Igra naših života: Od kineskih careva do polinežanskih domaćica

Sport je počeo revolucijom. Neolitskom revolucijom. U trenutku kada su društva prestala da budu orijentisana na lov i sakupljanje plodova i kada su ljudi otpočeli da obrađuju zemlju i pripitomljavaju životinje, stvorene su i sedelačke civilizacije. Upravo one, sa naseljima, selima i, hej, gradovima, sa pratećom i neophodnom infrastrukturom, dozvolile su spontanoj igri da se razvije u organizovani sport prema opštim i jasnim direktivama.

Cuđu

Kina je jedna od prvih koja je došla do toga. Njena tehnološka zrelost dozvolila joj je da prva razvije mnoge i danas relevantne stvari, pa tako i prvu zabeleženu značajniju igru sa loptom.

Tradicionalna kineska fizička kultura nametala je nekompetitivnost sporta, odnosno odsustvo nadmetanja kao primarnog, pa čak i tamo nekog kvartarnog cilja. Sport je bio prilika za samounapređenje i kultivisanje svake vrste zdravlja. Takmičarski sportovi, sa suprotstavljenim stranama, nisu bili u skladu sa postulatima harmonije i mira u konfučijanizmu, koji je, potrebno li je uopšte naglašavati, oblikovao svaki joktometar života na ovim prostranstvima.

Dva su bila izuzetka. Prvi je bio đuđiju, igra nalik onome što danas znamo kao polo, koji je stigao iz Persije. Drugi, vredniji našoj priči, bio je cuđu.

Kaže se da je tu igru, u kojoj se lopta šutira (cu znači šutirati, đu označava loptu), osmislio Žuti Car lično, mitski kineski vladar i heroj. Svašta se priča, ali istina je da je cuđu prvi put zaigran u periodu Zaraćenih država (od 475. do 221. godine p. n. e.), najverovatnije u Šangdong provinciji. Formalizovan je tokom vladavine Han dinastije (od 206. godine p. n. e. do 220. godine n. e.), kada je postao deo oficijelnog treninga vojnika, ali i vid rekreacije (verovalo se da ne postoji bolji način da se raskrave ukočene noge nakon dugog jahanja). Sam car Vu Di bio je poznati igrač. U tom periodu, prema nekim navodima, korišćeno je šest golova u obliku polumeseca sa obe strane.

Tokom Tang dinastije (608–907) cuđu je nastavio da se razvija, ali je u periodu Song dinastije (960–1279) njegova popularnost dostigla vrhunac. Organizacije, poznate kao Juan Še, bile su, de fakto i de jure, prvi profesionalni cuđu klubovi. Članovi su bili ili entuzijasti ili profesionalni igrači, a ovi prvi su morali da angažuju ove druge kako bi ih podučavali, plaćajući ih za te usluge. Profesionalni cuđu igrači postojali su i na dvorovima, gde su radili na unapređenju veština članova elitnog društvenog stratuma.

Postojala su dva osnovna modela ili stila cuđu igre. Džu ćiu je podrazumevao da timovi nikada ne dođu u kontakt, pošto ih je delila mreža visoka desetak metara, sa golom prečnika oko 30 centimetara na vrhu. Princip nije neophodno elaborirati – postigneš više golova, pobedio si.

Bai da nije sadržao gol već je bio demonstracija umeća. Igrači, kojih je moglo da bude do deset, žonglirali su loptu, udarajući je svim delovima tela osim rukama, pokušavajući da izvode trikove prilikom održavanja lopte u vazduhu.

Ono što neobično podseća na moderni fudbalski fristajl zapravo ima uporište u konfučijanskom „Li“ principu, u kome su najvažniji etičnost, samokontrola i dobro vladanje. Igra je viđena kao mikrokosmos života i prikaz jin i jang dihotomije. Čak, tokom Vej dinastije, postojalo je uverenje među učenjacima da teren predstavlja zemlju, lopta jedno od nebeskih tela, a igrači znake zodijaka.

Toliko je bilo važno igrati taj sport, da su u Mandžuriji igrali poseban cuđu na klizaljkama.

Međutim, cuđu je tokom Ming dinastije (1368–1644) postajao sve manje popularan, delom i jer je povezivan sa bordelima i dekadencijom. Timovi prostitutki bi igrali cuđu u nameri da privuku mušterije. Veoma brzo cuđu je postao razonoda tek jako malog broja ljudi u Srednjem kraljevstvu, dok naprosto nije nestao.

Teritorijalnom ekspanzijom i krvotokom kopnene i pomorske trgovine, kao i tolike druge kineske novotarije, igra loptom se proširila tim delom sveta. Na Malajskom poluostrvu igran je sepak raga, igra koja deluje kao legura fudbala i odbojke. Nešto slično igrano je i na Filipinima i zvalo se sipa.

U Koreji je igran čuk-guk, a tokom Sila kraljevstva (jednog od tri kraljevstva pre ujedinjenja) kao posebno umešan igrač ostao je upamćen kralj Taedžong Mujeol.

Ipak, nigde van Kine igra loptom nije bila toliko razvijena koliko u Japanu.

Kemari

Niko ne zna kada je kemari (mari znači lopta) počeo da se igra (najverovatnije u sedmom veku), ali je gotovo izvesno da se nije razvio autohtono već da je uvezen iz Kine. Pravila kemarija napisana su u 13. veku, kada je on već bio duboko etabliran u japanskom društvu. Carevi i članovi visokog plemstva počeli su dotada uveliko da posećuju kemari događaje, ali i da sudeluju u njima, u ovim slučajevima poznatim kao hare no marikai (formalne igre loptom).

Igra se brzo razlila i postala popularna i među nižim staležima, ali je dvorska verzija igre (kuge mari) imala veći i dalekosežniji uticaj. Carevi Go Širakava i Go Toba su bili poznati zanesenjaci igrom. U Kamakura šogunatu, šogun Minamoto no Jorije, postoje jasne indicije, morao je da abdicira nakon dve godine jer nije smatran valjanim vladarom, ne malim delom i zbog njegove opsednutosti loptom.

Teren je bio oivičen sa četiri vrste drveta – javorom, vrbom, trešnjom i borom. Otud se i igranje kemarija često nazivalo „stajanje ispod/između drveća". Grane su bile trimovane kako bi se lopta odbijena od njih uvek vraćala igračima. Čitava pojava imala je formu i obrasce ponašanja modernog flipera.

Cilj je bio da lopta, isprva pravljena od jelenje kože i ispunjena piljevinom, ne padne na zemlju. Najčešće je na igralištu bilo osam igrača, koji su posebnu pažnju obraćali na tri elementa, poznata kao „tri vrline lopte" (mari no santoku): umešnost sa loptom, strategija i poštovanje prihvatljivog ponašanja tokom igranja.

Običaj je bio da igrači imaju tri kontakta sa loptom – mekani prijem, jači šut, obično daleko iznad visine čela, i konačno pas ka drugom igraču. Prvi i treći šut, lakši za kontrolu, nazivani su meaši („ženski šutevi"), dok je drugi, komplikovaniji šut, bio poznat pod imenom voaši („muški šut").

Proleće se smatralo najboljom sezonom za kemari, koji je igran od ranog popodneva pa sve dok se senke ne izduže toliko da postanu dekor povečerja. Ukoliko bi neka posebno važna persona prisustvovala igri, ceremonija je počinjala cujuharaijem, tokom kojeg je prava ili metaforična rosa trešenjem odstranjivana sa drveća.

Lopte obložene smesom od belanaca bile su, pa, bele, dok su one koje su se parile nad vatrom od borovih iglica bile žute. Jedne su simbolisale mesec, druge sunce.

Tokom igre često su ponavljane mantre, kratke reči kao što su „Ari“ ili „Ja“, što su zapravo imena duhova koji obitavaju u drveću. Kemari je igran i kao obred prizivanja kiše prilikom posebno sušnog perioda, ali je iznad svega njegova svrha bila u uživanju i zabavi.

Kemari je završavan tako što je lopta šutirana visoko u vazduh, da bi je onda vrednošću socijalnog ranga najvažniji igrač uhvatio u rukav svog kimonoa.

Postojale su različite škole kemarija, koje su propovedale različite tehnike i pravila ponašanja, a igrači su nosili specijalne čarape, čije su boje i dezen otkrivale nivo njihovog znanja i poštovanja koje su tim znanjem izmamljivali.

Fudživara Narimiči, poznat i kao „svetac kemarija", bio je igrač koji se smatra najboljim koji je ikada igrao kemari. Prema legendi (ili možda ne legendi?) posvetio je 7.000 dana svog života igranju kemarija.

Sam kemari jeste bio dugovečniji od cuđua, ali je usled Meidži restauracije (1868. godine) i japanskog nezadrživog hrljenja ka modernizaciji i zbog odbacivanja drevnih feudalnih običaja gotovo prestao da se igra.

Marn Gruk (Marn Guk)

Kao sa mnogo čim, u vezi sa kulturom Aboridžina u Australiji nemoguće je biti precizan sa vremenskim odrednicama. Smatra se, pak, da je Gunditdžimara narod iz predela koji su danas na zapadu države Viktorija igrali marn gruk vekovima, možda milenijumima.

Prema opisu evropskih doseljenika sa početka četrdesetih godina, igra je podrazumevala veliku gomilu dečaka i muškaraca. Jedan od njih bi pustio loptu na zemlju i u isti mah je šutnuo (drop kik bi bila moderna odrednica ovog poteza), dok bi ostali skakali da je uhvate. Zamislite scenu sa bidermajerom i devojkama na svadbi, pomnožite broj učesnika sa deset i otprilike ćete dobiti jasnu sliku. Čitav postupak šutiranja i hvatanja bi se ponavljao satima.

Više žurka nego sportsko nadmetanje, pobednika (ako ga je bilo) određivao je najdalji šut ili najviši skok. Ponekad bi se pobednikom smatrala ekipa koja najviše puta šutne loptu. Kada smo kod nje, ona je pravljena od kože oposuma, a bila je uvezivana tetivama sa kengurovog repa.

Nemački prirodnjak Vilijam Blondovski opisao je u drugoj polovini pedesetih godina 19. veka igru loptom (pravljenu od korenja rogoza) koju je video među Jere Jere narodom, a koja se isključivo igrala nogama. U Novom Južnom Velsu, članovi Virajdžuri plemena vreme su provodili igrajući Vogabaliri, u kome je takođe jedini ekstremitet u upotrebi bila noga.

Maltene na svakom ostrvcetu Polinezije postoji kultura bacanja uvis i hvatanja lopti ili loptastih predmeta (pomorandže su bile posebno popularne). Ovo žongliranje, poznato pod različitim imenima (pei, hiko, fuaga...), uvek su izvodile žene, uglavnom recitujući stihove ili pevajući.

U Mikroneziji, preciznije na Kiribatiju, vekovima je igran te boiri, u kojem je cilj bio držati loptu od učvoranog suvog lišća u vazduhu, zajedno sa saigračima, ali isključivo koristeći noge.

I? Koja od ovih nedvosmisleno starih igara jeste početak fudbala? Zapravo, ni jedna jedina. Fudbal je sport modernog doba, a svaka od kultura koja je održavala ove drevne sportove i aktivnosti nestala je ili je morala drastično da se modifikuje prilikom prvog dodira sa modernošću. Ove igre su relikvija, njihova veza sa fudbalom nepostojeća.

Ne, tragovi nas vode drugde. Početak fudbala moramo da pronađemo na drugoj strani...