Промоција монографије "Народна ношња Кобишнице" у Швајцарској

Монографија „Народна ношња Кобишнице" је пример како се од заборава чува народно благо. Причом свога краја, испричаном на два језика и живописним фотографијама у сарадњи са врхунским стручњацима ове области, Леан Лазић је оставио траг у времену, који би могао бити и научно штиво на катедрама универзитета.

„Народна ношња заузима истакнуто место у историји, култури и традицији сваког народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. Разнобојни мотиви, богати украси означавали су статус друштва као и старосну доб, пол, област. По начину одевања препознавало се, не само одакле ко долази, већ и ком народу припада. Богатство културне баштине и традиције почиње управо народном ношњом и сматра се највреднијим благом сваког народа које треба чувати од заборава", рекао је Леан Лазић.

Монографија "Народна ношња Кобишнице" премијерно је представљена на месту где се традиција чува скоро пола века у Швајцарској. КУД Коло Баден које постоји још од 1981. године је друштво које својим постојањем показује шта традиција заправо значи.

Управо је у овом друштву Леан Лазић био активан играч много година. Председник КУД-а Коло Баден, Карло Ђурић је у име друштва рекао да је велика част и понос што управо некадашњи члан КУД-а долази у просторије КУД-а Коло Баден са оваквим делом.

"Леана познајем дуги низ година, он је у ову књигу ставио двадесет година свога рада. Књига је урађена на два језика и са толико лепим фотографијама да је заиста понос представити је не само нашим сународницима већ и Швајварцима. То је пример многима да ураде слично и оставе неизбрисив траг о постојбини наших крајева и обичаја", рекао је Карло.

Дејан Инђић, уметнички руководилац КУД-а Коло Баден дуго познаје Лазића, и видно дирнут рекао је:

"Ово је толико емотивно вече, уз песму и реч на достојанствен начин приказан је само један део наше земље у свим својим раскошним колоритима, а колико је оваквих прича. Хвала Леане што си нам одржао час историје стваралаштва и дао многима од нас идеју да урадимо нешто слично", рекао је Инђић.

Леан Лазић није крио емоције, у једном моменту ганут дивном атмосфером је и заплакао.

"Имао сам позитивну трему. Није мала ствар након две године рада на оваквој књизи стати испред људи и испричати причу. Дирнуло ме да су људи дошли са разних страна у овом заиста тешком времену да чују реч о мом родном крају. Дивни Божица Боба Недељковић и Душко Петровић су ово вече украсили дивним песмама на влашком и српском језику. А сама организација екипе из Радио Круга ме је одушевила. Виолета и Тања су то урадиле са лакоћом, са свом декорацијом и програмом. Моји дивни пријатељи из КУД Коло Баден, драги Карло и Дејан су ми дали невероватну подршку, било ми је драго да могу управо на месту где сам почео у овој земљи са игром да ту и представим свој рад", рекао је, између осталог Леан.

Позната вокална солисткиња Божица Боба Недељковић и чувени виртуоз на хармоници Душко Петровић су се заиста потрудили да песмама на влашком и српском обучени у ношњу овој вечери дају и визуелни и музички украс.

Леан је најавио да ће ове године промовисати монографију у свом родном месту Кобишници, широм Србије и ресејању.Такође је додао да спрема још једну монографију на тему фолклора о чему ће нас обавестити.

 Биографија

Леан Лазић је рођен у Зајечару, основну школу похађа у Кобишници, Медицинску школу у Зајечару, а даље школовање наставља на Медицинском факултету у Крагујевцу. Љубав према фолклору још од малих ногу, одвела га је у разна културно-уметничка друштва, као што је Воја Чорић у Кобишници, КУД Абрашевић у Крагујевцу. Врло брзо постаје истакнути играч и певач. Од тада, његово занимање за лепоту народне ношње и свега што је везано за њу не престаје и почиње тиме озбиљно да се бави на Факултету музичких уметности. Деведесетих га животни пут води у Швајцарску, где у КУД-у Коло Баден наставља да се бави фолклором, у другим ансамблима све до 2011. године када се повлачи са бине. Међутим, интересовање за лепоту и симболику ношње и њеног стварања тек тада се продубљује те похађа школу старих заната Етноризница на Брачу, а у организацији Посудионице и радионице народних ношњи из Загреба. Специјализовао се за израду традиционалног накита, технику украшавања и израду народне ношње. Након година рада у фолклору одлучио је да лепоту народне ношње и културну баштину свога краја заблежи у монографији. Рад на књизи је трајао две године и рађен је са стручњацима из ове области. Са супругом Андреом има два сина Матију и Луку.