vimbldona, a pisao je Stjuard, predstavnik Šruzberi škole, kao i Ejdž Si Mur iz Rojal Endženirsa, ekipe koja će imati neporeciv i ni sa čim uporediv značaj za razvoj načina na koji se fudbal igra.

Pravila sa prethodnog sastanka su, sa 23, sažeta na 14, lapidarnosti radi. Sve je bilo spremno, kazaljke sudbine (za one koji veruju u kazaljke i u sudbine) su se poklopile, novi fudbal je bio spreman.

Ali bila je to crvena haringa, lepa devojka koja odvlači pažnju i puni oko dok mađioničar sprema svoj trik. Novi fudbal je bio pripravan, da, ali su njegove regulative napisane na Kembridžu, u oktobru. Ova pravila, po kojima je prvi put igrano 20. novembra, obelodanjena su u listu „Fild" dan kasnije. Kodeks je korišćen za mečeve među različitim koledžima na Kembridžu, kao što je meč između Krajsts koledža i Triniti koledža.

Pravila su napisali Robert Burn (Šruzberi, koji je bio i predsedavajući), Robert Harvi Blejk-Hamfri i Vilijam Tomas Trenč (Iton), Džon Templar Prajor i Henri Luis Vilijams (Harou), Vilijam Robert Kolijer i Vilijam Treveljan Martin (Ragbi), Vilijam Pari Kroli (Marlboro), Vilijam Šo Rajt (Vestminster).

Dva pravila su bila posebno važna, trinaesto i četrnaesto. Ovo prvo je dozvoljavalo da se lopta zaustavi bilo kojim delom tela, ali je bilo zabranjeno da se ona udari ramenom, rukom ili šakom. Prohibicija hvatanja ili trčanja sa loptom u ruci se podrazumevala.

Takođe, shinning, što je jedan od izraza za heking, odnosno šutiranje u cevanicu, bio je zabranjen.

Ali zašto je fudbal na Kembridžu bio baš ovakav? Odgovor na ovi pitanje je istovremeno jednostavan i kompleksan.

Pisac Rej Bredberi je u svom „Zvuku groma" pisao o Ekelsu, kukavičkom lovcu koji u bliskoj budućnosti, u kojoj je putovanje kroz vreme realnost koliko i danas češalj ili venecijaner, odlazi u prošlost da ubije Tiranosaurus reksa. Međutim, ovaj je, suočen sa zveri, pobegao sa propisane putanje i, u procesima svoje panike, nagazio je i usmrtio leptira. Kada se vratio u svoje vreme, shvatio je da je njegov, naizgled banalan i efemeran čin, pokrenuo suptilni niz kauzaliteta koji je doprineo da na izborima, umesto umerenog kandidata, pobedi fašista nimalo suptilno nazvan Dojčer (pre nego što je odlazio u prošlost rezultat izbora je bio obrnut). Ovo je začetak fenomena koji se u spekulativnoj nauci i popularnoj kulturi naziva „efekat leptira".

Isto to ima i fudbal.

Itonjani su posedovali najveći uticaj na Kembridžu. Iton je osnovao Henri Šesti, a odmah zatim je osnovao i Kings koledž na Kembridžu, koji je služio kao naredni životni čekpoint dečaka sa Itona. Ova javna škola se, inače, nalazi pored Vindzora, regalne rezidencije koju je podigao još Vilijam Osvajač u 11. veku.

Veze, jake, pupčane, između Itona i Kembridža nastavljene su na Triniti koledžu, na koji su masovno odlazili učenici ove jednakije od ostalih javnih škola. Upravo su studenti sa Trinitija činili većinu sačinitelja svih kompromisnih fudbalskih pravila na Kembridžu. Od 26 delegata prisutnih prilikom sastavljenja pet setova pravila na univerzitetu, 17 njih je bilo povezano sa Trinitijem. Njihov broj, podržan njihovim plavim poreklom kao tahtirevanom, učinio ih je najuticajnijim fudbalerima. Oni su igrali igru u kojoj se lopta gotovo isključivo šutirala i takvu igru su propagirali, naposletku i stvorili na Kembridžu.

Odluka jednog kralja u 15. veku oblikovala je fudbal kakav se igra u 21. veku.

Tokom četvtog sastanka Fudbalske asocijacije Morli je zamolio okupljene da se pažnja usmeri ka pravilima Kembridža. Čarls Alkok i Džejms Tarner, predstavnici Foresta i Kristal Palasa, predložili su da se osnuje komitet koji će pregovarati sa univerzitetom i razgovarati o fudbalskim pravilima. Onda su Morli i T. Gregori (takođe iz Barnsa) predložili amandman kojim Asocijacija proglašava da Kembridž pravila „obuhvataju istinske principe igre sa najvećom jednostavnošću".

Borba je počela, pre nego što je to druga strana uopšte i primetila. Ragbi fudbaleri su ipak shvatili na kraju da je njihova vizija sporta ugrožena i opkoljena. Frensis Mol Kembel iz Blekhita je uspeo da predloži amandman koji je zahtevao da, tokom razgovora sa Kembridžom, „komitet insistira na hekingu dok protivnik trči sa loptom". Amandman je usvojen sa deset glasova naspram devet onih koji su bili protiv.

Ali ovo nije bio kraj. Zapravo, nije bio kraj debate. Ali svakako je bio začetak kraja jedinstvenog fudbala, jednog, iako demorališuće konfuznog, ipak monolitnog entiteta.

Naredni, peti sastanak Fudbalske asocijacije, bio je zakazan za 1. decembar. Biće to momenat puča, šamara bez rukavice, izmicanja stolice. Biće to momenat finalnog pucanja nečega što je vekovima stajalo zajedno.