Пиксијева Србија лети Митровићевим крилима, спречен кикс и дизање руку од репрезентације

Изузетно тешку, тврду, напорну, чудну и битну утакмицу одиграла је Србија у Бакуу против Азербејџана.

Противник је у првом колу против Португалије доказао да је тврд орах на који се лако може сломити по који зуб и остати без по којег бода.

Знало се да Србију чека ново "рударење", шаховска борба и безброј дуела са противником који ће се првенствено бранити како зна и уме, да је чека дугих 90 минута да докаже и на терену да је боља и оствари три битна бода.

Азербејџан нас је традиционално добрано намучио, изнервирао и натерао да се питамо јесмо ли ми уопште достојни врха европског и светског фудбала. 

И добро је кренуло у том изазову. У раној фази меча, Тадић је на себи својствен начин одлично пронашао Митровића, а овај толико рутински и једноставно затегао лопту и послао је иза леђа голмана домаће селекције.

Деловало је као да су изабраници Драгана Стојковића поптуно свесни лимита противника и формуле којом се такав противник побеђује.

Србија је до гола, а онда и мало после тога, играла онако како треба и имала конце утакмице у ногама.

Сигурно у предаји лопте, грађење из задње линије, једноставна, али смислена додавања како би се лопта послала креаторима, а они онда са једним или два квалитетна потеза, избацили одбрану противника из комфорне зоне, стекли предност и онда ту предност у завршетку акција користили.

Међутим, по ко зна који пут и из ко зна ког разлога, Србија је кренула са грешкама и огромним осцилацијама у игри.

Азербејџан је своју игру заснивао на одбрани свог гола, те када су га примили, морали су да изађу из шаблона и почну да експериментишу и раде ствари из резервног плана, а далеко од тога да су способни за тако нешто.

Уместо да то искористи да направи предност, створи више шанси, постигне бар још један гол и потпуно буде кројач своје судбине, Србија је дозволила супротни сценарио.  

Иако је имала лопту више у ногама и била опаснија по гол ривала, наша селекција је почела да греши у базичним стварима, губи лопту, али и самопоудање.

Како је време пролазило, а поготово након примљеног гола, примећивала се огромна доза притиска и нервозе, која се одразила у несигурности у ногама и у глави, па су се лоше ствари могле наговестити.

А када се прича о примљеном голу, невероватно је да су "орлови" директно помогли противнику код сваког примљеног гола у овом квалификационом циклусу. 

Познато је да су екипе које је водио Драган Стојковић увек бар мало кубуриле у одбрани, али то не би смео да буде случај и у репрезентацији, која је богата веома способним и талентованим играчима на тим позицијама, па ће "орлови" морати да пораде на дефанзиви и концентрацији у истој.

Репрезентативни фудбал је ипак веома специфичан и у великој мери се разликује од клупског, па тако и најбоље и најквалитетније репрезентације често не играју маестралан, течан и диван фудбал за гледање, те оправдавају увек улоге фаворита.

Далеко од тога да је Србија изгледала и играла лоше, или остварила лош резултат, али за разлику од оних најбољих и најквалитетнијих, Србија нема простора за кикс, пошто их је привше начинила у претходних много година. 

Да до тог кикса, који би за собом покренуо лавину и терет који би чисто сумњам наши репрезентативци изнели, постарао се најбољи стрелац у историји ове земље.

Митровић је по ко зна који пут показао да фудбал може изгледати као најлепша и најједноставнија игра на свету. Први гол постигао је десном ногом уз два контакта, други левом уз један и тако запечатио три бода против Азербејџана.

Мора се нагласити и огроман допринос Сергеја Милинковића Савића, који је највероватније после "Митрогола" био најбољи играч на терену.

СМС је током читавог меча најбољи начин доказао колико је "обрада" лопте битан фактор модерног фудбала, уз тајминг и исправност доношења одлука, те у великој мери оправдао милионе који стоје поред његовог имена на тржишту фудбалера. 

А Митровић, ради оно што најбоље зна и уме. Тресе мреже у дресу репрезентације и не намерава да стане. 

Пети гол у три утакмице квалификација и 31. у последња 32 сусрета у националном тиму су заиста нестварна статистика и скромно је рећи да Митровић на леђима носи целу репрезентацију и да је највише заслужан за великих седам бодова у три меча.

Узевши у обзир да то ради играч који се нашао на највећем удару критика након партије и промашеног пенала против Шкотске у квалификацијама за Еуро, као и изузетно лошој минутажи и клупској форми, то даје посебну драж и величину Митровићевог успеха.

Србија је дошла до друге победе, а у три утакмице у квалификацијама за Светско првенство не зна за пораз.

Драган Стојковић Пикси нема магични штап, па не треба још увек гуглати колико коштају карта и смештај за Катар и ко ће нам бити противник у групној фази на СП.

Ипак, оно што је неминовно - у Србији су приметне промене, везано је пар утакмица са повољним резултатом, а све то је довољно да самопоуздање порасте, атмосфера заврели и да се изгради репрезентација која напокон делује као колектив и тим, а не скупина индивидуа.