Предивни ум једног лудака (трећи део)

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

Нико се није родио као суперхерој. Сваки суперхерој има причу о свом настанку. Код сваког постоји јасно одређен тренутак када је престао да буде део крда и када је постао јачи, бржи, храбрији, другачији. Увек је у питању нека траума. Некога уједе радиоактивни паук, некоме страда родна планета, а неко изгуби са 6:0 од Сан Лоренца у првом мечу групне фазе Копа Либертадорес.

Бијелса је патио.

„Затворио сам се у собу. Угасио сам светло, навукао завесе и схватио право значење израза који понекад олако користимо - 'Желим да умрем'. Бризнуо сам у плач", рекао је он. Сумњао је у себе, а то понекад заиста може да има осећај сличан преласку Шверер Густафа преко ножних прстију.

Када је дошао себи, дошао је и до закључка. Није отишао предалеко. Заправо, није отишао довољно далеко са својим идејама. 

Фудбал у Аргентини деценијама је био издељен на два дела. Прва честица је јако стара. Fútbol criollo и la nuestra, Ривер Плејтова La Máquina и Анђели са прљавим лицима, па све до Сесара Луиса Менотија који је освојио Светско првенство 1978. године. Ово је фудбал идеализма, лепоте и ћораве вере у исправност те лепоте.

Друга честица тек је нешто млађа, али подједнако је моћна и иде од Викторија Спинета, преко Освалда Субелдије и стиже до Карлоса Биларда, који је шампион света постао 1986. године. Anti-fútbol је зову, а она је прагматична, ефикасна и пакосна.

Менотизам и Билардизам су дефинисали аргентински фудбал, изломивши га на половине романтизма и опортунизма, инспирације и функционалности. Овај кјароскурни однос пореметио је Марсело Бијелса, створивши трећи пут. То је начин који се налази између ова два екстрема, а који опет некако успева да буде екстремнији од оба.

Бијелса својим фудбалом није освојио превише. Читава његова каријера испуњена је „замало победама". Освојио је Апертуру са Њуелсом 1990. године, као и Клаусуру 1992. године. Али, рецимо, током читаве 1991. године екипа из Росарија тријумфовала је у само девет мечева.

После армагедонског пораза у Либертадоресу, Њуелс је током остатка групне фазе ипак остао непобеђен. Прво су у нокаут фази избацили уругвајски Дефенсор Спортинг, а затим и Сан Лоренцо у четвртфиналу, победивши „сиклон" са 4:0 на свом стадиону. У полуфиналу су прошли поред колумбијске Америке де Кали после пенала, али их је на исти начин у финалу зауставио Сао Пауло, за који су тада играли Кафу и Раи.

Бијелса, изнурен теретношћу рада у клубу који воли, баш као и Гвардиола 2012. године, отишао је. Презахвални Њуелс касније је назвао стадион по њему. Освојио је још једну титулу са Велез Сарсфилдом, као и олимпијско злато са Аргентином. И то је све.

Где год би ишао, увек је било исто. Прво иде благо нелагодни период у којем се играчи привикавају на нове прохтеве и систем вредности. Онда постају величанствени, предивни, недодирљиви. Забезекнута Европа је гледала како Атлетик Билбао побеђује Шалке, Спортинг, а посебно Манчестер Јунајтед са увредљивом лакоћом.

То никада не траје дуже од шест месеци. Узрок није тешко назрети. Бијелсин фудбал је мучан за противнике, али је подједнако тескобан и за његове непосредне егзекуторе на терену, саме играче. Умор, физички, ментални и емотивни, доноси ентропију и све се распарча. Бијелса ће вас донети до врха, али тамо горе нема балустрада и пад је неминован.

Атлетик Билбао је убедљиво поражен у финалу Лиге Европе те године. Олимпик Марсељ је био спектакуларан, на путу да постане шампион Француске. Све док није престао то да буде. Спектакуларан и на путу. Завршили су првенство као четврти.

Фудбал је тај леп као мурано стакло. Фудбал је тај крхак као мурано стакло.

И необичан је, подоста. У несагласју са општим и прихваћеним. А врло је тешко привикнути се на нешто што одступа од парадигме.

Север није таваница света. Не постоји горе и доле у свемиру. Старе исламске мапе на врху су приказивале југ, просто јер се већина раних исламских култура налазила северно од Меке, па су замишљали како гледају горе (јужно) ка њој. Хришћанске мапе из истог периода су исток стављале на врх, јер је тамо био Еденски врт. Старим Египћанима исток је био на врху јер одатле долази сунце. Север је био постављен горе у Кини, али само зато јер је цар живео тамо, а сасвим је природно да он, када гледа своје поданике, то ради савијајући врат.

Дакле, потпуно је арбитрарно како је мапа усмерена. А опет, већ неколико векова мапе се израђују тако да је север неизоставно на њиховом темену. Због тога и ми свет видимо и замишљамо само тако постављеног и никако другачије.

Исто тако, не постоји један исправан начин играња фудбала. Постоје, међутим, неке норме чије устоличење је створило навику и очекивања. Када сви око вас раде нешто на исти или сличан начин, ви скоро престанете да верујете да други начин уопште постоји.

И то је оно што Бијелса ради. Скоро све ради другачије од осталих. Бијелса окреће свет.

Његов омиљени облик је 3-3-1-3. То је врло необичан систем која припада ионако ретко коришћеној фамилији формација са три централна бека. Средином осамдесетих је креирана. Карлос Билардо ју је користио са Аргентином. Немачка је са Францом Бекенбауером, а преко своје 1-3-3-3 и касније 1-3-3-1-2 формације, такође стигла до формације са три централна бека. Сеп Пионтек се њоме служио са Данском. Формације са три централна бека постале су основни део тактичке агенде многих екипа, али њихов век трајања потрајао је можда мало више од десет година, пошто су већ крајем деведесетих година престајале да се употребљавају. Један од разлога била је и перципирана бесмисленост играња са три дефанзивца против система са једним нападачем, пошто један од њих онда буквално нема шта да ради (један чува тог нападача, други иде у корекцију, а овај трећи слободно време може да искористи да поради на свом тену).

На Европском првенству 2016. године, са 24 екипе, две су играле са три централна бека (и једна на само једном мечу). Ретке су то формације.

Али посебно је редак протокол који Бијелса често прати када своје екипе овако поставља. Три централна бека обично значе пет играча у последњој линији, пошто су крилни бекови (wing бекови) заправо само врло офанзивни дефанзивци. Механизми кретања без лопте онда су или петочлани ланац (када се свих пет фудбалера помера уједначено и равномерно, чинећи једну целину) или осцилирајућа четворка. У овом другом моделу wing бекови, када је лопта на њиховој страни, излазе високо, док се парњак на супротном боку увлачи поред централних бекова и тако формира поменуту четворку у последњој линији. Читава скаламерија подсећа на Њутново клатно, а на Европском првенству ју је користила Контеова Италија.

Оно што Бијелса ради, и истински мало још ко, јесте последња линија у којој су три централна бека једино што постоји. То су заиста само три фудбалера у последњој линији, пошто крилни бекови корелирају са везним редом и његов су део. Артуро Видал је код Бијелсе, тако, понекад играо управо на овој позицији.

Дефанзивне кретње Бијелсиних екипа су такође нешто што није устаљено или ординарно. Он, видите, воли да игра одбрану човек-човека.

Одбрана човек-човека је скоро солецизам у фудбалу модерне епохе. Чак се сматра да је њена употреба, као и одређено изненађење, збуњеност и неприпремљеност противника, умногоме допринело победи Грчке на Европском првенству 2004. године. Зонска одбрана је норма. Човек-човека се примарно користи индивидуално. Чувају се одређени фудбалери због својих иманентних квалитета или се покривају одређене позиције - тако, у већини тимова, крила прате бекове као зао глас.

Али није одбрана оно што њега чини тако невероватним, већ напад. Бијелса жели да предвиди и предухитри сваку евентуалност на терену. Због тога инсистира да његов тим увек вуче први потез. Он то назива protagonismo. С ким год и против кога год да игра, код куће, на страни, на сунцу, на киши, на врху планине или на дну мора, Бијелса увек напада. Али, а ово је важно, то није претеривање. Он заиста увек напада. Без обзира ко имао лопту, Бијелсин тим напада.

Четири фазе игре - одбрана, напад, транзиција из одбране у напад и транзиција из напада у одбрану - су релативне. Могуће је бранити се у поседу, тиме што ће колективна позициона структура тима бити осмишљена тако да су фудбалери, и пре губитка лопте, савршено припремљени да бране свој гол. Жозе Морињо је посебно добар у овоме.

Такође, какав тип одбране употребљавате имаће директан утицај на предстојећи напад. Ако тим игра са позиционо оријентисаном зонском одбраном, у којој фудбалери своја кретања наглашеније базирају на својим саиграчима, лопту ће најчешће узимати у нижим пределима терена, пошто је ово нешто пасивнији модел. Контранапад ће зато почети даље од противничког гола, али ће бити стабилнији. Мноштво дефанзивних веза у тренутку узимања лопте постаје мноштво офанзивних веза, због чега је много лакше померати лопту ка голу противника и што даље од његовог контрапресинга.

На другој страни, уколико екипа игра са зонском одбраном оријентисаном на човека, сва је прилика да ће до лопте долазити у вишим подручјима игралишта. Ипак, а посебно ако је примена нешто агресивнија, фудбалери често прелазе међе својих иницијалних позиција, трудећи се да не буду предалеко противничким фудбалерима према којима базирају своје кретање и позиционирање. Дефанзивни блок онда постаје деформисан, а компактност све три главне врсте бива компромитована. Фудбалери, када освоје лопту, често су изоловани јер су им саиграчи предалеко. Уз то, увек је поред њих барем један фудбалер ривала (онај према коме су се оријентисали до малопре), тако да је јако тешко покренути стабилан контра или регуларан напад. Одбрана ≈ напад.

Међутим, са квалитетним пресингом ово преклапање различитих фаза игре постаје толико изражено да се оне онда морају сматрати једним бићем. Стварање адекватног притиска одузима противнику суверенитет одлучивања јер га приморава да се прилагођава и да модификује своје позиционирање и кретање, како би наставио да контролише лопту. Ова нова његова структура је слабија од претходне, а постаје све слабија како се пресинг одржава. На крају, када се лопта преотме (често на унапред одређеној, врло повољној локацији), ривал је остављен са врло непостојаном и неповољном структуром за одбрану гола, у каквој би био и након квалитетног позиционог напада. Пресинг = напад.

Валериј Лобановски је рани стегоноша пресинга (уз Ринуса Михелса и, наравно, Виктора Маслова), и он је овај сегмент игре поделио у три модела. Пуни пресинг је када екипа притиска противника дубоко на његовој половини. Полупресинг је исто то, али он почиње тек када противник пређе половину терена. И на крају, имамо лажни пресинг, односно случај да екипа делује намерачена да игра пресинг, али то заправо не чини. Тада само један фудбалер напада противника са лоптом, док остали мирују.

Модерније класификације пресинга нам казују да постоји високи (нападачки), средњи и ниски (дефанзивни) пресинг, зависно у којој трећини терена се дешава. Ове трећине се понекад секу на пола, па тако постоји високи нападачки пресинг, ниски нападачки пресинг, високи средњи пресинг, ниски средњи пресинг... Тренери те екстремније варијанте, које се одржавају у најдаљим кутовима територије ривала, користе само у интервалима. И то када их користе уопште. Ово је, претпостављате, превише зихерашки за Марсела Бијелсу. Он готово да никада не престаје са јурњавом.

„Трчање је разумевање, трчање је све", каже Марсело Бијелса.

А његове екипе трче ли трче... На мечу са Пари Сен Жерменом у његовој јединој сезони у Француској, судија је морао да понови извођење лопте са центра јер су играчи Марсеља, програмирани да јуришају као ђогати у шинкансену, већ били на половини противника.

Овај о-рук приступ изгледа величанствено. Као припремљени амок који се извршава уз музику коју само Бијелса чује. Дигитални папир не може никако да прикаже колико лепо то уме да изгледа.

Са лоптом Бијелса напада анфас. Његови тимови су сулудо вертикални, решени да што брже и што силовитије стигну до гола противника. Ти њихови десанти се понекад завршавају и са седам играча у последњој трећини терена.

Постоји неколико начина на које се може нападати у фудбалу. Како тимови у одбрани чувају зоне односно простор, они одлучују где ће стајати и, последично томе, где ће се и како играти. Противник са лоптом се адаптира, покушавајући да прође кроз или око њих како би постигао гол.

Неки тренери имају намеру да, користећи лопту као мамац, ипак изместе одбрану ривала себи у корист. Тако, примерице, ако екипа жели да нападне са бока, неће лопту до својих бекова или крила допремити око блока (преко централних бекова или задњег везног, рецимо), већ кроз њега. Док се лопта креће кроз блок противника, његови фудбалери се све више и све јаче окупљају око ње, покушавајући да је узму или да спрече њено вертикално напредовање. То их одвлачи са крила, дајући бочним фудбалерима и време и простор да одапну далеко бољи центаршут.

Дакле, имамо напад који се прилагођава одбрани и напад који приморава одбрану да се прилагођава њему. Тако обично бива. Овако се обично ради. Бијелса ништа не ради обично. Он врло често избегава потпуно ову дијалектику напада и одбране и то тако што његови тимови раде своје, без обзира шта противник чинио иза лопте.

А како настају ови припремљени егзерцири? Тренажни микроциклус Марсела Бијелсе уочи мечева увек је делом усмерен на кореографисање кретања његових фудбалера. У Њуелсу је петком са екипом прелазио 120 различитих нападачких ситуација. Једном, када је Покетино постигао гол главом, Бијелса се издрао на њега јер је био на погрешном месту у том моменту. Играчи који су радили са њим, готово са заносом некога са стокхолмским синдромом, причају како су вежбали варијанте убацивања лопте из аута у одређеном делу терена више од 30 пута.

Тешко је, да. „У почетку ће вас нервирати својом упорношћу и жилавошћу", рекао је Фернандо Љоренте. Али је и неупоредиво са било чиме. „Али, на крају, он је геније", признао је Љоренте. Фудбалери причају о откровењима, о томе како постају свесни друге димензије, о схватању унутарњих процеса фудбала. О одговорима на још увек непостављена питања. Као да, као замена наставнику математике у шестом разреду, у учионицу ушета Сриниваса Рамануџан и на табли почне да исписује апсолутно конвергентне интеграле.

Оскар де Маркос, фудбалер Атлетик Билбаоа, причао је како је Бијелса „извукао из мене ствари које нисам ни знао да постоје у мом телу". Габријел Батистута је Бијелсу описао као најважнијег тренера којег је икада имао („Бијелса зна све о свему").

Нигде се он, Бијелса, не види јасно као у Чилеу. Његове мисли су градивно ткиво свих успеха ове селекције. Пре него што је он постао селектор, Чиле је био изгубљен. Имитирали су Бразилце, Аргентинце, Европљане, али ништа није разбило пермафрост неуспеха. Од 1916. године се игра Копа Америка. Парагвај је био шампион. Чак и Боливија. Чиле никада.

Онда је Бијелса стигао и подарио им идентитет. Урадио је исто што је у Француској урадио Албер Бато. Месје Бато, почевши са својим чувеним Ремсом из педесетих и „шампањац фудбалом", наметнуо је Французима позитиван приступ игри. Мишел Идалго, шампион Европе 1984. године, као и Еме Жаке, шампион света 1998. године, његови су дипломци. Али он је радио у својој земљи деценијама. Бијелса је у Чилеу провео тек неколико година.

Били су последњи у квалификацијама за Светско првенство 2002. године, седми у наредним квалификацијама. Онда је Бијелса дошао. Чиле је савладао Аргентину 2008. године, по први пут у такмичарском мечу. Били су други у квалификацијама за Светско првенство у Јужној Африци 2010. године, са само бодом мање од Бразила. Након 48 година победили су на утакмици Мундијала. На том турниру, Чиле је био очаравајући. Чиле, његов Чиле (иако он више није био физички ту), сада већ и официјелно једна од најбољих репрезентација света, коначно је освојио Копа Америку 2015. године. Онда ју је освојио и 2016. године.

Бијелса каже да се његове идеје могу сажети на четири принципа - concentración permanente, movilidad, rotación y repentización. Прва три су јасна. Константна концентрација, покретљивост (кретање), ротација. Четврти термин се користи у музици, у случајевима када се дело изводи по први пут, без претходног вежбања или чак читања. Импровизација, тако рећи. Али контраинтуитивно мора бити, зар не? Тај његов захтев... Величанствено је неизводљиво изнова радити нешто по први пут.

Нико то не може да ради. Исто тако, нико не може да трчи довека. Нико не може да размишља до липсања. Умор увек на крају умрља и до непрепознатљивости искриви Бијелсино ремек-дело.

Аргентина је била сулудо доминантна у квалификацијама за Светско првенство 2002. године. Били су најбољи на свом континенту, али и најбољи на свету. У Јапан и Јужну Кореју су дошли да то учине званичним. У групној фази су имали више удараца на гол и више корнера него ико други, а опет су испали.

„Када играчи не би били људи, ја никада не бих изгубио", рекао је Бијелса. И стварно не би. Али фудбалери јесу људи. И зато Бијелса губи.

КРАЈ ТРЕЋЕГ ДЕЛА