Проблем европске и српске кошарке – Евролига тежи затвореном кругу, али не схвата шта све губи

Када сам писао о негативном утицају страних играча на српску кошарку (овде можете прочитати тај текст), почевши од Црвене звезде и Партизана, па све до Младости, Колубаре, Новог Пазара, Динамика, Слоге и на крају највише – репрезентације Србије, само се загребала површина проблема који влада у читавој Европи.

Евролига, као најјаче европско кошаркашко такмичење, у великој мери утиче на тај проблем, а њене најновије одлуке су још једном потврдиле и истакле смер у којем се кошарка на Старом континенту креће.

На недавно одржаном састанку Управног одбора Евролиге, донета је одлука да берлинска Алба добије двогодишњу лиценцу за учешће у елитном такмичењу, док су пред добијањем дугогодишње "А" лиценце екипе Бајерна и Асвела.

То значи да ће наведене три екипе имати осигурано учешће у Евролиги, без обзира на резултате и издања против осталих европских клубова, али исто тако и без обзира на успехе или неуспехе у домаћем првенству

Европа без српске и југословенске кошарке – незамисливо

Како се прави затворен круг учесника Евролиге, све смо ближе томе да Србија, али и простор бивше Југославије, полако али сигурно губи место у кошаркашкој европској елити.

То звучи готово немогуће, знајући да је европска кошарка утемељена на успесима српских и југословенских кошаркаша и клубова, као и да је наша земља светски кошаркашки гигант, што је доказивала што кроз историју, што у данашњици.

Проблем је наравно уско везан за природе финансија, што је, обрни-окрени, увек кључни и пресудни фактор данашњице. Међутим, марширајући ка новцу и његовом обрту, Евролига и европски клубови не схватају шта све успут губе и просипају.

Финансијска стабилност је синтагма коју челници овог европског такмичења изнова и изнова помињу и која је звезда водиља ка успеху европских тимова, па се у тражењу те стабилности заборавља традиција, култура и успех нечије кошарке.

Поред очигледног губљења смисла регионалних и домаћих такмичења, говоримо о губитку великог броја талентованих играча, који или не добијају шансу у највећим европским клубовима или уопште немају додирних тачака са Евролигом.

Домаћи играчи на удару

Према истраживању портала RunRepeat (које детаљно можете прочитати овде), број минута који домаћи играчи проводе на паркету у Евролиги се у последње три сезоне смањио за чак 36 одсто у поређењу са прве три сезоне.

Број је још већи када се говори о играчима млађим од 26 година, пошто они проводе чак 66 одсто мање времена играјући за своје тимове.

Огроман пад у минутима домаћих играча бележе Турска и Италија (70 одсто), док једине две земље које дају више времена својим играчима данас него што је то био случај у ранијим годинама Евролиге, јесу Грчка и Француска.

Србија, која је одувек била водећа земља у давању предности домаћим играчима у Евролиги, то више није, пошто се све више окреће странцима.

У последње три сезоне, удео домаћих играча у српским клубовима у Евролиги је 51,7 одсто, што је пад од 31 одсто у односу на раније године.

То се у највећој мери одразило на младе играче, који не могу да дођу до изражаја у највећим домаћим тимовима, те се опредељују за алтернативне опције.

На подручју читаве Евролиге, играчи млађи од 26 година мање времена проводе на паркету – 66 одсто.

У Србији је то 62 одсто, па млади српски играчи играју само 21 одсто доступног времена.

Онда долазимо до проблема са репрезентацијом, узевши у обзир да домаћи играчи више не играју кључне улоге у многим домаћим али и европским тимовима.

Просути бисери

Лука Дончић је једно од највећих откровења и успеха Евролиге, али и наравно европске кошарке генерално.

Словеначки кошаркаш је парктично поникао у Реалу, са којим је први уговор потписао са 13 година, а за који је дебитовао са тек 16 година, чиме је оборио рекорд "краљевског клуба".

Неколико година касније, иако још увек тинејџер, Лука одлази за НБА лигу, где се већ у првим данима доказује као оформљен играч и личност, способан за огромне успехе. 

Дончић је тиме учинио огромну услугу европској кошарци, а примарно Евролиги, о којој се инстантно у већој мери прочуло и "преко баре" и причало као о "првенству одраслих, способних играча".

Након Лукине руки године у НБА лиги, огроман број играча из Америке се радије одлучио на прелазак у Европу, него ли развојну Г лигу или неку од земаља на Далеком истоку.

Европски кошаркаши имају, утисак је, никад већи утицај на најјаче клупско кошаркашко првенство на свету, али примећујемо шаблон да је све мањи број оних који су прошли кроз Евролигу до НБА.

Прошле сезоне, најкориснији играч НБА лиге био је Јанис Адетокумбо, који је у Европи играо за Филатлитикос, клуб у трећој грчкој лиги.

Најбољи дефанзивац био је Руди Гобер, који је пре Јуте играо само за Шоле у француском првенству.

Члан прве петорке и самим тим најбољи центар НБА лиге био је Никола Јокић, који је у Америку отишао из редова екипе Меге.

Још неки од примера европских играча који су у светски кошаркашки врх отишли или са колеџа или из клубова који нису учесници Евролиге су: Кристапс Порзингис, Никола Вучевић, Домантас Сабонис, Денис Шрудер, Лаури Марканен, као и некада Паркер, Новицки, Марчуљонис...

Што се тиче бројева везаних за играче који из Евролиге иду у НБА, током првих пет сезона, 33 играча су на драфт отишла из Евролиге, односно 53 одсто од укупног броја бираних Европљана.

Када причамо о последњих пет сезона, на драфту је бирано 13 евролигашких играча, што чини само 37 одсто бираних Европљана.

Сви на губитку

Евролига је тако у великој мери изгубила поверење скаута, пошто се доказује да играње у Евролиги није неопходно како би НБА тимови приметили европске "бисере". 

Бежање ка затвореном систему такмичења, поред поменутог губљења значаја домаћих првенстава у Европи, од којих би нека била угашена, представља проблем и унутар саме Евролиге.

У систему у којем свако има загарантовано учешће без обзира на резултате, може се очекивати велики пад у интересовању након неколико одиграних кола. Врло брзо ће се издвојити екипе које претендују на титулу, оне солидне које ће се борити за преосталих неколико места које воде у плеј-оф и екипе које немају шансе и такмичарски мотив.

Поред поменутог губљења идентитета клубова и учешћа домаћих играча, на удару може бити и интересовање публике и навијача, што се резултује и финансијски, а знајући да су финансије оно на чему се инсистира, челници елитног европског такмичења би морали да размисле о наредним корацима.