Igra naših života: Fudbal, konačno!

Kada je, na dubiozan način, potpuno suprotan proklamovanim ali i intimno odabranim vrednostima svoje kasnije vladavine, Hadrijan postao imperator Rima, ovaj vladar-mudrac odlučio je da obustavi ekspazionističku politiku svog poočima Trajana, vladara-ratnika. Umesto da bude ko zna koje po redu oličenje večitog Marsa, Hadrijan je miroljubivim nastojanjima želeo da civilizuje (ili helenizuje, jer je u Grčkoj video savršenstvo u isečku vremena koje danas zovemo antika) svet. Hteo je da mu nametne jednoobrazje ophođenja, ali jedno koje će biti prihvaćeno voljno jer neće rušiti fizička bića, slučajnosti geografije ili prohteve bogova ili predaka Germana, Parta, Egipćana, Jevreja, Arapa...

Za vreme njegove vlasti, na rimskom novcu bile su ispisane lepe reči Humanitas, Felicitas, Libertas (humanost, sreća, sloboda). Pripadale bi svakome, čak i onima koji ne drže u rukama ili slamaricama taj novac.

Seleukidsko carstvo, Omejadski kalifat, Kanat Zlatne horde, Mogulsko carstvo... Grandiozne imperije koje su se uspinjale pre i posle Rima nisu, čak ni zbirno, imale njegov istorijski domašaj. To je zato što je ideja – a Hadrijan je u to pretvorio tromi i golemi Rim – lišena težine i trenja. Možete je dobaciti i dopremiti gde god.

Tako je Rim izbegao strašnu skamenjenu sudbinu, nekada grandioznih i svetih, ali tada već poodavno irelevantnih gradova kakvi su bili Vavilon ili Teba. Umesto na sedam brežuljaka, Rim će se prostirati na sedam kontinenata.

Svaki grad biće Rim, svaki čovek Rimljanin. Hadrijan je prvi čovek koji je Rim nazvao Večnim gradom. Biće večan kao što je i nepomični cvet večan, jer pre nego što struk i krunica uvenu, vetrovi će već razvejati nova semena.

Ali ti vetrovi, barem ne tada, neće duvati ka severu. Kaledonce, išarane Pikte, nepokorne kao pramen oštre kose, nije mogao da pacifikuje. Njima nije bila namenjena pomirljiva ruka prosvećenog apsolutiste. Da bi zaštitio svoje delo od njih, Hadrijan je napravio najčuveniji rimski limes u istoriji, Hadrijanov zid, koji je preko trbuha Britanije spajao Severno i Irsko more.

Međutim, Hadrijan je umro i potom su usledili, kao i kod svakog velikog čoveka, vekovi slave a odmah za njima hiljade godina zaborava. Ali, sa ili bez Senatus Populusque Romanus insignija ili barjaka, sa poznavanjem Vergilija, Avgusta i Cicerona ili bez njega, svet jeste postao Rim. Ili je Rim postao uglađena navlaka sveta. Kako god, potomci varvara postali su novi civilizatori.

Televizija, telefon, penicilin, klonirana ovca... Dela Kaledonaca, sada već Škota. A tu je, naravno, i prvo poznato udruženje građana koje je sebe nazivalo fudbalskim klubom.

Džon Houp je bio sedamnaestogodišnjak, nameren da postane advokat. Imao je jednu ljubav zbog koje njegovo ime (Hope - Nada) ima karikaturnu formu imena koja se daju crtanim likovima, u skladu sa njihovim osobinama i navikama koja će tek steći i koja na rođenju svakako nisu mogla da budu evidentna (tako imamo Obeliksa čiji je zadatak, da prenosi stećke, baziran na njegovoj obelisknoj građi). Voleo je fudbal, toliko da je 1824. godine osnovao Foot-Ball Club of Edinburgh. Članovi, advokati, računovođe i lekari kojih je u jednom trenutku bilo 78, sastajali su se subotama i igrali igru u kojoj je, prema navodima koji postoje, nekada učestvovalo 39 igrača sa obe strane (valjda niko nije hteo da presedi jedno popodne).

Šutiranje ispod kolena je bilo dozvoljeno, kao i podizanje rukama lopte sa tla između golova sačinjenih od pobodenih štapova. Saplitanje je bilo zabranjeno, ali ne i držanje i odgurivanje protivnika.

Od članarine je plaćano održavanje terena i usluge dečaka koji je naduvavao lopte. Nakon februara 1841. godine, čini se, klub prestaje da postoji.

Edinburg, iako u svakom smislu sekundaran fudbalski grad u odnosu na Glazgov, ovde se ne zaustavlja. Na Univerzitetu u ovom gradu osnovan je fudbalski klub 1828. godine, koji je postojao osam godina.

Kasnije su se stvari zalaufale. Od 1830. do 1860. godine postojalo je, a ovo je najniža aproksimacija, oko sto ekipa raznih struktura i formi. Najviše ih je bilo u Jorkširu i Lankaširu (tokom četrdesetih više od 50 odsto svih ekipa u Britaniji nalazilo se ovde). Odmah potom je išla Škotska, pa Hempšir i naposletku London. Na drugoj strani, podjednako figurativno i bukvalno, jugozapad Engleske nije imao fudbalskih timova.

Ovde smo suočeni sa posebnim paradoksom. Jorkšir i Lankašir su na severu Engleske, koji je bio naglašeno industrijalizovan – ekonomija juga je bila više merkantilna i agrikulturna. Posebno tokom perioda poznatog kao „gladne četrdesete", radnici su bili iznureni i demotivisani. A opet telesne i, još važnije, duhovne energije za fudbal uvek je bilo...

Tokom tridesetih godina Alverston, grad u Kambriji, imao je dva tima – Ulverstone Leathermen i Ulverstone other trades (ekipa kožara i ekipa raznih zanatlija). Dadli, grad u Zapadnom Midlendsu, imao je takođe dva tima, Vajt Lajon i Barli Mou. U Škotskoj su igrali Dinston Koton Mil i Blerdramond Estejt, Derbi je igrao u Derbiširu a Lester u Lesterširu.

Četrdesete su videle Birmingem Atinik Institušn, Edinburg Džentlmens Servents, Edinburg Vejters, Edinburg Čermen, Mančester Atenijum (Džimnastik Sosajeti)... U Lankaširu su igrali Kings Gards, Bodigards klub, Fir-Nots klub i Kronkišem Čempions Sosajeti. Erli Rajzers su bili stacionirani u Njukaslu, Totis su bili jedan od najstarijih timova u Jorkširu, a Lajt Draguns iz Sarija su jedan od najstarijih timova koji su činili vojnici.

U pedesetim imamo timove poznatih imena (ali samo imena), Fudbalski klub Sautempton i Fudbalski klub Vinčester. Tu su i Glazgov Seltik Sosajeti, Blebi Jut, Enderbi...

Ekipe su sklapane na pet načina. Najviše je bilo timova koji su bili bazirani na geografskim i administrativnim podelama, odnosno mestima gde fudbaleri žive. Najčešće su u pitanju bile građanske parohije (civil parish), ali su ponekad igrali jedni protiv drugih i delovi samih parohija, što je bio slučaj u Ešburnu (Ashbourne Upwards i Ashbourne Downwards) i Ajzliju (East Isley i West Isley). Samo u jednoj instanci, u Lesterširu, dva sela su igrala jedno protiv drugog.

Razlog rasprostranjenosti ovog tipa timova verovatno se može pronaći u činjenici da je folk fudbal iz ranijih perioda bio baziran na ovom principu – u mnogim igrama je cilj bio da se sa loptom pređe granica parohije. Mišljenje je da ovo ima veze sa starim beating the bounds običajem.

Na Asenšn dej (u našim krajevima poznatom kao Spasovdan ili Vaznesenje Hristovo) je postojala praksa da stariji članovi zajednice vode u šetnju omladinu, obilazeći granice parohije kako bi ove ostale zapamćene i utisnute i u budućnosti.

Ovi timovi su svoje patrone u velikoj meri imali u lokalnim vlasnicima pabova, čiji interes sportske aktivnosti u njihovoj blizini nije neophodno objašnjavati. Često su sami sponzorisali i organizovali mečeve, a među nagradama za pobednike našle bi se svakovrsne stvari (i ne samo stvari, jer je u makar jednom poznatom slučaju nagrada bilo prase). Mnoge ekipe su svoja sedišta upravo imala u tavernama.

Manje škole su igrale fudbal u velikoj meri, posebno u Škotskoj i Londonu. Bremam Koledž, Forest škola i Ričmond Gremer su igrali fudbal u asosijejšn formi, dok je Sent Piters škola u Jorku igrala igru baziranu na onome što će kasnije postati ragbi.

Sledeći po zastupljenosti tipa organizacije bili su sami fudbalski klubovi, čije poreklo je bilo trostruko. Prvi su bili oni čiji su se članovi okupljali isključivo da igraju fudbal. Tu imamo dva odvojena taksona. Tu su klubovi fudbalera nižih društvenih staleža, koji su se, opet, okupljali oko pabova i koji su verovatno bili prilično efemerni u važnosti i trajanju, kao i klubovi koje su osnivali „stari dečaci" (old boys), odnosno bivši učenici javnih škola. Tako su nekadašnji polaznici Ragbi škole osnovali fudbalski klub Liverpul krajem pedesetih, a u isto vreme je nastao i Forest, londonski tim za koji su igrali nekadašnji učenici Harou škole.

Drugi tip su klubovi šireg delovanja, aktivnosti i interesovanja, među kojima je bio i fudbal. Tako je Birmingem Atinik Institušn nudio časove čitanja, pisanja, govorništva, aritmetike... Erli rajzers (Early Risers – Ranoranioci) su ekipa koja je bila aktivna 1848. godine. Svakog dana u šest ujutru okupljali su se na gradskom vresištu u Njukaslu kako bi igrali fudbal, ali i slušali predavače.

Poslednji tip čine timovi nastali iz kriket klubova, odnosno klubova posvećenih drugom sportu. Takav je bio Fudbalski klub Sari, nastao 1849. godine.

Vilijam Denison je osnivač kluba, poznat kao pisac knjiga o kriketu. On nije išao u javnu školu, te uticaj tog fudbala na onaj koji je igrao Sari ne postoji.

Sadašnjost nije oblikovala ovaj klub, ali jeste prošlost. Veruje se da je ovaj klub želeo da nastavi tradiciju Džimnastik Sosajetija, što potvrđuje i činjenica da su oba kluba igrala fudbal sa timovima od 22 igrača. Pravila Sari fudbala je bilo samo šest, od čega su se samo tri ticala same igre (jedno je od igrača zahtevalo zajedničku večeru na kraju sezone).

Šutiranje protivnika nije bilo dozvoljeno, ali to je jedina decidirana zabrana nasilja. Lopta se na početku meča podbacivala na centru, a pobednik je bio tim koji bi prvi postigao gol, odnosno šutnuo loptu preko konopca (goal ropes). Ograda je opkoljavala teren. Ako bi je lopta prešla, ponovo je podbacivana na sredini terena, u ravni sa mestom njenog izlaska sa igrališta.

Vojnici su formirali sopstvene timove, najviše u Hempširu. Igrali su u tri različita modela, odnosno sudelovali su u tri varijeteta mečeva. Protivnici bi im bili lokalni civili, vraćali bi se u škole koje su pohađali i igrali protiv učenika ili bi igrali međusobno, koristeći uglavnom pravila bazirana na onim sa Itona ili Ragbija. Tokom Krimskog rata vojnici, koji su se oporavljali na Ostrvu Vajt u Lamanšu, igrali su fudbal. Grenadiers 3rd Battalion, 1st Battalion Rifles ili Edinburgh 93rd Highlanders su neke od jedinica sa timovima, a tu možemo da dodamo i timove Parkhurst Barracks i Winchester Garrison Officers. Fudbalska aktivnost zabeležena je i u Sanberi vojnom koledžu i u Kraljevskoj vojnoj akademiji.

Poslednji tip timova bio je onaj baziran na zanimanju fudbalera. Najviše ih je bilo u Škotskoj, a igrači su uglavnom bili takovani skilled workers (radnici sa posebnim veštinama), kao krojači u Ragbiju ili štampari u Derbiju.

Uopšte uzev, fudbalu je počelo da ide dobro. Uzimao je sebi sve veću kulturnu i društvenu važnost. Tomas Vebster je 1839. godine naslikao "Fudbalsku igru", ulje na platnu koje prikazuje dečake u poteri za loptom i omalenog golmančića koji stoji pred njima, očekujući skori trenutak kada će se naći pod njima i njihovim đonovima. Ovo je jedno od prvih umetničkih dela koje predstavlja vizuelni ditiramb u čast fudbala.

Mediji su sve češće pisali o fudbalu, često opisujući neke sa njim vezane bizarerije.

Lokalne novine su 1838. godine pisale o specifičnom slučaju somnabulizma u Lidsu. Mladić je ustao u snu, prošetao se nekoliko puta dužinom svoje sobe, a onda pao niz stepenice i povredio vrat. Taj prizor je toliko uplašio njegovu majku da je indukovao prerani porođaj. Objašnjavajući kasnije ovaj slučaj, momak je rekao da je sanjao da juri za fudbalskom loptom.

U avgustu 1840. godine zabeležen je meč, sa četiri igrača na obe strane, kojima su noge bile uvezane u razmaku od 15 inča, a ruke potpuno svezane. Tadašnji listovi su preneli da je pobednik meča kao nagradu dobio sir.

U oktobru 1857. godine magazin "Nouts end Kveris" pisao je o neobičnom svadbenom običaju. Fudbalska lopta je stavljana pred mladu po izlasku iz crkve. Potom bi joj suprug naredio da je šutne, čime je simbolično otpočinjala njena poslušnost i servilnost. Rekli smo da je običaj neobičan, ne i progresivan, pa ni simpatičan.

Iste godine u Berviku je privedena grupa dečaka koja je igrala fudbal ljudskom lobanjom. Istraga je dovela do mlade devojke, koja je priznala da je našla ljudske kosti na ulici. Sakrila ih je u nadi da će ih prodati, ali su lobanju pronašli dečaci, a zatim joj pronašli i namenu.

Fudbal je postajao toliko prisutan, da mu je status dragog običaja donosio pažnju posetitelja i prolaznika kroz Britaniju. Tako je, valjda, i najavljeno opijajuće svojstvo fudbala koje će ga, u pravom fin de siècle duhu, i rasplinuti svetom, kao ljudske čestice odapete jakim kijanjem.

Vojnici u pratnji mavarskog emisara iz Maroka, koji je bio u poseti 1860. godine, igrali su fudbal. Međutim, nisu imali adekvatnu obuću, zbog čega je među njima, ali i onima koji su ih posmatrali, mnogo smeha izazvao svaki jači šut, jer bi zajedno sa loptom vazduhom letela i papuča sa noge koja je taj šut ostvarila.

Štampa je često korišćena za organizovanje samih fudbalskih mečeva. Timovi bi slali pisma novinama, izazivajući određenu ili bilo koju ekipu na duel.

Kada bi poziv bio prihvaćen, naredna faza je bila sastanak timova na kojima bi bili dogovoreni opšti uslovi meča – datum i vreme utakmice, mesto, broj igrača, broj golova potrebnih za pobedu ili vremenski limit meča i sam njegov ulog. Postojali su i veoma specifični zahtevi, kao kada bi ekipa tražila da nijedan igrač protivničkog tima nema telesnu masu iznad njima prihvatljive. Dogovor je potvrđivan verbalno, ali neretko i u zvaničnoj formi, potpisivanjem ugovora.

Najvažniji element u organizivanju utakmici bio je ulog (stakes), koji je mogao da bude sve, od zlatnih medalja do buradi vina. Nekada je imao drušveni karakter, kao kada bi poraženi tim plaćao večeru pobedniku. Naravno, najčešće je to bio novac.

Timovi su mogli da imaju od jednog do 30 igrača. Za pobedu je najčešće bilo dovoljno postizanje dva gola ("best out of three/best of three" forma), mada je i taj broj varirao od jednog do 11 pogodaka. Osim ovog modela određivanja pobednika, kao i naravno uobičajene vremenske međe, postojala je i mešavina. Tako je u duelu između tima Univerziteta u Edinburgu i lokalnih vojnika pobednik bio tim koji prvi postigne tri gola ili koji postigne više golova do pet časova popodne.

Postojale su četiri vrste golova u ovom periodu, koji su često generički nazivani i game. Prvi su bili objekti, odnosno građevine ili brda, tačnije ma kakve Zemljine izbočine. Daleko najčešći tip golova bili su bounds, kako su iz zvali u Engleskoj, odnosno the hailing point u Škotskoj. Behu to imaginarne linije povučene između dva štapa pobodena u zemlju, duž cele širine terena. Cilj igrača je da šutnu loptu preko ove linije.

Postojao je i modernoj zenici uobičajeniji gol, označen stativama ili odećom igrača, raznoraznih širina (neki su bili široki jedva dve stope). Poslednji tip su golovi kod kojih je pogodak bivao postignut šutiranjem lopte preko prečke.

Postojao je i sekundarni metod postizanja poena, poznat kao bye ili by-goal. Nije najjasnije kako se do njega dolazilo – tako će verovatno ostati doveka – ali postoji pretpostavka da je u pitanju tačdaun iza gol linije protivnika, sa strane samih golova.

Postojao je čest termin u ovom fudbalu običnog sveta čije značenje, otprilike, znamo. Headland je bio izraz za krajnje granice terena, a potiče iz poljoprivrede, jer je takođe u 19. veku označavao krajeve njive, prostore neobrađene i nedirnute ralom.
Krajevi tereni mogli su da budu udaljeni i do 620 jardi, ali su igrališta uglavnom bila kraća (oko dvestotinak jardi se čini kao neka prećutna norma). Širina terena je gotovo isključivo zavidila od hirova prirode ili navika ljudstva (žbunje, živice, utabane staze...). Jedino je u Škotskoj, u periodima oseke, u pesku crtana granica terena.

Osim četiri vrste golova, imali smo i četiri vrste otpočinjanja samih mečeva. Place kick (šut sa zemlje) koji ide ka protivniku, umesto kao danas gde se lopta vraća svom timu. Drugi metod je bio postavljanje lopte na centar i naknadno udaljavanje dva tima. Na znak, oni bi jurnuli ka lopti i borili se za posed. Postojalo je podbacivanje lopte između timova, ponovo podjednako od nje udaljenih. Poslednji način otpočinjanja utakmica, posebno popularan u Irskoj i severnoistočnoj Engleskoj, bio je uparivanje protivničkih igrača, koji bi čekali ubacivanje lopte kako bi počeli da se rvu. Oni koji ostanu na nogama kreću u napad.

Vrste igranog fudbala su varirale, sa razlikama otprilike onoliko očiglednim koliko i između božićneg jutra i julskog sutona. Postojale su veoma grube igre sa obilatim korišćenjem ruku. Međutim, kao na primer u Škotskoj, na Glazgov koledžu ili Univerzitetu u Edinburgu, igra je mogla da bude veoma pitoma, sa striktnim šutiranjem lopte i pravilom o fer hvatanju. Tek u drugoj polovini pedesetih godina u ovim krajevima (posebno u Edinburgu) igra slična ragbiju postaje popularnija, a nju su igrali Akademikal klub i Merčiston Kesl škola.

Prvi sudija u fudbalu u javnim školama pojavio se na Itonu 1845. godine, ali to je bilo četiri godine kasnije nego što se sudija spominje na meču u Ročdejlu, u kome je Bodigards klub igrao protiv Firnots kluba (Fear-noughts Club ili Klub neustrašivih).

Sudija je bio prisutan i na jednoj od prvih internacionalnih utakmica ikada odigranih, na meču između engleskih i škotskih studenata na Univerzitetu u Edinburgu, odigranom 1851. godine. Kažemo jednom od prvih, jer je 1850. godine posada britanskog broda Herald naišla na Arktiku na grupu pripadnika domicilnog stanovništva, po svoj prilici Inuipat Eskima. Duvan je menjan za meso irvasa i čizme od kože foka. Onda su novodinstani prijatelji odigrali fudbalski meč, u kome su Englezi poraženi bez većih teskoba.

Ali sve ovo bio je preludijum. Svaka velika civilizacija – velika ne zbog prostiranja već zbog siline ostvarenih dela i hitrine umova koje je dala – naslanjala se na reku. Nil, Eufrat, Tigar, Gang, Jangce... Šif. Egipat, Sumer i Akad, Indija, Kina... Šefild.

Prva velika, nedvosmisleno najznačajnija fudbalska kultura, stvorena je sredinom 19. veka u industrijskom gradu u Jorkširu.

A nedovoljno ljudi to zna (ako i jedna osoba to ne zna, to je već previše). Nedovoljan je broj onih koji mu odaju počasti koju zahteva i zaslužuje. Šefild je kralj, ali jedan koji, bez prestola i tropara, sedi na hoklici.

Sve dotle i dovde, fudbal je hvatao zalet. Vekovima, miljama, ligama, kubitima, da bi konačno stigao tu. U Šefildu fudbal, onaj koji ste juče gledali, o kome ćete danas pričati a koji ćete sutra igrati, konačno je počeo...