Toronto: Otvorena izložba fotografija Saše Petričića

Saša je poznat kao višestruko nagrađivani dopisnik i foto reporter CBC News-a gde radi već 35 godina. Tokom duge novinarske karijere donosio je Kanađanima fascinantne priče sa svih kontinenata. Iz Jerusalima i Pekinga gde je i živeo, pokrivao je ratove u Siriji, Gazi i Avganistanu i proteste od Haitija i Turske do Hong Konga. Njegove reportaže zabeležile su i strahote prirodnih katastrofa - zemljotresa, tajfuna i cunamija u Japanu, Nepalu i Tajlandu.

Fotografije koje su odabrane za ovu izložbu predstavljaju ljude i događaje koji nisu našli mesto u vestima.

"Ovde sam svoju kameru okrenuo na drugu stranu: prema ljudima koji su ne samo svedoci tragedije kao i ja, već je ona deo njihovog života. Iskra svetla ili mrak u njihovim očima - kazuju sve", rekao je Saša na početku razgovora.

Saša Petričić je imao samo četiri godine kada se iz Srbije doselio u Kanadu, rođen je u Beogradu, a živeo u Zrenjaninu. Odrastao je u Torontu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je novinarstvo na Univerzitetu Karlton (eng. Carleton University) u Otavi, u Ontariju. Odlično govori nekoliko stranih jezika uključujući i srpski jezik koji je naučio uz pomoć roditelja. Često posećuje Srbiju - Beograd i Zemun.

Na izložbi je predstavljeno četrdesetak fotografija iz Kine, Japana, Nepala, Jordana, Severne Koreje, Francuske (Pariza), Engleske (Londona), Filipina, Islanda, Kolumbije, Vijetnama, Izraela, Antarktika, Indonezije, Libana, Singapura... a tu je i jedna fotografija iz Beograda sa Kalemegdana.

Saša priželjkuje izložbu u Beogradu jer misli da bi našoj publici bilo zanimljivo da vidi fotografije iz celog sveta, od prelepih predela Bliskog Istoka, Islanda, Kolumbije, Amazona, ali i mesta koja baš i nisu naročito atraktivna, pa dodaje:

"Pojedina mesta nikada ne bih izabrao za odmor, recimo Nepal posle zemljotresa, ali često sam kao novinar išao tamo kad se tako nešto desi da izveštavam. Za ljude koji tu žive zemljotres je katastrofa, iako je priroda veoma lepa, oni su u nezavidnoj i teškoj situaciji, pa su zato meni kao svedoku emocije tada uzburkane.

Naziv izložbe je Nevini posmatrači jer su ti ljudi koje vidite na mojim slikama pogođeni prirodnim nepogodama i oni su tu usred toga užasa samo zbog "više sile" - oni nikako nisu krivi za tu situaciju u kojoj su se našli. Bio sam svedok i radio sam mnogo reportaža za TV o tim ljudima. Čovek se ipak uvek nekako snađe i život nastavi da ide svojim tokom. Primera radi na fotografiji Nepal - Tri žene vidimo tri žene u crvenim haljinama koje su krenule u polje na farmu, da beru kukuruz, čaj ili aromatične biljke iako zemljotres još uvek traje."

Od 2011. do 2015. Petričić je bio dopisnik za Bliski istok za "Nacional" (eng.The National), sa sedištem u Jerusalimu gde je živeo četiri godine. Pokrivao je pobune Arapskog proleća iz Egipta, Libije, Sirije i Tunisa. Za svoj rad dobio je brojne nagrade, a 2014. godine njegovo ratno izveštavanje o sirijskom sukobu osvojilo je glavnu kanadsku TV novinarsku nagradu, Canadian Screen Award za najbolju reportažu.

Šta danas, posle više od deset godina od Arapskog proleća, mislite o tom pokretu?

"Često sam bio u prilici da snimam takve pokrete koji krenu ka demokratskim promenama. Ovi protesti, demonstracije i marševi su najčešći izraz građanskog bunta mada su ovi pobunjenicu koristili i društvene mreže poput Fejsbuka, Tvitera i Jutjuba, ali ta generacija koja je organizovala Arapsko proleće nažalost nije bila dovoljno organizovana za demokratiju...

To je bio tek početak i to će se sigurno vremenom menjati. Neki oblik i stepen demokratije neminovno je potreban svakom čoveku. Kako se svet razvija, ljudi će sve više biti obrazovani i zato će više težiti ka demokratiji, želeće da sami odlučuju šta će se dešavati. Čovek je slobodno biće i zato se sve menja."

U Pekingu ste živeli pet godina, kako bi nam opisali Si Đinpinga?

"Si Đinping smatra da je Kina najvažnija zemlja na svetu, što je u redu jer on je predsednik Kine. Ali on ne razume demokratiju i Zapad - taj koncept i taj deo sveta. Vladajuće elite smatraju da Kina treba da bude svetska sila zato što je to kultura stara nekoliko hiljada godina, ogromna zemlja sa velikim brojem stanovnika. Oni često kad je u pitanju politika, ekonomija, čak i vojne stvari ne prate "pravila sveta". Si Đinping gleda usko na situaciju u svetu, kao i većina Kineza koji su na vlasti. Za tih pet godina koliko sam proveo u Kini situacija je postajala sve više i više kontrolisana."

Da li se više plašite prirode ili ljudi? Prirodnih katastrofa ili rata i onoga što čovek čoveku može da uradi?

"I jedno i drugo može biti opasno. Ali ipak sa ljudima možeš da se dogovoriš, stvari se tako nekada i srede. Takođe, imaš i nekoga koga možeš da kriviš za nastalu situaciju. Prirodne nepogode su teže i komplikovanije. Posle jakog zemljotresa dolazi serija slabijih - kada to doživiš shvatiš koliko to ne može da se kontroliše. Zato se više pribojavam prirode nego ljudi. Priroda radi spontano, a ljudi sa predumišljajem, ipak sa ljudima je moguć dogovor, pa čak i sa vojnicima ili sa policijom."