Филиповски: Веган сам, волим психологију,учим се умерености

На самом почетку разговора тренер Партизана открио је и да је његово име Саша, а не Сашо.

"Вероватно родитељи нису знали да ли ћу бити мушко или женско, па су ставили Саша. То је женско име у Словенији, а свуда на Балкану и Русији је мушко. Тако да сам ја Саша и мушко", објаснио је Филиповски на почетку интервју за клупску телевизију.

Филиповски је истакао да велику љубав има према храни, као и да је више од једне деценије вегетаријанац.

"Ми који радимо стресан посао, морамо много да радимо на себи. Издувни вентили су много важни. Лагао бих кад бих рекао да не волим да једем. Нисам овакав од ваздуха, мислим да сам најдебљи веган на свету. Већ 12 година сам вегетаријанац, а две године веган. Имао сам 124 килограма, сада сам спустио на 105, али иде полако доле".

Како каже , док је одрастао у Македонији увек је било да љубав иде кроз желудац.

"Не би то требало тако, што кажу: Не живи да једеш, него једи да живиш, али то још нисам научио. Још сам ученик живота и морам да научим да једем паметно. Најдебљи сам веган на свету. Ако једеш воће и поврће, не значи да је здраво ако је превише. Ја сам доказ, учим се да нађем умереност, јер је то најважније. И у тренингу и у животу", рекао је Филиповски.

Филиповски је изјавио и да му је посебно интересантна психологија, да воли квантну физику и да је о томе много читао и прошао много семинара.

"Човек као биће није само социјално биће, већ има унутар себе много сакривених моћи. Бавим се медитацијом, већ 20 година учим. Последњих неколико година медитирам дневно бар једном, до два пута по 20 минута. Ишао сам на семинаре. Зашто сам то тражио? Човек коме добро иде у животу никад не тражи унутрашњу срећу или мир", рекао је Филиповски и објаснио:

"У животу сам се много селио, прошао различите дечје болести, имам развод брака иза себе. Било је успона, падова, успеха и неуспеха. Увек ме интересовало како човек да нађе свој мир. Да не морају други да буду криви - председник клуба, новинари, играчи. Зашто тражити изговор ван себе да бих био срећан. Али дошао сам до одговора да једноставно да је само човек сам одговоран за своју срећу. Почео сам много да радим на себи, копам по мислима, осећањима. Све је за некога лек, за некога отров. Прихватио сам ово као начин живота. Волим природу, тако да ми то тренутно недостаје. Размишљам о себи, радим на себи, то преносим на своје играче".

Обајснио је и колико је тај унутрашњи мир важан за остваривање врхунских резултата.

"Знамо да су сви највећи успеси у спорту постизани у оптималним условима. Каже се неко идеално спортско стање, када је играч максимално концентрисан, мотивисан, страстан а и миран, да нема превелике еуфорије ни депресије. Када имаш унутрашњи мир, ти си брз, правиш праве одлуке, имаш јасну слику. То су моменти када спортисти долазе до врхунских резултата", рекао је Филиповски.

"Да се поклопи, да је код куће мир, да деца нису болесна, да родитељи и ташта не утичу на његов мир. Да је физички спреман и да правилно размишља о утакмици, да је растерећен и онда експлодира и направи добар резултат. Сви спортисти, као и сликари, музичари, имају то медитативно стање максималне креативности. Када долазе најбољи резултати, али ми не знамо свесно да дођемо до тих стања, и да свесно продукујемо и креирамо то стање. Мало је тих најбољих који могу мало да осцилују и да су мајстори да владају собом и својим мислима и емоцијама. Да су стално у миру и креативној енергији."

Поред физичког тренинга, Филиповски је истако да спортисти морају да "тренеирају и главу".

"Као што се тренирају мишићи, долази до замора и микро повреда, па у регенерацији мишић расте. Тако и у глави. Нервозни смо, фрустрирани, боли нас глава, секирамо се. Баш у тим ставрима је шанса да човек психички напредује. Зато је веома важна психологија у спорту. Битно је да људи схвате то и да раде на себи. Ми само преко свести можемо себе да мењамо, а то није ни мало лако."

Упитан је и како цела ова прича о психологији изгледа младим кошаркашима.

"Млади играчи мисле да се срећа купује. Да су моћ, слава и паре важни... Па на крају дођу и виде да са тим парама покушавају да купе срећу и мир, а не успева им. Сат могу да купим, време не могу. Секс могу да купим, љубав не могу. Пријатеља не могу да купим, колеге могу да водим на вечеру и да частим и да их имам колико хоћу. Дом не могу да купим, кућу могу. То су ствари које сам схватио и рекао да сам само ја одговоран за мој унутрашњи мир. Не могу да мењам друге људе, сви смо одговорни за себе. Покушавам то да пренесем играчима."

Каже да носи "маску" и да не воли да се различитим људима удвара, јер би у том случају био неко други.

"Желим да будем оно што јесам. Кад сам долазио овде знао сам да људи много желе, да имају очекивања. Схватио сам једну ствар. На овим просторима ако погледамо историју било је много ратова и много љубави. Зато што је овде много страсти, а то је једна духовна компонента која може човека да направи великим уметником и књижевником, архитектом, мајстором, а истовремено великим ратником. Та страст се на овим просторима види као велика животна енергија, причају страсно, свађају се, љубе се."

Једно од питање било и са каквим циљевима и амбицијама је дошао у Партизан.

"Себи сам поставио као циљ да све што сам научио у свим сферама живота да пренесем на тим. Ја волим филозофију - корак по корак. И пут на хиљаду миља почиње са првим кораком. Покушавам да пренесем на играче да ако смо већ ту два сата, онда морамо да имамо максималну посвећеност и мотивацију. Време не можемо да вратимо, тренутак који је сада ту је најважнији. Прошлост води у фрустрације, као и будућност. Тренутак сада је најважнији и то покушавам да пренесем играчима. Да је максимални фокус на тај тренинг, па регенерација, па прва утакмица. Да не размишљају превише назад или унапред... Живот је на ивици понора, ако превише гледаш назад пашћеш", закључио је Филиповски.