Olimpijsko rasipništvo - najskuplji stadion na svetu

Do Olimpijskih igrara u Tokiju ostalo je pet godina, a afere u vezi tog najvećeg sportskog događaja na planeti već potresaju Zemlju izlazećeg Sunca.

U centru Tokija nedavno je srušen nacionalni stadion konstruisan za potrebe letnjih olimpijskih igara 1964. godine da bi se obezbedio prostor za novo velepno zdanje na kojem će se 2020. takmičiti atletičari i fudbaleri, te održati ceremonije otvaranja i zatvaranja olimpijade.

Novi nacionalni stadion u Tokiju, kapaciteta 80.000 gledalaca, koštaće fantastičnih 2.1 milijardu dolara, odnosno više nego četiri puta koliko isti objekti korišćen na olimpijadi u Londonu 2012. i pet puta više od glavnog sportskog borilišta na olimpijadi u Pekingu 2008. On će ubedljivo biti najskuplji stadion ikada izgrađen na planeti, jer će po trošku daleko prevazići i Novi Vembli, koji je zbog kašnjenja u radovima i gomilanja dugova, na kraju dostigao cifru od 1.25 milijardi dolara.

Međutim, ni 2.1 milijarde neće biti konačna suma, jer će nakon završetka igara u Tokiju, biti dograđen skupi pokretni krov koji je bio predviđen prvobitnim arhitekstonskim planom, ali od koga se privremeno odustalo zbog ograničenosti vremena, budući da novi stadion treba da bude spreman za korišćenje već u maju 2019. kada se u Japanu održava Svetsko prvenstvo u ragbiju.

Kontroverze u Tokiju

Već sada je jasno da će, zbog složenog arhitektonskog plana koji predviđa konstrukciju ogromnih lukova, troškovi izgradnje biti oko 700 miliona dolara veći nego u prvim procenama. Zbog toga, centralna vlada zahteva od grada Tokija da otvori kesu i priskoči u pomoć državi u izgradnji stadiona tako što će joj ustupiti bitan deo prihoda od lokalnog poreza koji za komunalne usluge i vođenje gradske administracije plaćaju njegovi građani.

Grad Tokio, već se u susret olimpijskim igrama, obavezao da preuzme na sebe ogromne troškove, poput onih za dalje unapređenje protočnosti saobraćaja i ukopavanje prave šume kablova za prenos električne energije koji u japanskoj prestonici posvuda vise sa bandera. Za razliku evropskih prestonica gde se nad zemljom nalazi samo sedam do deset posto električne mreže, u Tokiju se čak 93 procenta prenosnih kablova proteže nad glavama ljudi ružeći čitav grad i stvarajući utisak da je reč o zemlji u razvoju a ne tehnološki sofisticiranoj naciji koja je već decenijama jedan od ekonomskih lidera sveta. Zato je gradska vlada uzela na sebe zadatak da, za više stotina miliona evra, do olimpijade ulepša pejsaž i popravi utisak koje ostavljaju ulice prenaseljenog Tokija.

To će samo po sebi biti dovoljno veliko opterećenje za prezaduženu prestoničku kasu, pa su novinski stupci u Japanu puni šepekulaciju o tome da li će gradska vlada popustiti pod pritiskom države i ako da, koliko i kako će biti opterećeni građani Tokija.

Ako guverner Tokija popusti, građani bi mogli da dobiju priliku da, osetno siromašniji nego pre, izbliza uživaju u raspevanim i blještavim ceremonijama na velelepnom stadionu, naravno, ako su dovoljno srećni da, kao što to često biva na velikim međunardnim manifestacijama u Japanu, prvo na lutriji dobiju pravo da kupe skupu kartu za te velike događaje.

Od stanovnika Tokija se, naravno, očekuje i da se u velikom broju odazovu pozivu da besplatno pozajme svoje moždane vijuge i mišiće, služeći kao prevodioci, vodiči, redari i čistači tokom održavanja olimpijade, što će oni nesumnjivo i učiniti, jer vole da budu deo velikih, istorijskih događaja i da budu u blizini poznatih ličnosti. 

Ulje na vatru

Međutim, ulje na vatru u aferi oko basnoslovnih troškova za izgradnju novog olimpijskog stadiona, donela je jučerašnja odluka Japanskog sportskog saveta (JSC) da naloži početak izgradnje stadiona uprkos tome što još uvek nije poznato kako će ti radovi biti finansirani.

Kolumne najvećih japanskih listova danas oštro kritikuju tu odluku naglašavajući da je u ovom trenutku izvesno poznat finansijski izvor za samo četvrtinu potrebnog budžeta. Taj novac će biti povučen iz prihoda ostvarenih putem sportske lutrije.

Organizatori igara sada pominju mogućnost i da nekoj velikoj kompaniji prodaju ime stadiona, kako bi ublažili pritisak na državni i gradski budžet, što takođe izaziva nelagodu među medijskim poslenicima, budući da bi novi olimpijski stadion trebalo da bude reprezentativni objekat, simbol grada a moguće i cele zemlje - kao takav, on bi, bar psihološki, trebalo da pripada svim građanima.

Više od sporta  

Iako je suština olimpijskih igara takmičenje i druženje među sportistima, one su već odavno, može se reći, sigurno od berlinskih igara 1936. godine, više od sporta. One su pozornica na kojoj se demonstrira moć država i šalju poruke svetu o sopstvenim mogućnostima, ne samo kada je u pitanju dubina državne kase zemlje domaćina, ili u slučaju Tokija, i dubina džepa građana, već i stepen njenog tehnološkog razvoja i političke stabilnosti.

I na prvoj letnjoj olimpijadi koju je Japan organizovao još pre pola veka, kao fizički dokaz ekspresne posleratne obnove i ekonomskog razvoja, svetu su prikazana brojna inženjerijska i tehnološka dostignuća te zemlje, poput višespratnih autoputeva i u to vreme najbržeg voza na planeti "šinkansena".

Kada je olimpijada 2020. u pitanju, japanska vlada već je objavila velika dodatna ulaganja u kibernetičku industriju, kako bi sportiste i goste u Tokiju 2020. dočekala i armija čudesnih robota inofrmatora, recepcionera i zabavljača.

Kuda idu olimpijske igre?

Za zemlju domaćina, dodela organizacije olimpijskih igara, najvećeg (nad)sportskog događaja na svetu, nesumnjivo predstavlja važan izraz poverenja od strane međunarodne zajednice i veliku čast. 

Olimpijske igre, ako se pažljivo isplaniraju i sprovedu, mogu da, pored međunarodnog prestiža, donesu i značajan profit, kroz reklame, televizijska prava i rast u turističkim posetama. Nemala je i indirektna ekonomska dobit koja se kasnije javlja zahvaljujući poboljšanoj infrastrukturi, naročito saobraćajnoj mreži. Nova sportska borilišta daju i znatnu prednost domaćim sportistima u njihovim pripremama za buduće okršaje.

Ali, bitka za prestiž poslednjih decenija otima se kontroli i kroz, racionalno gledano, neopravdane megalomanske projekte se sve više približava jednoj formi ekonomskog samoubistva.

U uslovima ekonomskog i političkog rivaliteta sa susedom Kinom, koja je 2008. organizovala velelepnu priredbu u Pekingu, nova olimpijada u Tokiju, mogla bi da se pretvori u "igre taštine", u kojima jedna država, upumpavanjem neverovatnih suma novca i preko svojih realnih mogućnosti, nastoji da dokaže kako je moćnija ili bolja od druge. Ovo, naročito, kada se ima u vidu da je japanski javni dug 210 posto bruto društvenog proizvoda, viši od grčkog, a budžetski deficit blizu sedam procenata.

U trci za prestiž i u odmeravanju ekonomskih snaga, lako u zaborav može biti potisnuta pouka iz prošlogodišnjih protesta u Brazilu koja govori o tome šta se može desiti kada se novac građana prekomerno utroši na izgradnju sportskih stadiona umesto na vrtiće, škole i bolnice. I sama Zemlja izlazećeg Sunca je za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu 2002. izgradila sedam ogromnih, skupih stadiona na kojima je odigrano po tri, četiri utakmice, i od kojih većina od tada kroz troškove održavanja konstantno generiše gubitke i funkcioniše kao tesna omča oko vrata lokalnih vlada, koje pri tom još nisu otplatile ni prvobitne kredite za izvođenje građevinskih radova.

Ako zaboravi to iskustvo i zanemari lekciju iz Brazila, Japan bi i posle olimpijade 2020, kao i posle mundijala 2002. godine, mogao da nastavi da bude zemlja sa najnovijim i najimpresivinijim stadionima i najskučenijim i najneudobnijim stanovima na svetu.

Ono što bi pre svega trebalo da brine sve gradske uprave koje imaju uloga domaćina velikog sportskog događaja, ne bi trebalo da bude utisak o stadionu i ceremoniji otvaranja, već da li će i u kojoj meri, zarad par nedelja opijenosti uzbuđenjem i nacionalnim ponosom, građani utonuti u mamurluk koji će trajati godinama, a možda i decenijama.