Milan MandariĆ: Srbija na Mundijalu ide u drugi krug

Gde god se poslednjih 50 godina pojavio u fudbalu Milan Mandarić, američki poslovni čovek, engleski fudbalski menadžer i vlasnik dva fudbalska kluba u Sloveniji, ostvario je istorijski uspeh. Pre pola veka stvarao je evropski fudbal u SAD, zajedno sa Henrijem Kisindžerom, vašingtonskim sekretarom, kome je to bio zadatak.

 Fudbal je Vaša velika strast. Igrali ste ga u Americi u svom klubu „Lika", a potom u San Hozeu?

"To je bio početak moje fudbalske karijere. Nastavio sam je gradeći evropsku fudbalsku ligu u Americi, u vreme kada nije bilo fudbalskih stadiona, pa smo igrali na školslim terenima. Kada sam se požalio Henriju Kisindžeru, rekao mi je da ja dovedem popularne fudbalere iz Evrope, a on će se pobrinuti za stadione. Tako je i bilo", kaže Mandarić.

 Doveli ste čuvenog driblera i majstopra lopte Džordža Besta.

"Bio je sjajan igrač i jako dobra čovek. Kad bi ga zamolio da mi pokaže neki svoj dribling, iskreno mi je prizano da ne ume, jer njemu to dođe tokom igre, instiktivno."

 Bili ste pokretač Američke fudbalske lige u kojoj su nastupali Pele, Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Đorđo Kinalja, Johan Neskens, Džordž Best, Teofilo Kubiljas, Kazimir Dejna, Karlos Alberto, Vladislav Bogićević, Gordon Benks i Euzebio.

"Oni su više svojim pojavljivanjem u medijima, nego igrom na terenu, učinili da evropski fudbal postane popularan. Novinari i snimatelji su ih jurili, uzimali izjave, izmišljali tračeve, pravili od njih medijske zvezde. To je sve išlo u korist evropskog fudbala, koji je postao američki sport."

Milan Mandarić rođen je 5. septembra 1938. u selu Vrebac u Lici, u okolini Gospića. Kao dete se sa roditeljima preselio u Novi Sad, u Srbiju, gde se odškolovao i nastavio očev posao vodeći prodavnicu. Zbog neslaganja sa komunističkim režimom tadašnje Jugoslavije odlazi prvo u Švajcarsku, potom u Ameriku i tamo počinje biznis sa proizvodnjom kompjuterskih komponenti. Ima fabriku "Sanima", koja danas kao akcionarsko društvo zapošljava 56.000 Amerikanaca.

Ovih novembarskih dana Mandarić je došao u Srbiju, da dušu ispuni zavičajem. Potom ide u Kaliforniju, da sa porodicom proslavi dva Božića, američki i srpski.

 Kakva je razlika između fudbala koji ste igrali i vodili pre pola veka i danas?

"Kada sam igrao u Americi, stadioni su bili poluprazni, a primanja slaba. Igralo se iz ljubavi prema ovom sportu. Danas je fudbalski sport pre svega biznis. I to treba uvek imati na umu."

 Afrika je osvojena krajem 20. veka, čak toliko da afrički fudbaleri danas postaju igrači u svim značajnijim klubovima. Zašto, da li su fizički superiorniji od belih fudbalera.

"Nisu oni fizički jaki, već mentalno. Brže razmišljaju, donose ispravne odluke i pametno igraju."

 Podaci govore da je danas fudbal najpopularniji sport na planeti i da ga aktivno prati oko dve milijardi ljudi. Svetsko prvenstvo u Kataru će to da potvrdi. Šta mislite kako će reprezentacija Srbije na prođe na ovom Mundijalu?

"Imamo odličan tim i sjajnog selektora. Piksi je moj prijatelj i tvorac fudbalskih uspeha. Verujem da u Kataru možemo da napravimo veliki uspeh. Ući ćemo u drugi krug takmičenja."

 Ko Vam se od fudbalera najviše dopada?

"Dušan Tadić iz moje „Vojvodine". Kad on ima loptu u nogama na terenu se uvek nešto uzbudljivo desi."

 Prijatelj kraljice Elizabete 

Mandarić ima 84 godine. I dalje je u biznisu. U kući je kao dete naučio da radi i rad ga i danas drži. On i sestra Smiljana odrasli su u porodici Dušana i Milice Mandić u Lici. Njegov otac Dušan Mandarić odveden je u zarobljeništvo u Austriju. Na kraju rata došao je u selo Vrebac kod Gospića po sina i odveo ga u Novi Sad. Tri godine kasnije za njima je stigla i sestra Smiljana. Dušan je prošao put od šegrta do poslovođe u mašinskoj radionici u Novom Sadu. Što oči vide, to ruke naprave. U Briselu, na Sajmu inovacija "Eureka", osvojio je zlatnu medalju za kotlić za riblju čorbu od kalaja. Sin Milan je sledio taj put, završio je studije mašinstva i otvorio svoju radionicu, pa fabriku u SAD. Onda je odlučio da fudbal bude njegov biznis.

 Vaš angažman kao fudbalskog menadžera i poslovnog čoveka započeo je u Francuskoj, zašto?

"Dolaskom u Evropu želeo sam da uđem u fudbalski biznis. I želeo sam da se približim mom zavičaju, Liki i Vojvodini, gde sam odrastao i živeo. Vodio sam timove "Standard" iz Liježa, "Šarlo" i FK "Nica", sa kojim sam u sezoni 1996/97. osvojio Kup Francuske."

 Godine1998. godine prodali ste " Nicu" i prešli u "kolevci fudbala", gde se 1999. godine preuzeli ekipu "Portsmuta".

"Tim je bio u nezavidnom položaju, ali smo uspeli da ga podignemo u rang Premijer lige. Tu smo opstali sedam godina. Sportski uspeh ovog kluba bio je i uspeh čitavog grada, tako da sam postao slavan čovek na jugu Engleske."

 Promenili ste fudbalski i turistički ugled grada Portsmuta. Grad Vam je podario statu sa Vašom likom. Dobili ste zlatne ključeve grada i ulicu. Postali ste poznati kao admiral Nelson, istorijski engleski komandant grada i ratne mornarice. Priča se da je skoro svaka kuća u Portsmutu držala uramljenu Vašu fotografiju.

 "Mnogo dece je u Engleskoj po meni dobilo ime Milan. Englezi su zbog mene naučili srpski. Izgovaraju ga tako čisto Milan. I moj unuk u Njujorku zove se Milan. I tamo će se kad on postane uspešan svetski čovek da se rađaju deca koja će se zvati Milan."

 I tako će da nastane svetska dinastija Milan? Da li ste kao slavni Srbin u Engleskoj upoznali kraljicu Elizabetu?

"Bio sam sa pokojnom kraljicom Elizabetom više puta. Bila je divna osoba, uvek prijateljski raspoložena. Osećao sam njenu toplinu i dobrotu."

 Susretali ste se i sa princom Čarlsom?

"Da, bio sam sa princom Čarlsom. Novi britanski kralj ne liči mnogo na majku!"

 Slovenačka korupcija

 I sa "Lesterom" ste kao vlasnik kluba ostvarili uspeh, ali tek posle mnogo nezgoda i trauma?

"Uzeo sam "Lester" 2007. godine, ali nisam imao dobar i uigran sportski i poslovni tim. Menjali smo trenere, tražili igrače i igru. Došli smo do vrata za ulazak u Premijer ligu. Kad sam klub prodao, on je 2016. ušao u Premijer ligu. Takva situacija je bila i sa "Šefildom"."

 I onda se opet vraćate Starom kontinentu i balkanskom zavičaju. Dolazite u Kopar i u Ljubljanu.

"Mladen Rudonja, moj igrač u „Portsmutu" mi je pričao o poslovnoj perspektivi Slovenije. O slovenačkom fudbalu, koji ima kvalitet, ali nema organizaciju i investitora. On je prešao u Kopar i Ljubljani da igra za slovenačke klubove ovih gradova, a ja sam sa jednim slovenačkim biznismenom došao da radim u slovenačkom fudbalu. Imali smo uspeha, ali nismo imali novac i zaradu."

 I FK „Kopar" i FK „Olimpija" postali su prvaci Slovenije. U Kopru ste imali investicije u Luci i druge projekte. Koliko ste noivca uložili u Sloveniju?

"Oko 50 miiona evra. Došao sam u Sloveniju iz klasičnog zapadnog kapitalističkog sistema, s atamošnjim navikama, i sudario sams e sa lokalnim slovenačkim pravilima u biznisu. Veliki deo te moje inesticije pojela je slovenačka korupcija u privredi. Nije Slovenije moderna evropska država, ona je i dalje deo Balkana."

 U Ljubljani ste proveli punih šest godina. Fudbalski klub "Olimpiju" ste prodali u oktobru 2021. godine, jednom nemačkom milioneru.

"Nisam siguran da je "Olimpiju" kupio taj Nemac. Mislim da su kupci neki slovenački biznismeni. Oni mene još nisu platili "Olimpiju"."

 Šta ćete da radite?

"Pa, čekaću da mi plate za „Olimpiju". Imam u Sloveniji još pet projekata. Pokušaću njih da realizujem, da savladam slovenačku korupciju i spasem te poslove."

 Da li ćete, kao što ste nekada razmišljali, da kupite FK „Vojvodinu" iz Vašeg voljenog grada Novog Sada?

"Ne razmišljam više o tome, jer fudbalski klubovi u Srbiji imaju jako velike probleme."

 Da li ćete da pišete memoare o svom poslovnom uspehu u Americi i fudbalslom uspehu u Evropi?

"To me mnogi pitanju. Kad razmišljam šta sam sve doživeo u životu. Odrastao sam bez majke, živeo na ulici, borio se, dao bih naslov toj knjizi sećanja „Moj put". Mislim, mađutim, da još nisam za memoare."

 Imate još mnogo posla da uradite?

"Sada trenutno idem kući u San Francisko da se odmorim. Imam divnu porodicu, suprugu Gordanu, dve ćerke Sandru i Jasminu, zetove, dve unuke i jednog unuka. Gledaću prenose utakmica iz Katara i odmaraću se do pravosavnog Božića."

 Na kraju našeg razgovora recite mi gospodine Milane kakvu budućnost ima fudbal i kao sport i kao biznis?

"Sjajnu. Postoje još prostori u kojima fudbal može da se razvija. To su, na primer, Kina i Indija, zemlje sa oko tri milijardi stanovnika. To će fudbal da učini još popularnijim sportom i biznisom!", kaže Mandarić.