Ko je stvarno bolji i da li je to stvar ukusa

Ispod njih, pod vizirima specijalno pripremljenim za noćnu trku, samo oči dvojice rivala će odavati nivo anksioznosti sa kojim i Luis Hamilton i Maks Verstapen ulaze u finalni obračun iz kojeg će samo jedan izaći sa titulom svetskog šampiona.

Hladnim okom nezainteresovanog posmatrača gledano - ako uopšte još ima takvih - ne može se izbeći osećaj mizanscena kojeg se ni Holivud ne bi postideo. Jer, sve što se u prosečnom scenariju užasnih blokbastera koji nam se već duže od decenije serviraju može naći je nevidljivom rukom slučajnosti već ispisano i samo je na gledaocu da izabere koji od ponuđenih narativa mu više leži.

Onaj o mladom, drskom i samouverenom izazivaču koji pokušava da okonča (pre)dugu vladavinu starog, prekaljenog šampiona. Ili uzbuđenje što se u poslednju trku - posle 20 trka diljem zemaljskog šara - ulazi, pazite sad, sa istim brojem bodova, a da sve bude malo više holivudski začinjeno, to nisu čak ni celi brojevi. Ne manje filmska je i lokacija, preskupi autodrom napravljen na veštačkom ostrvu, u najboljem maniru arkadnih video igrica što ne može biti u većoj suprotnosti sa onim što bi bio istinski DNK Formule 1.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, nad samom trkom i svim dešavanjima oko nje nadvio se - treba i to reći - od strane medija naduvan mrki oblak iščekivanja sudara koji bi razrešio sve dileme oko pobednika.

Kako smo, zaboga, dotle došli?

Ja ću reći slučajno, ali cenim da nije mali broj onih koji su skloni da u toj slici vide i prste određenih interesnih grupa, koliko god ne bili u pravu. Jer kazne koje je Maks zaradio u Džedi nisu u redu samo u jednom kontekstu - što ih za slične poteze ranije nije dobijao, a tu prevashodno mislim na dešavanja u Brazilu.

Maks je jednostavno agresivan vozač i zbog toga je (s pravom) na lošem glasu ne samo kod kontrolora trke, već i kod kolega vozača. Posle prethodne trke Lekler je izjavio da je po njegovom mišljenju „Maks prešao dozvoljenu liniju", dok se Lando šalio da će i on početi da testira tuđe reflekse ako je kazna samo 10 sekundi. Oglasio se čak i Žak Vilnev koji je ono što smo gledali prošlog vikenda uporedio sa vožnjom amatera koji su rentirali kartinge.

Međutim, pre nego što zbog te agresivnosti prvi kamen poleti ka mladom Holanđaninu ne smemo zaboraviti da je u auto trkama agresivnost dobra, da u stvari želimo da ovi hrabri momci budu agresivni jer to je ono što čini dobro trkanje. Naravno samo dok ta agresija u svojoj preteranosti ne postane opasna a Verstapen zahvaljujući nestvarno dobroj kontroli automobila trajno balansira baš na toj granici gde je često teško proceniti da li je određeni potez na stazi genijalan ili potpuno nesportski.

Verstapen, pri tome, u svojoj samouverenosti koja često odiše arogancijom gotovo nikada ne vidi sopstvene greške. Čak i posle svih dešavanja prošlog vikenda, Maks smatra da način na koji se prema njemu odnose nije fer, odnosno da kod kontrolora ima drugačiji tretman u odnosu na druge vozače. A to me pre svega podseća na očaravajući momenat iz nedavno objavljenog Netfliksovog dokumentarca o Šumaheru.

Opisujući događaje iz Hereza '97. kada je Mihael na poslednjoj trci sezone izgubio titulu u direktnom obračunu sa Žakom Vilnevom tako što je samo deset krugova pre kraja nasrnuo na Kanađaninov Vilijams koji je pokušavao da ga pretekne, Ros Bron priča da je Nemac sve dok mu nije prikazan snimak incidenta uporno tvrdio da je Žak u stvari udario njega. Bron bukvalno kaže „ko zna šta se u toj sekundi događalo u njegovoj glavi" ali i dodaje da je siguran da nije bio u pitanju svestan, unapred pripremljen potez.

Ono što želim da kažem je da, ako ste ikada navijali za Šumahera, a pogotovo ako spadate u ono brojno pleme zakletih pobornika aksioma da je Sena najbolji svih vremena, ne možete kritikovati Maksa zbog toga što sa dvojicom velikana deli isti šampionski gen koji ne dozvoljava da se između njega i pobede ispreči bilo šta ili bilo ko.

To i dalje ne znači da, kada kaže da će „učiniti sve što je potrebno da bi osvojio titulu" Maks planira da kopira Senu iz Suzuke '90, ili Šumija iz Adelaide '94 ili pomenutog Hereza tri godine kasnije. Ne samo zato što je Nemac zbog namernog nasrtaja na Vilneva te godine diskvalifikovan iz šampionata - a Majkl Masi je upravo upozorio pretendente na titulu da bi kazne za sličan incident u Abu Dabiju mogle da podrazumevaju i gubitak bodova - već zato što Verstapen nikada ne kontemplira sudare sa drugim vozačima, već jednostavno vozi svoju trku, agresivno kao što jedino ume, čime odluku o tome šta će se dogoditi u stvari ostavlja drugom vozaču koji može da bira između kontakta ili popuštanja.

Hamilton, kao što je to i logično za nekoga sa sedam titula i 103 pobede, u vikend ulazi naoko mnogo opuštenije i ne dopušta da se uopšte povede priča o potencijalnom kontaktu na stazi u nedelju. Međutim, još od Silverstona, kada je na grub način pokazao da ne prihvata gornji izbor koji mu Holanđanin nudi, Luis nekako uspeva da postigne fini balans između reaktivne agresivnosti i pažljivog izbegavanja kontakta - makar u situacijama kada mu Maks ne testira reflekse kao što je to bio slučaj u Džedi - što se za sada pokazalo kao pobednička taktika protiv mladog izazivača.

No, zov rekordne osme titule je sigurno dovoljno jak da i kod njega može da prizove nervozu, baš kao što je to bio slučaj u prethodnim situacijama kada je o konačnom ishodu odlučivala poslednja trka. Možda debitantsku 2007. možemo da odbacimo zbog neiskustva, ali čak ni godinu dana kasnije - uprkos osvojenoj tituli - Hamilton nije bio besprekoran kada je to bilo najpotrebnije, na Interlagosu. Za Britanca izvor brige može biti i (neočekivano) nepouzdan agregat koji pogoni njegov W12, ali to je već scenario koji niko ne bi želeo da vidi.

Ono što želimo da vidimo je da se ova titula odluči na stazi, u fer borbi, bez kontakta i bez intervencija kontrolora trke. Da pobedi onaj koji sutra bude bolji, i još bitnije, da onaj koji izgubi iskreno pruži ruku pobedniku. Jer je ovde reč o nečemu mnogo važnijem od jedne titule, u pitanju je ugled Formule 1.

A ako se desi da je poražen baš onaj za kojeg ste svesrdno navijali, utehu pronađite u mudrim rečima neprevaziđenog Duška Radovića: „Zvezda je još jednom pobedila Partizan. Mi mislimo da nije važno ko je pobedio. Važnije je - ko je bolji. A to je stvar ukusa."