Zašto su Japanci počeli da otkazuju gostoprimstvo stranim olimpijcima?

Mestašce Jokošiba Hikarimaći u prefekturi Ćiba, nedaleko od prestonice Tokija, juče je otkazalo gostoprimstvo sportistima iz centralnoameričke države Belize, koji su u njemu trebali da se aklimatizuju i treniraju pred početak letnje olimpijade. 

Deset atletičara i kanuista te karipske zemlje tako su ostali bez smeštaja, uprkos tome što su pomenuti japanski gradić od oko 23 hiljade duša već nekoliko puta posetile njene diplomate, sportski funkcioneri, pa i kulturni poslenici.

I dok lokalne vlasti pravdaju to što su Beližane ostavile na cedilu time da ne mogu da im obezbede zdravstvenu sigurnost i negu u slučaju da se zaraze, teško je obuzdati brojne sumnje i pitanja koje taj postupak povlači za sobom. Najpre, da li je moguće da u ekonomski i civilizacijski bogatoj i naprednoj zemlji kao što je Japan lokalne vlasti ne mogu da od centralne i regionalne vlade dobiju pomoć potrebnu da se postaraju o svega desetak ljudi? Ili je, pak, reč o refleksnom potezu prouzrokovanom preteranim strahom (od stranaca) i željom da se udovolji lokalnim japanskim biračima?

Dalje, da li će i druga mesta domaćini u Japanu poći istim putem i zatvoriti svoja vrata stranim sportistima? I, kakve su posledice takvih odluka na ugled i međunarodni prestiž Japana, pogotovo u svetlu toga da su japanska vlada i bivši premijer Šinzo Abe ponosno naglašavali da će olimpijada biti izvanredna prilika da Japan svetu predstavi svoju "posebnu kulturu gostoprimstva"?

Neodlučna borba protiv epidemije?

Otkaz gostoprimstva možda i nije preveliko iznenađenje ako se zna da su u Japanu tokom trajanja epidemije lokalne vlasti često bile prepuštene same sebi da organizuju zdravstveni odgovor, kao i to da se zbog pogoršanja epidemiološke situacije poslednjih meseci u ispitivanjima javnog mnenja za odustajanje ili bar ponovno pomeranje najvećeg svetskog događaja konstantno izjašnjava čak između 70 i 80 posto japanskih građana, koje plaši mogućnost da bi desetine hiljada stranaca iz celog sveta mogli da donesu razne sojeve virusa u njihovu zemlju.

U Istočnoj prestonici, što je bukvalno značenje reči "Tokio", u toku je potpisivanje onlajn peticije kojom se traži otkazivanje olimpijade. Iako ona ima političku zaleđinu s obzirom da je njen pokretač opozicioni političar Kenđi Ucunomija, koji se već tri puta neuspešno kandidovao za guvernera Tokija, ona nailazi na dobar odživ jer verno odražava zabrinutost i strahove stanovnika japanske prestonice.

U proteklih par meseci sve je više i dugih kolumni u medijima u kojima se zagovara odustajanje od olimpijade zbog opasnosti koja ona (navodno) nosi po zdravlje ljudi i funkcionisanje domaćeg zdravstvenog sistema.

Najveća odgovornost za tu nepovoljnu situaciju nalazi se na plećima centralne vlade i administrativnog aparata koji su pokazali veliku pasivnost i neodlučnost u rukovođenju krizom. Iako treća najveća ekonomija sveta i svetski tehnološki lider, Japan nikada nije sproveo masovno testiranje kojim bi moglo da se precizno utvrde žarišta epidemije, nije razvio svoju vakcinu, te je cepljenje otpočeo sa puna dva meseca zakašnjenja u odnosu na druge industrijski razvijene zemlje, pa i Srbiju. Do sada u Zemlji izlazećeg Sunca prvu vakcinu je primilo manje od dva procenta stanovnišva (medicinski radnici i nekoliko desetina hiljada penzionera), jer vakcinisanje teče puževom brzinom.

Tokom proleća prošle godine Japan je zbog nedostatka testova za kovid i zbog organizacione strukture u kojoj dominiraju privatne ordinacije i nedostaje državnih domova zdravlja, iako ima 16 puta brojniju populaciju od Srbije, nedeljama dnevno testirao manje građana nego naša zemlja.

U dalekoistočnoj carevini do sada je tri puta proglašavano vanredno stanje, ali je ono svaki put bilo vrlo blago. Ne samo što nije bilo policijskog časa i zabrana izlaska, već je, što se sada očigledno odražava na anksioznost stanovništva, nedavno zimsko (drugo po redu) vanredno stanje je to bilo samo na papiru, jer je jedina osetna mera bilo skraćivanje radnog vremena kafana, barova i restorana koji su morali da zatvore u osam sati uveče i uzdržavanje (ne zabrana) od masovnih okupljanja kao što su konferencije i koncerti - svi tržni centri, robne kuće, bioskopi i muzeji su radili.  

Strah od "olimpijskog horora"

Štaviše, iako su se prvi zaraženi pojavili još krajem januara i početkom februara 2020. Japan do sada nije podigao nijednu bolnicu namenjenu brizi o kovid pacijentima, uprkos konstantnim upozorenjima lekara da je zdravstveni sistem preopterećen i da će eventualno raspirivanje epidemije usled olimpijskih igara isti baciti na kolena.

Šokantno zvuči izjava predsedavajućeg Japanskog udruženja lekara Tošija Nakagave s kraja januara da domaći zdravstveni sistem neće moći da pruži potrebnu brigu ni sportistima ako dođe do većeg širenja virusa tokom igara jer je pred kolapsom, mada dalekoistočna carevina ima populaciju od 127 miliona ljudi i oko 1,7 miliona zdravstvenih radnika, a u Letnjim olimpijskim igrama 2020. treba da učestvuje (samo) oko 11.000 sportista i još nekoliko hiljada trenera i funkcionera, od kojih će znatan broj doći već vakcinisan.

Istina da japanski zdravstveni sistem sputava hronični nedostatak kreveta u intezivnoj nezi i naročito medicinskog osoblja, jer u toj ostrvskoj zemlji sloj stanovništva stariji od 65 godina, koji zahteva najveću negu, čini čak 29 posto od ukupne populacije i broji oko 35 miliona ljudi, a država, zbog teškoća u savladavanju složenog japanskog jezika, etikecije i visokih standarda usluge, nije u prilici da poput razvijenih zapadnih zemalja masovno uvozi lekare i medicinske sestre iz inostranstva.

Takođe, zbog velikog udela privatnog vlasništva u bolnicama, država nije u stanju da naloži premeštanje pacijenata iz preopterećenih javnih ustanova u one bolnice u privatnim rukama koje imaju slobodne krevete.

Međutim, uprkos tome ostaje nejasno kako je moguće da jedna visoko razvijena i imućna zemlja kao što je Japan toliko strahuje od olimpijade i njenog potencijalno pogubnog uticaja na sopstveni zdravstveni sistem kada je bilo više nego dovoljno vremena od februara 2020. na ovamo da se prošire bolnički kapaciteti i nađu alternativna rešenja poput angažovanja studenata medicine, penzionisanih lekara i sestara, ili vojske.

Lažni osećaj sigurnosti?

Za gore navedenu tromost u odgovoru na epidemiju kovida-19 postoje brojni razlozi. Prvi je taj da je čitave prošle godine Japan, bar zvanično, imao relativno mali broj zaraženih, obolelih i preminulih u odnosu na ukupnu populaciju i po tim parametrima bio u znatno boljoj situaciji od država poput SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke (mada je istovremeno i beležio lošije rezultate od Južne Koreje, Tajvana i Hong Konga, koji su svi sproveli zanatno strožije mere).

To sve je navodilo japanske vlasti na pomisao da je moguće prebroditi krizu bez drastičnih mera poput zatvaranja gradova i takođe služilo kao izgovor za kašnjenje u radu na sopstvenoj vakcini - javnost je bila obaveštena da japanske kompanije nemaju dovoljan broj zaraženih na kojim bi mogle da isprobaju efikasnost i bezbednost svojih vakcina, pri čemu se prenebregavala činjenica da su uz više napora i finansijskih ulaganja potrebna istraživanja mogla da budu sprovedena u inostranstvu, kako su to i učinile pojedine zapadne kompanije.

Ta vera, zasnovana na prošlogodišnjim (relativno prihvatljivim) zdravstvenim statistikama, da se vlada može osloniti na tradicionalnu domaću kulturu nošenja hiruških maski u svakodnevnom životu i visoku disciplinovanost stanovništva možda je u izvesnoj meri stvorila lažni osećaj sigurnosti. Jer Japan upravo ovih dana, nadomak olimpijade, beleži dnevne rekorde u broju osoba u teškom stanju i nastradalih, dok se na zapadu zemlje registruje i najveći broj zaraženih ikada, pa se u gradu Osaki već govori o primeni trijažnog postupka, jer su bolnice prepune. Stanovništvo je psihički umorno, disciplina je popustila, a puno kompanija i ugostiteljskih objekata se, zbog dugog trajanja epidemije i njenog ekonomskog impakta, više ne osvrće na pozive da učine sve da radnici privređuju od kuće, odnosno, zatvore svoje radnje.

Političke i ideološke stege

Japan je u svom odgovoru na zarazu bio i ograničen političkim i ideološkim faktorima. Vlada u Tokiju u više navrata je naglašavala razlike u pogledu na ljudske slobode i demokratiju u odnosu na Kinu, koja je zabranom kretanja stanovništva i potpunom izolacijom Vuhana uspela da relativno brzo suzbije širenje epidemije na svojoj teritoriji. Zvaničnici u Japanu su pri tom isticali da ustav njihove zemlje ne dozvoljava uvođenje prisilnih mera poput policijskog časa, i da će se zemlja s kovidom boriti na sopstveni način, mekim pristupom koji podrazumeva molbe stanovništvu i zahteve privrednim i drugim subjektima, uz pritisak kroz medije putem javnog sramoćenja nedisciplinovanih.

Geopolitička pripadnost zapadnom bloku koji predvode SAD onemogućila je Japan da primi pomoć u preparatima potrebnim za testiranje i drugom medicinskom materijalu od komunističkog suseda i navela ga da se u nabavci vakcina osloni isključivo na američke i britanske kompanije - logistički problemi sa čuvanjem i distribucijom Fajzerove vakcine koja zahteva posebne friždere i kašnjenja u isporuci, kao i sumnje u bezbednost Astra-Zenekinog cepiva, jedan su od bitnih faktora u kašnjenju u vakcinisanju u Japanu.

Ipak, najveći je verovatno onaj unutrašnji: skandali u vezi više vrsta vakcina koji su potresali zemlju proteklih decenija prouzrokovali su nepoverenje među građanima i doprineli tome da vlada odluči da sačeka nekoliko meseci s vakcinisanjem dok se u inostranstvu pouzdanije ne utvrde činjenice o bezbednosti i efikasnosti i u Japanu sprovedu (po broju ispitanika preskromna) ispitivanja zdravstvenog uticaja zapadnih vakcina na domaću, azijsku fiziologiju.

Oklevanje koje ugrožava olimpijadu

Japan sada, međutim, kao da sve više plaća cenu za oklevanje u testiranju i vakcinisanju građana, jer je tokom prva tri meseca ove godine u toj zemlji od kovida preminulo preko pet hiljada ljudi - isto koliko tokom cele 2020. Prošle godine osobe koje su u Japanu podlegle novom koronavirusu u ogromnoj većini su bile u osmoj, devetoj pa i desetoj deceniji života. Sada se u zemlji širi zarazniji, britanski soj virusa i vođstvo među inficiranima preuzima sloj starosti između 20 i 50 godina, dok stanovništvo obuzima talas straha zbog sve alarmantnijih (kumulativnih) cifara: ovih dana Japan je prešao granice od deset hiljada mrtvih i 600 hiljada zaraženih.

Žrtva premišljanja i neodlučnosti, odnosno toga što nije sprovedeno masovno vakcinisanje stanovništva i nisu izgrađeni dodatni bolnički kapaciteti su i olimpijske i paralimpijske igre. One će proći ne samo bez stranih navijača, već, vrlo moguće, i bez domaćih, i zbog nespremnosti zdravstvenog sistema i zbog nezadovoljstva stanovništva prema njima.

Olimpijada će verovatno i u bližoj budućnosti ostati politički kamen spoticanja u Japanu i, kako sada stvari stoje, biti gorko iskustvo. Jer, umesto da posluži stimulisanju ekonomije i demonstraciji gostoprimljivosti, kulturnih i tehnoloških ostvarenja te zemlje, ona će, čini se, ogoliti neke društvene neuralgije u njoj i dalje produbiti ekonomske i druge sumnje u vezi najvećeg sportskog događaja na planeti koje se poslednjih godina osećaju u svetu.