Кула без свог Хајдука

Кула је  град који је итекако осетио све негативне нуспојаве које је транзиција донела Србији. Мали град у Бачкој, чија економија посрће баш као и у већем делу наше земље, дуго је неку врсту утехе и сатисфакције налазио у чињеници да има, за наше појмове, врло успешан фудбалски клуб. Дословце преко ноћи, у околностима које су вероватно могуће још само у нашем спорту, клуб традиције дуге 101 годину и са педигреом играња у елити 22 године у низу је морао да се повуче. 

Споран закон о спорту, нерешено питање власничке структуре професионалних клубова, неповољан амбијент за улагање у спорт - само су неки од разлога због којих је Понос равнице, како навијачи зову Хајдук, морао своје место међу најбољим српским клубовима да препусти некоме другом.

А утисак је свих, стручне и мање стручне јавности, да клуб који игра на стадиону крај Кишовог канала, све до колапса, никада није боље стајао. Хајдук је био финансијски изузетно стабилан, пре свега захваљујући преданошћу председника и финансијера Зорана Осмајића. Екипа, коју су чинила и два млада и два омладинска репрезентативца Србије (Никола Перић, Слободан Лалић, Марко Јевтовић и Младен Веселиновић), завршила је пролећни део сезоне 2012/2013 на четвром месту, одмах иза оних екипа које чине такозвану "велику тројку" српског фудбала.

Даљи напредак кулског фудбалског колектива чинио се неизбежним, а од ове сезоне, која је почела у викенду за нама, очекивало се да засени све претходне.

Међутим, само два дана након што су се фудбалери и стручни штаб вратили са припрема у Словенији, где су, између осталог, одиграли равноправан меч са италијанским Палермом, пронела се вест о безизлазној ситуацији.

Због дуга насталог давне 1990. године, због 50 локала испод трибина стадиона, челни људи клуба су повукли једини могући потез - повукли су се. Локали, продавани за ондашњих 1200 немачких марака по квадрату, никада нису завршени а новац је волшебно нестао. Некадашње руководство није учествовало у стварању дуга, покушавало је на све начине да реши или барем ублажи проблем, али у тренутним околностима и постојећим правним оквирима - то није било могуће.

И тако је овај никада довршени стадион, који се у званичним књигама води као њива, означио крај најперспективније екипе која је икада играла у белом дресу.

И зато сада, уместо у клубу у коме су многи од њих стекли суперлигашку афирмацију и стигли до дреса са државним грбом, Никола Перић, Марко Јевтовић, Слободан Лалић, Милош Цветковић, Младен Веселиновић и остали играју за Нови Пазар, Вождовац, Напредак, Спартак...

Једино потресније у целом овом случају, који иако погодио један фудбалски клуб у својој бити нема никакве везе са спортом, јесте то да, уколико се нешто драстично не промени, он најављује судбину и осталих клубова и фудбалских центара у Србији.