Поглед преко рамена

После Бачке Паланке и Ваљева, промоција романа "Поглед преко рамена" Наташе Радуловић, чланице Удружења књижевника Србије и Свесловенског књижевног друштва, ускоро ће бити одржана и у њеном родном Београду. Наташа нам прича узбудљиву причу о одрастању и сазревању, бурним деведесетим, љубави и грешкама које не жели да крије, али их се и не одриче.

"Живела сам увек срцем и правила много грешака, али када бих могла све бих поновила", каже Наташа Радуловић, необична, искрена, радознала, надасве храбра жена, мајка четворо деце. Роман са аутобиографским елементима „Поглед преко рамена" њена је пета, исписана срцем књига, после 2 збирке песама и 2 збирке прича. Кажу да живот пише романе, а ово је роман о животу, истиче Наташа:

„У том роману су сва моја искуства и све моје емоције. Роман је крајње личан, и мислим, чак и људи који су говорили о њему или који су писали рецензије рекли су да је то један од ретких романа који носи поуку и поруку", каже Наташа.

Додајемо, и који се чита у даху!

Открива нам да је део књиге посвећен њеном боравку на ратишту:

„На ратиште сам отишла из 2 велике љубави: човеку, кога сам отишла да тражим и своме народу. На терену је јако тешко. Све морате да радите 3 пута више него остали да би вас прохватили, а не спадате нигде. Морала сам много да се доказујем, да сам иста као они, да можда могу и боље...и видећете у роману када су ме прихватили као своју. Ако сте мислили о себи да сте много храбри, можете и да се разочарате, јер лаже свако ко каже да се није уплашио".

Као да је рођена са крилима, каже, или неким чудним ципелама које је терају да се стално креће...пуно је путовала, упознавала народе и обичаје, а деведесетих је 4,5 године живела са породицом у Бугарској.

„Нисам очекивала ништа, а добила сам много, много добрих пријатеља...Бугари су диван народ, стварно...када је почело бомбардовање, сви из комшилука су доносили деци чоколаде, извињавали се због коридора који су дали за нато авионе... Тада нас је било доста, али нисмо имали неки српски клуб, окупљали смо се приватно".

Од свих места која је обишла, можда је Чернобиљ на њу оставио највећи утисак.

„Стварно сам била изненађена самом природом, возите се цестом, са једне стране је све мртво, а са друге зелено. Десило се да смо нашли вргање, направили гулаш и ево ме жива здрава, нит светлим, ништа ми није. Украјина је прелепа земља, и много ми је жао што се ово данас дешава, ми смо исти народ, ми се разумемо..."

Тренутно живи на релацији Србија-Пољска, пише нови роман и радује се позиву пољског издавача који једва чека да њен књижевни рад представи тамошњој публици.