Марадона, народни шампион којег је само Дијего могао да дрибла

Како се постаје Највећи?

Дијего Армандо Марадона је одговорио на то питање пре неких 35 година.

Што се мене тиче, он је спојио титуле Највећег и Најбољег. По светској кући фудбала није – Фифа је ипак сматрала да је Најбољи Пеле. Али то на крају крајева није ни важно.

Нико не оспорава да је Марадона Највећи.

А по чему се Највећи препознаје? Можда по томе што би вероватно већина тренера и фудбалера у сваком, па и најмоћнијем фудбалском колективу на свету, колико јуче дала "десетку" Марадони да је понесе на терену, у својој шездесетој години, само ако би је пожелео. Нико се не би обазирао на то да је већ оронуо, да има вишак килограма, да су године порочног живота оставиле своје последица, да уосталом има шездесет година.

Када је неко Највећи, то се не доводи у питање.

Још памтим утакмицу када се Марадона опраштао од фудбала. Играна је на препуној Бомбонијери у Буенос Ајресу, окупљени су сви они играчи које је Дијего пожелео на терену. А он је тада деловао као наш домаћин, као неко ко нас је позвао у свој дом, на славу, само што му је дом један од највелелепнијих и најзначајнијих фудбалских терена на свету, а нас су десетине или стотине милиона, што на трибинама, што пред телевизором.

Рођен за "десетку" 

И тада, већ у петој деценији живота, Марадона је играо фудбал, комуницирао са публиком, шалио са саиграчима и онима који су били изабрани да му буду противници. Тако је изгледао и у најбољим данима. Он је био домаћин на сваком терену на ком се нашао, сублимирајући фудбал у својој игри, било да је реч о беспрекорној техници, убитачном шуту, хируршки прецизном пасу, изузетном позиционирању без лопте.

На којој је позицији играо Марадона? Па, Марадона је играо фудбал који као и сваки спорт са лоптом захтева да играчи имају одређене позиције само онда ако имају нека ограничења. Марадона их није имао. Носио је број "десет", а то у фудбалу значи да зна све.

Постоје одређена чворишта у историји која рађају Највеће. Можда Леброн Џејмс или Кристијано Роналдо нису имали среће да се појаве у правом тренутку, али пре ће бити да су имали среће да су се пре њих појавили Мајкл Џордан и Дијего Марадона.

Као што је Мајкл Џордан био најбољи кошаркаш тачно у оној ери када је НБА кошарка постала глобална, и када су се сви они који нешто знају о том спорту сакупили прво на олимпијади у Барселони, а потом и на америчким паркетима, да се огледају, тако је и Марадона био спона између периода када су се фудбалом бавили они који добро играју лопте и они који су озбиљни спортисти.

Звездина "звезда" 

Истини за вољу, претварање фудбалера из лопташа у атлете кренуло је нешто пре Марадониног времена, али он је био та карика која је недостајала између периода када је фудбал био спорт потеза, луцидности и трика, и овог сада, када је спорт снаге и брзине, комплексне тактике и технике развијене до аутоматизма.

Исто тако фудбал је у Марадонино време био другачији, клубови су и даље били локални а репрезентације су и даље биле националне. Тешко је објаснити колики је значај носило освајање Светског првенства у тренутку када практично само Аргентинци навијају за Аргентину јер остали имају своје репрезентације и нечему се надају, или донети титулу у Напуљ у периоду доминације клубова са богатог севера.

Зато је навијачима Црвене звезде толико значио онај гол који је у Београду против нас постигао Марадона јер је тада Звезда била клуб у игри са Барселоном, чији је дрес он носио, а није служила европским гигантима да се загреју, пре него што цео свет, укључујући и данашње Звездине навијаче, подели своје симпатије између Реала, Барселоне, Манчестер ситија и Јувентуса, и настави да прати сезоне навијајући за ове глобалне брендове који су само још на папиру фудбалски клубови са седиштем у неком граду у некој земљи.

Звезда полувремена 

Пре доласка у Европу, Дијего Армандо Марадона играо је за два клуба – Архентинос јуниорс и Боку јуниорс. То је период када су играчи имали среће ако су могли да живе од фудбала, Аргентина је била у транзицији из диктатуре чији је авантуризам на крају скупо платила ратом на Фолкландским острвима у демократију.

То је био период економске кризе и тешког стања у друштву, а мали Дијего је после почетака у локалном клубу Естреља роха (Црвена звезда) већ као дечак кренуо да наступа на стадионима са сениорма, прво тако што је забављао публику на полувремену, изводећи трикове са лоптом.

Првологашки деби остварио је непосредно пред шеснаести рођендан и провео је пет сезона у дресу Архентиноса. Иако је Ривер плата нудила боље услове, Марадона за четири милиона долара прелази у Боку јуниорс, клуб за који је одувек навијао.

Марадона је два пута у каријери обарао рекорд по висини трансфера за неког играча. Морамо имати на уму, тада тај рекорд није имао данашњи смисао – данас онај са најновијим трансфером обара рекорд независно од талента. У Марадонино време таква инвестиција у играча дешавала се ретко и значила је пуно.

Зато је јако важно нагласити колики је значај доласка Дијега Марадоне у Барселону за тадашњи рекорд од седам и по милиона долара. Рекордна сума и одлука да престижно и веома цењено место једног од два странца у постави тако великог клуба добије баш Марадона, делује непојмљиво за данашње стандарде када играчи мењају клубове у стварности чешће него у менаџерским компјутерским играма.

Превелика стихија за Барселону 

Барселону је предводио чувени аргентински тренер Сесар Луис Меноти, а Марадона се врло брзо показао као играч који добија важне мечеве, елиминационе утакмице и оне најважније – дербије са Реалом.

У те две године, Марадона је успео да доведе Камп ноу али и Сантијаго Бернабеу до усијања. Постигао је спектакуларан гол против Реала, после ког су му аплаудирали навијачи противника, заразио се хепатитисом и задобио прелом после бруталног старта Андонија Гоикоечее.

Сматра се да је масовна туча коју је после једног Гоикоечеиног старта започео на финалу Купа Краља против Атлетик Билбаоа била тачка када је клуб схватио да са њим више не може да изађе на крај и да је у том тренутку постао стихија коју чак ни каталонски великан не може да контролише.

После хаотичне две сезоне у којима је одиграо 58 утакмица и постигао 38 голова, Марадона напушта Барселону као херој чије кључне партије и потезе тек треба достићи.

Све до Месија, Барселона је тражила новог Марадону, у Аргентини, били су ту и Рикелме и Савиола и разни. Спој Лионела Месија и Пепа Гвардиоле коначно им је дао оно што су желели, Марадону за целу породицу, од 7 до 77 година.

За то време, поново као најскупљи играч на свету, овог пута за десет и по милиона долара, Марадона одлази у Наполи, тамо где су људи навикнути на мало пикантније укусе. Шпанија је била земља у којој је транзиција из франкизма у демократију била успешно приведена крају, свакако било је то превише мирно место за Дијега.

У Италији је поново нашао себе. Земља у сталној политичкој кризи и њена најсиромажнија и најхаотичнија тачка били су идеално место за Марадону.

Краљ Напуља 

Као у Аргентини, тако је и у Напуљу, Марадона коначно могао да буде месија и бави се оним што је тим људима не најважнија споредна ствар на свету, већ једина ствар у којој могу наћи неку радост.

Наполи који данас знамо, са плејадом асова и увек надомак титуле у Серији А заправо је Марадонина заоставштина. Клуб који је он затекао тада је имао тек добру вољу да покуша и супротстави се Милану, Јувентусу, Интеру и Роми.

Марадона је већ после две године подигао Наполи на врх италијанског фудбала. Криза и тензије у земљи су беснеле, а он је постао симбол јужне Италије и њеног јединог правог успеха у том периоду.

После лета када је Аргентини донео Мундијал, у сезони 1986/1987. и Наполију доноси титулу. Тиме стиче статус божанства у овом граду, славље се преноси на улице, а он неким догађајима од тада се и дан-данас испредају легенде.

Нову титулу Наполију доноси у сезони 1988/1989, и до краја свог останка тамо у витринама клуба нашли се још и један Куп УЕФА, Куп Италије и Италијански Суперкуп.

Боравак на југу не може проћи без мафије и већ у то време се шушка о Марадониним присним односима са локалним босовима, све су чешће утакмице на које не долази због некаквих назеба и ситних повреда, а упоредо организује и систем приватног тестирања на кокаин који конзумира у великим количинама.

Систем избегавања допинг контроле је био толико развијен да је Марадона касније тврдио да му је позитиван тест намештен јер су његови лаборанти тврдили да је чист.

Живот у офсајду

Прича са кокаином кренула је још током боравка у Барселони 1983. године, а Марадона је разбио цео систем алтернативног спортског живота. После утакмице у недељу лумповао би до среде, а од четвртка би онда поново кренуо да се припрема за спорт и у недељу би био спреман за терен.

За разлику од данашњих асова који "нит се шију нит се парају" и делују препарирано, Марадона је био човек склон гојењу, са метаболизмом који је сам по себи захтевао начин живота који је много пажљивији од оног који је он водио.

Суспензија због конзумирања кокаина није била сасвим неочекивана. Италијанска штампа је већ наговештавала да Марадона води порочан живот. Међутим, чак и таква срамотна афера није смањила Марадонину славу, она је само показала да се иза божанства ипак крије неко са свим људским слабостима које ни највећи успеси нису успели да суспрегну.

Завршни тријумф Дијега Марадоне у Напуљу збио се 1990, када је на Светском првенству део Италијана са југа радије навијао за њега него за Италију.

Кад је реч о националном тиму, Марадона је учествовао на четири Мундијала. Први је био 1982. у Шпанији. Аргентинци су били браниоци титуле из 1978. године. Прву утакмицу су играли на Камп ноу, на ком је каталонска публика први пут видела своје ново појачање. Марадона није показао много, можда зато јер ово још није био "његов тим", било је ту ветерана из генерације која је освојила титулу док су Холанђани у финалу гледали у митраљезе полиције из војне хунте.

На следећем, Марадона је био кључни играч и донео је Аргентини титулу. На истом првенству постигао је најлепши гол у историји Мундијала, и најспорнији, и све то на психолошки најтежој утакмици, против Енглеске, која је неколико година раније војно поразила Аргентину. Био је капитен репрезентације, одиграо је сваки минут на првенству, постигао пет голова. Тада се десила "божја рука", тад се десило рођење Највећег, у Мексику, на сајму свега најбољег што фудбал може да понуди.

Последња шанса за СФРЈ 

Светско првенство у Италији било је малтене на домаћем терену због сиромашних Италијана са југа који су Марадону више видели као свог представника него саму италијанску репрезентацију.

Ми ћемо памтити тај шампионат по пеналу који је Ивковић одбранио Марадони и пенал серији коју смо ипак изгубили. Његов промашени пенал можда је био последња шанса да се спасе СФРЈ и пружио нам је. Нисмо је искористили. Аргентина је дошла до финала и изгубила од Немачке.

Следећи Мундијал био је последњи за Марадону. После сезоне у Севиљи коју можемо сматрати последњом такмичарском у његовој каријери, и помало потцењеном ако узмемо у обзир снагу те екипе и оно што је тамо пружио, Марадона има бљеске луцидности у групној фази, али онда изнова бива суспендован и то због ефедрина.

За разлику од кокаина, који је узимао ради забаве, ефедрин је већ заиста служио као очајнички покушај да се некако врати у форму. Аргентину је ово уздрмало и испали су у елиминационој фази иако су испрва изгледали добро са новом генерацијом добрих играча попут Батистуте и Симеонеа.

Када је Марадона дискваликифован са овог Мундијала, аргентински фудбалски аристократа Фернандо Редондо рекао је, "Дијего, тражили смо те свуда по терену, али тебе није било."

После овога, Марадона је одиграо још мало такмичарског фудбала у Бока јуниорсу. И даље је ту било мајсторија, али није више било повезане и континуиране игре на високом нивоу.

Године 2001. одиграо је онај опроштајни меч о ком сам говорио.

После свега овога, Марадона је остао глобална звезда, повремено се бавио спортом као функционер или тренер, али на месту селектора Аргентине показао је да због величине свог дара није баш научио да осталим играчима који нису такви генији треба мало више помоћи. Тако је 2010. са јаком екипом Аргентина доживела крах на првенству у Јужној Африци.

Левоноги и Левица

Надаље, Марадона је наставио да говори ван терена, стварајући конфликте, бранећи част, градећи читав лични критеријум избора најбољег играча, коначно заступајићи чврст антиимперијалистички став иако је почео симпатишући десни либерализам Карлоса Менема, једног од најзначајнијих демократских председника Аргентине. Касније, међутим, Уго Чавез и Фидел Кастро постају Марадонини политички узори.

Не могу се набројати филмови и песме инспирисани Марадоном, нити се могу набројати људи којима је он био први спортски херој и остао отелотворење фудбала у његовој најчистијој форми.

Сада када га више нема, више нема ни дилеме ко је Највећи. Када је Фифа правила избор за најбољег играча века, народ је гласао за Марадону, а онда је формиран некакав комитет који су чинили спортски радници и новинари и они су изгласали Пелеа. Пеле је тако поделио ту титулу са Марадоном, кад је већ није могао добити на гласању.

У филму "Роки" смо научили да у борби постоји победник ког ће одредити нокаут или процена судија, али да и гледаоци бирају свог шампиона. Народ је изабрао Марадону.

Данас нас је напустио Народни шамион.

Тражићемо га по терену кад год нам буде тешко, али га више никада нећемо наћи.

Збогом, Дијего.

Збогом, златни дечаче.