70 godina od deportacije u Baragan - zašto su bili krivi?

Samo oni i Bog na nebu kao nada i uteha sve do 1956. godine. Rumuni, Srbi, Nemci, Bugari, Mađari, Arumuni (Makedonci), Rumuni iz Basarabije i Bukovine formiraće 18 novih naselja tipa otvorenog logora u Baraganskoj niziji. Tadašnje komunističke vlasti u Rumuniji po nalogu Moskve htele su da „očiste" krajeve Zapadne Rumunije od „elemenata koji bi mogli ugroziti politiku Partije".

Te elemente opasne po Istočni komunistički blok i Partiju predstavljali su, između ostalog, i Srbi u Rumuniji, njih otprilike tri hiljade, za koje se sumnjalo da su titoisti, u trenutku kada je susedna Jugoslavija pod rukovodstvom Josipa Broza Tita činila svoju spoljnopolitičku i vojnu orijentaciju prema Zapadu i NATO-u. Deportovani su bili, zapravo, svi oni „sumnjivi" koji su se stopili u Banatu i gajili duh Male Evrope ogledane u multikulturalnosti i multinacionalnosti. Po upravi Moskve, i Rumunija, koja je nakon Drugog svetskog rata ušla u sovjetsku sferu uticaja, trebalo je da ima svoje gulage kao odgovor na širenje zapadnoevropske sfere uticaja u Jugoslaviji, koje se tumačilo kao pretnja za Moskvu.

„Zašto smo toliko uznemireni što Rusi deportuju Sase i ostale iz Rumunije? Bilo je jasno da će Rusi proširiti svoju sferu uticaja u ovoj zemlji. U svakom slučaju, ne možemo ništa učiniti", govorio je Vinston Čerčil, britanski premijer u vremenu deportacije u Baragan.

Sve u svemu, nikome nije bilo lako. Bivši deportirac u Baraganu, Cvetko Mihajlov, poreklom iz Saravole, priseća se da pijaće vode nije bilo u tim „novim" naseljima, donosili su je iz udaljenih mesta ili su je kupovali, a hrane su imali taman toliko da opstanu.

„Sve se brzo trošilo, ali ljudi su pokušavali da prežive, uz malu decu i nemoćne starce", veli Mihajlov, kome slike neljudske borbe za opstanak do današnjeg dana ne blede. Rekao bi veliki španski pisac Servantes: „Blago onom kome je Nebo podarilo zalogaj hleba za koji ne mora da bude obavezan drugome."

Radu Mijatova iz Srpskog Semartona vezuju strašne uspomene za Baragan. On kaže da, kada ga unuk pita da li je u Baraganu imao mobilni telefon ili tablet, mora da mu objašnjava da tamo nije imao ni vode za piće.

Kada se vratio iz Baragana, profesor Vlastimir Todorov iz Dinjaša imao je samo 36 dana.

„Najtužnije je to što su moji roditelji pre deportacije u Baragan imali sina od mesec dana. Tokom puta za Baragan se razboleo i kada su stigli, kroz izvesno vreme je umro", to je posebna i neizreciva tuga, jer Vlastimiru nikada neće biti jasno zašto mu nije bilo dozvoljeno da upozna svog brata.

U Baraganu, tačnije u Zagni, rodio se 1951. godine Milan Unčanski iz Dinjaša. Baragan je ostavio neizbrisiv trag u njegovom životu. Jedno vreme ga je nosio kao svoj krst. „Dolaskom nazad kući bilo je ogromnih prepreka za ponovnu integraciju u društvo", ističe ovaj nekadašnji direktor u „Retim"-u i tvrdi da se prolaskom vremena vratilo sve na normalni način življenja.

Ipak, gotovo hiljadama dece je oduzeto pravo na detinjstvo i radost. Da ga nisu imali, ističu Boga Čokov iz Saravole kao i Mara i Sava Popov iz Čeneja. Život i detinjstvo su bili razbijeni i za Sašu Aćimova iz Saravole.

Međutim, sindrom „kjaburske dece" pratio je Srbe dugo nakon vraćanja iz Baragana. Mnogima nije bilo dozvoljeno da nastave školovanje. Dobromir Putić iz Dinjaša, profesor u penziji, imao je sedam godina kada je deportovan u Baragan. Tamo je krenuo u prvi razred. Godine 1962. imao je problema tokom dobijanja zaslužene stipendije, jer su mu roditelji bili deportirci u Baragan.

Ivan Mirkov, profesor istorije u penziji, priznaje da je nakon dolaska iz Baragana u svoje rodno mesto doživeo još veće teškoće.

„Tadašnji komunisti i lokalni vlastodršci, naročito u Dinjašu, koji je bio poznat kao „mala Moskva", prosto su nas terorisali, naročito one koji nisu želeli da pristupe kolektivnom gazdinstvu", seća se Mirkov i dodaje da je on zajedno sa roditeljima mnogo teže živeo nakon dolaska iz Baragana, pošto je na njega posebno vršen pritisak da napusti školovanje i to „naročito zahvaljujući velikim srpskim aktivistima koji su se smatrali da su bog i batina na ovim prostorima."

Bolne posledice nakon dolaska iz Baragana je osetila i Spomenka Desa Nikolin kao tada još uvek dete. „U zabavištu, koje je tada bilo pod okriljem kolektivnog gazdinstva, mene su večito preskakali prilikom deljenja užine, što me je traumatiziralo za celi život", navodi čuvena profesorka informatike u penziji.

„Šta smo mi bili krivi? Zašto baš mi?", pita se na kraju Danilo Bata Lacić iz Velikog Senpetra koji je svoje najlepše godine detinjstva ostavio potrošene u baraganskoj pustinji.

Danas, deportirani i naslednici dobijaju materijalnu naknadu za pretrpljeni duševni bol i godine patnje. Pripomirenje rumunske države kroz brigu za patnju i bol ogleda se u spremnosti nove demokratske države Rumunije, oslobođene od komunističkih istočnih demona, da izgradi društvo u okvirima ljudskog dostojanstva. To je naličje sistema koje je sazidano na temeljima ljudskih vrednosti i humanog izgleda. Vraćeno je bar kroz materijalnu dimenziju to što su ljudi nepravedno izgubili.

 Nezaboravljene traume iz Ketfelja

Tačno u noći sedamnaestog na osamnaesti jun, na dolazak tada „crnih" Duhova, iz Ketfelja u neprijatnu pustaru Baragan bile su deportovane 24 srpske porodice sa 73 člana. Tokom baraganske golgote umrli su dvoje, a rodilo se tri deteta. U životu do danas ostalo je negde između 13 i 20 osoba koje su preživele ovu patnju.

„Sve do današnjeg dana ostali su ožiljci u duši, želimo da oprostimo, ali pre svega važno nam je da buduće generacije ne zaborave sve što smo mi preživeli", kaže jedna od rođenih u Baraganu, Marija Mika Matej, profesorka hemije u penziji.

Justina Stepanov Čokov je imala svega šest godina kada su je sa porodicom odneli u Baragan.

„Sve pamtim, kao da je bilo juče, to je nešto strašno što nam se dogodilo, zapravo, ni ne može da se iskaže kako je to izgledalo", kroz suze se priseća traumatičnih dešavanja ova prijatna gospođa sa nimalo lepim detinjstvom.

"Međutim, još je teže bilo kada smo se vratili iz Baragana. Kao dete sam patila, jer smo se osećali kao niko i ništa. Svi su nas tako posmatrali, jer smo se vratili iz Baragana siromašni, gotovo da nismo imali šta da jedemo. Govorili su o nama da smo najlošiji ljudi. Čak su nas na jednom Uskršnjem balu naši Srbi isterali iz Doma kulture, nosili smo taj pečat stigme", prepričava Justina Stepanov Čokov, kako je kroz život nosila tu nesnosnu baragansku traumu.

Pred Božjim oltarom za deportovane i stradale u Baragan molitvama se zauzeo protojerej Blagoje Čobotin, mesni paroh, u četvrtak, 17. juna. Bilo da živimo, bilo da umiremo, Gospodnji smo, a pred Bogom svi su živi, takav dojam je dao održani parastos u ketfeljskom hramu za sve deportovane u Baragan. Otac Čobotin je tokom obraćanja nakon održanog parastosa istakao da su ljudi oduvek bili gonjeni, to kao da je neka antropološka karakteristika ljudskog bića.

Svi progoni nastaju iz mržnje i pakta sa đavolom onih koji ih čine, i predstavljaju, zapravo, direktni napad i lomljenje ikone Božje u čoveku, kazao je protojerej Blagoje Čobotin. „Na kraju, naša sveta crkva uvek postaje bogatija novim mučenicima i žrtvama koji zauzimaju mesto pred prestolom Gospodnjim", zaključio je otac Čobotin. Na parastosu je u ime Saveza Srba bio prisutan potpredsednik Borko Jorgovan.

 Fragmenti sećanja na teritoriji opštine Ulbeč

Prošlog četvrtka obeležena je i 70. godišnjica deportacije nekih stanovnika opštine Ulbeč u Baragan. Srbi iz Srpskog Semartona i Dinjaša nasilno su deportovani u Stankucu Noua ili Škej, kao i u Rošeci Noj. Reč je o gotovo 300 duša. Taj trenutak je bio jedan od najbrutalnijih događaja iz perioda komunizma. Tom prilikom, na inicijativu gradonačelnika Gabrijela Razvana Dragana, otkrivena je spomen-ploča na zgradi železničke stanice u Ulbeču, u prisustvu Ognjana Krstića, poslanika u Parlamentu Rumunije i predsednika Saveza Srba u Rumuniji, prefekta županije Timiš Zoltana Nemeta, gradonačelnika mesta Roseci u županiji Kalaraš Nikolaja Ražnoveanua, sveštenstva Rumunske i Srpske pravoslavne crkve, nastavnog osoblja škole u Ulbeču i predstavnika Udruženja bivših deportovanih u Baragan.

Prema rečima predsednika opštine Ulbeč, ploča mora da podseti sve, kako sadašnje tako i buduće generacije, da se tako nešto više nikada ne sme ponoviti. Organizovana je i izložba u Domu kulture, koja je predstavila niz detalja iz života deportovanih u Baragan sa teritorije opštine Ulbeč. Sa dubokom pobožnošću prema onima kojima je sudbina promenjena, zvaničnici su prethodno položili vence na spomenike u porti srpske crkve u Srpskom Semartonu i Dinjašu, kao i na groblju u Ulbeču. Među zvaničnicima je bio i potpredsednik Saveza Srba Borko Jorgovan, a sećanje na stradanje nevinih žrtava oživeli su svojim besedama mesni paroh semartonski Milivoj Gornik, starešina hrama dinjašanskog Milorad Ostojin kao i otac dr Saša Jašin, prota ulbečanski.

 70 godina nezaborava u Temišvaru

U petak, 18. juna 2021. godine, Udruženje bivših deportovanih u Bargan, uz podršku Mitropolije banatske i Muzeja sela Banata obeležilo je, u Temišvaru, 70 godina od deportacije u Baragan. To je bilo duhovno pročišćenje od bola i tuge. Bilo je to ujedno i prvo obeležavanje Dana žrtava deportacija tokom komunističkog režima, koji je zakonski ustanovljen prošle godine u Parlamentu Rumunije. U dvorištu crkve Muzeja sela u Temišvaru održana je verska služba kojom je rukovodio mitropolit banatski Joan Seležan uz sasluženje sveštenstva, između ostalih, i protojereja-stavrofora Stojana Petrovića, starešine hrama mehalskog. Bio je to znak sećanja na one koji su umrli u Baraganu i molitva snage za one koji su preživeli ovu Golgotu. Nakon verske službe usledilo je obraćanje zvanica, Andraša Molnara, zamenika prefekta županije Timiš i Rubena Latkaua, zamenika gradonačelnika Temišvara. Oni su naglasili da je Baragan tragična epizoda u istoriji Rumunije i da ne mogu da zamisle da se ovakvi gresi više ikada dogode. Posebno je tokom komemoracije naglašeno da treba neprekidno nastaviti mlade stasavati u duhu i vrednostima koje omogućavaju da se ovakva sramota više nikada ne dogodi.

Nakon obraćanja zvanica i govornika, usledilo je dodeljivanje diploma i medalja ličnostima koje su doprinele očuvanju sećanja na deportaciju u Baragan. To su učinili predsednik i potpredsednik Udruženja bivših deportovanih u Baragan Petru Mirčov i Kornelija Fijat. Dobitnici su i predstavnici srpskog življa: Miodrag i Andrej Milin, Cvetko Mihajlov, Ivan Mirkov, Lazar Beljin, Boga Čokov, Jovan Palinkaš, Dragoslav Lukin, kao i nedeljnik „Naša reč" i Srpska emisija na Radio Temišvaru.

Na kraju je sledila poseta „Memorijalnoj kući" bivših deportovanih u Baragan, i poseta izložbi fotografija na temu deportacije u Baragan, iz arhive Udruženja bivših deportovanih u Baragan. Sledećeg dana, u subotu, 19. juna, Udruženje, zajedno sa temišvarskom filijalom Udruženja bivših političkih zatvorenika u Rumuniji, položilo je vence na čuveni spomenik temišvarskog vajara Ingoa Glasa, posvećen uspomeni na deportaciju u Baragan, u Parku pravde.

 Dan bola i u Rešici

Srbi u županiji Karaš-Severin i Mehedinc, odnosno Klisure i Poljadije, najviše su bili deportovani u Valea Vijilor, Valea Kalmacujuluj i Dropiju. Tridesetak Srba iz Klisure i Poljadije je rođeno u negostoprimljivoj Baraganskoj niziji. Bilo ih je deportovano preko tri stotine. Dan žrtava deportacije tokom komunističkog režima obeležen je u Rešici, 18. juna.

Komemorativne aktivnosti u administrativnom centru karašseverinske županije organizovali su Udruženje bivših političkih zatvorenika i žrtava komunističke diktature u Rumuniji zajedno sa Demokratskim forumom Nemaca u Karaš-Severinu. Na komemoraciji je bio prisutan kao zvanica i Ognjan Krstić, poslanik u Parlamentu Rumunije i predsednik Saveza Srba u Rumuniji. Najpre je usledilo otvaranje dokumentarne izložbe „70 godina od deportacije iz planinskog Banata u Baragan kroz dokumente", koja je priređena od strane Nacionalnog arhiva, Županijskog saveta Karaš-Severin i Muzeja planinskog Banata. Zatim je održana komemoracija povodom 70 godina od deportacije, da bi se na kraju položili venci u parku Krešana u Rešici kao znak sećanja na žrtve deportacije.