Проблем српске кошарке – странци гасе и терају домаће таленте

Пре самог почетка, оградио бих се да ово неће бити носталгични текст који ће да кука о томе како је некада све било боље него сада, већ текст о томе како би могла да изгледа будућност српске кошарке.

Трпи репрезентација

"Ланац команде" по којем се праве грешке је од раније јасан, познат и иде у оба смера: Организације-савези-клубови-менаџери-кошаркаши.

Хтели многи да признају то или не, како на клупском, тако и на репрезентативном нивоу, Србија бележи очигледан пад када су у питању резултати, али и број квалитетних младих играча.

Годинама смо се бусали у груди и хвалили домаћим играчима које су звезде наших клубова и репрезентације, као и бројним талентима који ће бити спремни за смену генерације, а реалност је постала нешто другачија.

На репрезентативном нивоу, Србија је у последњих пар утакмица доживела шокантне поразе од Грузије и Швајцарске, сложићемо се, селекција које нису кошаркашки гиганти.

Разлог тога јесу Фиба прозори, који због сукоба бројних организација, резултују неиграњем најквалитетнијих играча из НБА лиге или Евролиге.

Претходних пута када се то дешавало, Србија, за разлику од земаља у региону , као што су Хрватска и Словенија, али и остатка Европе, није имала већих проблема, јер је база домаћих играча била поприлично квалитетна, а ти кошаркаши су били битни шрафови у својим клубовима.

Овог квалификационог прозора то није случај.

Поред тога што се десила промена на позицији селектора, као и чињенице да није било превише времена за уигравање потпуно нове екипе, српски кошаркаши су у великој мери подбацили, а разлог тога може бити улога у клубовима у којима играју.

Србија ове године у НБА лиги има шесторицу сјајних момака и кошаркаша, генерацијских талената (Никола Јокић, Богдан Богдановић, Немања Бјелица, Бобан Марјановић, Ален Смајлагић и Алексеј Покушевски), као и деветорицу у Евролиги (Василије Мицић, Никола Милутинов, Никола Калинић, Вања Маринковић, Стефан Јовић, Владимир Лучић, Марко Гудурић, Немања Недовић, Владимир Мицов), плус кошаркаши који наступају за Црвену звезду.

Утисак је да када буде остала без поменутих играча, да ли због Фиба прозора, да ли због смена генерација, која је неизбежна, Србија није спремила нову туру квалитетних кошаркаша.

Проблем тога јесте огроман број странаца у нашим клубовима.

Странци од АБА лиге, до КЛС-а

Лендри Ноко је чак девети којег је Црвена звезда потписала ове сезоне, а заједно са Партизаном, бројка страних играча стиже и до 15, а делује да се "вечити" неће на том броју дуго задржати, пошто се помиње да би још двојица требало да стигну у Партизан.

Говоримо о чак три петорке играча који су за велики новац дошли у српске клубове и којима се углавном подређује игра.

Упркос већем броју странаца, утисак је да се резултати и успеси највећих српских клубова нису побољшали.

Пре десет година, Партизан је остварио највећи клупски успех српске кошарке у новијој историји, пласиравши се на фајнал-фор Евролиге.

Потпуно нестварно из данашњег угла делује то што су црно-бели то успели са три странца (Робертс, Меккејлеб, Весели), који су неоспорно доносили превагу, али су били праћени одличним и квалитетним домаћим играчима, који су имали подједнак статус и привилегије у тиму.

Са друге стране, Црвена звезда је не тако давно успела да избори пласман у четвртфинале Евролиге, а међу осам најбољих екипа у елитном европском такмичењу, нашла се такође уз помоћ три страна кошаркаша (Милер, Цирбес, Кинзи).

Данас, Партизан са петорицом странаца се грчевито бори за место које води у плеј-оф АБА лиге и игра Еврокуп, а иако су прошле сезоне били фаворити за освајање другог по рангу такмичења у Европи, ове сезоне су изгубили тај статус, па ће покушати из сенке да изненаде остале.

Црвена звезда се са друге стране бори у Евролиги, али ни девет странаца колико их је укупно било у досадашњој сезони, нису превише помогли у елитном такмичењу, па је српски клуб ближи дну табеле него ли местима које воде у плеј-оф.

Пре растанка са тренером Обрадовићем, појавио се и проблем у виду статуса домаћих играча, па остаје питање и да ли у српским клубовима владају двоструки аршини, они за странце и они за наше играче.

Тржиште играча, како у осталим спортовима, тако и у кошарци, у великој мери се променило, те тако веома квалитетног странца, који ће бити лидер и мозак екипе, не можете довести испод неких 300 хиљада евра по години, па тако већи број странаца црпи огромна средства из буџета.

Два највећа српска клуба су вечито под притиском резултата, због чега млади и талентовани српски кошаркаши ретко добијају прилике, па смо тако ове сезоне остали ускраћени за веће минутаже и партије Трифуновића, Тарлаћа, Ускоковића, Симанића, Раданова и других.

Менаџери коло воде

Ситуација је слична или још гора у региону, па остаје питање да ли је оно што се сматрао непресушни извор талената на простору бивше Југославије, а поготово Србије, ипак пресушио, па у недостатку квалитетних талената, клубови морају да ангажују странце.

Огромну улогу у свему томе играју менаџери. Људи који у великој мери утичу на изглед српских клубова, створили су своју империју и монопол играча, којима управљају и вуку конце у бројним клубовима.

Велику кривицу тога сносе и сами клубови. Скаутинг службе готово да више не врше функцију, па уместо да се уложи мало већи напор и неоткривени бисери траже у знатно млађим селекцијама, тимови се опредељују за препоруке менаџера и играче који доносе инстант "квалитет".

Тако имамо ситуацију да поред тимова у АБА лиги, чак и екипе које се такмиче у нижим ранговима (КЛС), имају странце. Младост из Земуна има пет иностраних кошаркаша, Нови Пазар четири, двојица су у Динамику и Вршцу, а има их и у Колубари, Слоги, Слободи, Тамишу...

Долазимо до приче да се некадашњи центри српске кошарке, који су нашој земљи, Европи и свету понудили највеће играче, полако гасе, па играчи који немају "леђа" у виду менаџера или неких других "комбинација", губе стрпљење у Србији, радије опредељују да играју у иностранству.

Полако - али сигурно, кошарка у Србији улази у веће проблеме, како на клупском, тако на репрезентативном нивоу.

Први потез у решавању проблема је знати и признати да проблем постоји, а потом покушати нешто урадити по том питању.

Решење не сме бити додељивање српског држављанства страном кошаркашу, како би онда он могао да игра у Купу, а потом можда и заувек напустио Србију.

Остаје нада да ће челни људи Кошаркашког савеза, као и самих клубова, у неком наредном периоду отворити очи, прихватити реалност и донети добре одлуке за добробит српске кошарке.

Наравно, кривица је и на самим играчима, који не смеју престати напорно радити, бити стрпљиви, професионални, на сваком кораку представљати Србију и њену кошарку на прави начин и знати да до успеха, не сме бити пречица.